А да је евро скочио на 130?

Зашто пада динар, докле ће и ко на томе греје руке?

* Алтернатива је била да курс динар/евроне не буде 116 него 130

* Свакако, највећи губитници су дужници у еврима. У проблему су и привредници који су имали кредите у еврима, а у највећем проблему су они који су тај новац од кредита улагали у некретнинине или друга добра чија је цена у међувремену драстично смањена

* Морамо да достигнемо пристојну, али одрживу стопу раста. Можемо да продамо ЕПС, да за њега добијемо пар милијарди евра и да сутра живимо сјајно. То није реална опција, то се не сме урадити

Иван Николић, аналитичар Економског института

          ПРИТИСАК на динар почео је од новмбра прошле године, практично са новим таласом кризе, јавног дуга у окружењу, Грчкој, потпомогнут унутрашњим фактором у Србији као што је застој ЈуЕс Стила, заоштравање односа са ММФ.

          Дошли смо у ситуацију да је прилив девиза много нижи него раније. Политичка ситуација је неутрална. Зашто? На страни тражње за девизама су остали сви они фактори који су постојали и раније, а то је пре свега потреба да се финансира увоз и много проблематичнија потреба да се обезбеде девизе да се сервисира било дуг државе, привреде или становништва.

          Када кажемо да је НБС са милијрду евра интервенисала да ублажи притисак на динар, то значи да су девизе добили они који треба да отплате или свој друг или да плате увоз. И грађани и привреда и држава.

          Само један мали део је у позицији да располаже са нешто већом динарском ликвидношћу, који замењује динаре да би се заштитио од ризика. Тај део је мали. Поремећај постоји јер имамо константну тражњу за девизама по основу прва два поменута фактора, а у међувремену је закочен прилив.

          Да ли ће се нешто променити? Увек ће остати тражња као фундаментална, ми морамо да купујемо, па морамо. То није спорно. Као што морамо да отплаћујемо и дуг који је екстремнио нарастао претходних година. Значи тражња девиза је константна. Сада треба да видимо како повећати понуду девиза.

          То можемо обезбедити или тако што ћемо се задуживати истим интензитетом као досад, што је мало вероватно, јер смо се већ презадужили. Или покушати да лагано опорављамо привреду и повећамо њену конкурентност како бисмо имали већи и9звоз, али то није процес који је брз, већ траје неколико година.

Иван Николић

          Ту, дакле, не можемо да имамо заокрет брзо. Можемо да мислимо да ће овде да дођу не знам какве инвестиције, што смо слушали током предизборне кампање, али њих није пуно остало. Ни то, дакле, није реално. Много тога треба да се промени да би дошле стране инвестиције, а на првом месту је потребно очувати макроекономску стабилност.

          Дестабилизација курса је најбитнији параметар који показује да овде не постоји макроекономска стабилност. То треба променити па да кажемо да је реално да очекујемо да нам ове или током следеће године дођу велике компаније. Дакле, поништавамо и тај ефекат.

          Имате и ефекат који је могућ, а то су неколико великих јавних предузећа које је могуће приватизовати и по том основу једнократно обезбедити већи прилив који би ублажио поремећаје на тржишту. То су, пре свега, Телеком и ЕПС. Али, да ли неко треба да помишља на тако нешто да би премостио, купио шест месеци или годину две –дана?! Јер, након тога ћемо опет бити у истој позицији.

          Закључак: треба да размишљамо о коренитим структурним реформама којима ће се побољшати амбијент за инвестиције, до реформи јавног сектора које би ублажиле ове неравнотеже које имамо у буџету. Ту говоримо о најбољем исходу на средњи рок.

          У кратком току, од неколико месеци, нема друге него да се стабилност одржава интервенцијама НБС. Али, врло је погубно да се интервенцијама троше резерве које су свакако ограничене, а да се у међувремену ништа не ради. Јер, исцрпећете их врло брзо, и, као и код оне продаје која је једна од опција, налазићете се у истом стању само у много неповољнијим околностима јер нећете имати резерве које сте продали.

          Ко има користи од тога што је потрошена једна милијарда евра?

          Алтернатива је била да курс не буде 116 него 130. Свакако, највећи губитници су дужници у еврима. У проблему су и привредници који су имали кредите у еврима, а у највећем проблему су они који су тај новац од кредита улагали у некретнинине или друга добра чија је цена у међувремену драстично смањена.

          Морамо да достигнемо пристојну, али одрживу стопу раста. Можемо да продамо ЕПС, да за њега добијемо пар милијарди евра и да сутра живимо сјајно. То није реална опција, то се не сме урадити.

          Прво што политичка елита не сме да уради је да формира владу која не репрезентује убедљиву већину бирачког тела. Друго што влада не сме никако да уради јесте - да представља континуитет претходне владе. То другим речима значи да влада мора да проективно делује на све проблеме које смо навели, да их не гура под тепих и да не чека  неке нове околности у окружењу или у ЕУ или излазак из рецесије или стагнације. И, не сме да прича да кад се све то буде десило, тај позитиван талас ће и нас извући. 

          Нама су потребне мере које иду ка расту и развоју, поред запошљавања. Али, то је све разрада, оно прво је услов.

          Разговарала: Диана Милошевић