„Нови евро” само у немачкој зони

КРИЗА ЕВРОЗОНЕ И ЕУ - ЗАШТО ЈЕ НА РЕДУ „КАПИТАЛАЦ“ ИТАЛИЈА?

о Разговори о прекомпоновању европске интеграције интензивни иза затворених врата - све мањи изгледи да ЕУ постане јака федерација са централном владом

о Евро би, као “нови евро”, остао само у земљама под директном немачком контролом, а земље јужне Европе би се вратиле својим некадашњим валутама (Грчка већ ради на дизајну и штампању нове драхме)

о Аустријске банке у Источној Европи имају токсичне (пропале) инвестиције у висини аустријског БДП - Беч ипак није тема - ачи се зато већ говори да је Шпанија следећа, мада има најмањи јавни дуг у еврозони

о Једино остаје неизвесно питање Француске која је, у основи, највећи проблем еврозоне јер већ 33 године нема буџетски завршни рачун и нико поуздано не зна њене дубиозе које су велике упркос изузетно јакој економији

о Политичка елита Србије тврди да је Италија наш “кључни носач” на путу у Европску унију - оно што је Немачка за Хрватску - а Рим није у стању ни себи да помогне

о Србија подиже кредите којима финансира италијанске компаније у Србији, од Фијата до Бенетона, а слично ће бити и са планираним хидроелектранама

Пише: Синиша Љепојевић

   ПОСЛЕ финансијског колапса Грчке, Португалије и Ирске у еврозони је на реду, сада већ готово извесно, Италија. Трећа по величини привреда еврозоне је пред финансијским амбисом. Али, зашто Италија и које би могле бити последице финансијског колапса те, по броју становника, око 60 милиона (процена из 2010. године), четврте земље Европске уније?

   Званична верзија је да Италија има јавни дуг од 130 процената свога бруто друштвеног производа (БДП) и да није у стању да сервисира дугове. До сада је била али више није. Тачно је да су италијански дугови велики али та земља тако функционише деценијама и, уосталом, већина њених дугова је према домаћим а не страним банкама. Можда је, у ствари, и то проблем.

   Према Италији је примењена иста методологија као и према Грчкој, која је главни инструмент те, у основи, генерисане кризе, и Ирској и Португалији. Прво се огласе америчке агенције за кредитни рејтинг које смање статус земље на својој листи што аутоматски повећава камате на дугове и пропаст је незибежна. У грчком случају су камате на државне обвезнице, чија продаја је уобичајени метод сервисирања јавног дуга, на двогодишњем нивоу од 30 процената. Не постоји привреда која може да плати ту цену а да избегне колапс.

   То је у ствари политичка а не економска игра. Јер, на пример, Белгија и Аустрија су задуженије од Грчке или Ирске, а процентуално и од Италије. Аустријске банке у Источној Европи имају токсичне (пропале) инвестиције у висини аустријског БДП-а па она није тема. Тим земљама се, међутим, не смањује кредитни рејтинг. У европским политичким и финансијским круговима се већ говори да је Шпанија следећа, иако је то земља са најмањим јавним дугом у еврозони, њен проблем су дугови грађана и компанија приватним банкама.

ВАЛУТНИ РАТ АМЕРИКЕ И ЕУ

   Тако се добија један географски појас, од Грчке до Португалије. Јасно је да је ту реч о једном политичком пројекту а криза је само изузетно погодно тло за његово остварење. Остварење тог пројакта је пре свега омогућио евро. Без евра то не би било могуће јер земље са националним валутама, као на пример Велика Британија чија влада има највећи јавни дуг у Европи, имају другачији маневарски простор.

   Као и увек када се дешавају такве тектонске промене, много је разлога и циљева. Први разлог би могао бити интензиван валутни рат између Америке и Европске уније јер Американци страхују од евра који би могао потпуно потиснути долар са финансијских тржишта. А без долара, који је већ дуго једини ваљан амерички производ, нема ни Америке. Циљ је разбијање евра. То је онда довело до реакције пре свега Немачке као кључног носиоца евра како би се еврозона, али и Европска унија, другачије организовала и тако заштитили основни немачки интереси.

   Разговори о том прекомпоновању европске интеграције су интензивни иза затворених врата а изгледа да је веома извесно решење да се садашња еврозона и на нивоу целе Европске уније, претвори у финансијску а не монетарну унију. Друга могућност је да Европска унија добије централну владу и претвори се у јаку федерацију. Та је могућност мало вероватна и једино је реална финансијска унија. У реалности, то би значило да би евро преживео али без земаља такозваног јужног европског крила.

   Евро би, као “нови евро”, остао само у земљама под директном немачком контролом а земље јужне Европе, за које се већ на северу ствара јавно мњење да су њихови грађани нерадници, лени и склони корупцији, би се вратиле својим некадашњим валутама. Грчка већ ради на дизајну и штампању своје драхме. У тој трансформацији остаје једино неизвесно питање Француске која је, у основи, највећи проблем еврозоне. Француска већ 33 године нема буджетски завршни рачун и нико поуздано не зна њене дубиозе које су велике упркос изузетно јакој економији.

СРБИЈА КРЕДИТИРА ИТАЛИЈАНЕ

   У том лому еврозоне Италија је, у ствари, главни поен. То не може да буде Грчка јер је мала земља. Италија је “капиталац”, већи и од Шпаније. На жалост, Италија може мало шта да учини јер је сада касно.

   Тај процес је веома занимљив и за Србију и њене европске амбиције. Актуелна политичка елита тврди да најјачу подршку за њен пут ка Европској унији има управо од тих земаља, “отпадника”. У званичном Београду се чак тврди да је Италија “кључни носач” Србије на путу чланства у Европску унију, оно што је Немачка за Хрватску. Каква погрешна процена. Италија није у стању да обезбеди своје место а камоли да унесе Србију у ЕУ. И тек сада неће бити у стању јер Италија постаје “клијент држава” и њен глас у Унији неће вредети много и, што је важније, зависиће од других, шта они кажу.

   Своје уверење у кључну подршку Италије званични Београд темељи и на пословним интересима Италије у Србији. Који би то могли бити пословни интереси економски пропале земље? То су они који су већ на сцени. Србија подиже кредите од Европске инвестиционе банке и њима финансира италијанске компаније у Србији, од Фијата до Бенетона, а слично ће бити и са планираним хидроелектранама. Те компаније у Србији ће бити и већ јесу у већинском италијанском власништву а финансирали су их грађани Србије чија ће деца и унуци враћати те кредите. Невероватно. И не треба се љутити на Италијане. Њихова влада је послала јасну поруку када је три пута минулих месеци одложила заједничку седницу са владом Србије у Београду. Тај скуп је сада трајно одложен.

Да ли ће икада неко за ту превару одговарати као и за тако погрешну процену да Италија, оваква каква је, без обзира на људску блискост, може бити “носач Србије” ка Европској унији?