Јовановић: Ево зашто нису у праву они који тврде да би боље било да Осме седнице није било

ЗЛО ЈАСЕНОВЦА БИЛО ЈЕ НА КРАЈУ ЗАМЕЊЕНО НАДУВАНИМ ЗЛОМ ВЕЛИКОСРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА

• Оптужбе против Срба, за некакав свеприсутни великосрпски национализам су се, после рата и Јасеновца, умногостручиле, а о Јасеновцу се заћутало. Потом се број жртава Јасеновца смањивао а број великосрпских националиста растао
• Дух самомржње и самопорицања је и окосница оспоравања одлучне политичке акције на Космету за спречавање прогона Срба из њихових домова, а и саме Осме седнице
• Овo никако не значе да није било и већих или мањих огрешења о Осму седницу од стране оних који су на њој однели победу. Њен исход је, по природи ствари, носио у себи власт у Србији, а власти су, као што је познато, иманентни бројни изазови и странпутице, од претеране концентрације у рукама једног човека до тога да се после победе појавило однекуд више победника него учесника
• Осма седница је била српски одговор на нарасли и институционализовани сепаратизам СФРЈ. Легитиман одговор. Био је то покушај, и то у последњем тренутку, да до већ припремљеног расплета не дође. Или бар да се спаси што се спасити може
• Изгледало је да је од исхода тог неравноправног судара једне мегаструктуре са малом Србијом зависио малте не опстанак читавог Запада, да је то његово, а не наше бити или не бити. На крају су донели у Сегедин брдо пара и успели некако да инсталирају у Србији напабирчену власт која је, у условима унутрашње окупације, требало да доврши започети посао
• Та власт, која је доведена не за један мандат него за будућу епоху, тешко се и брзо искомпромитовала у народу пљачкашком приватизацијом и занемаривањем интереса свог народа и државе, тако да је изгубила на изборима после непуне деценије и по

Пише: Слободан ЈОВАНОВИЋ

        НЕОБИЧНО је, али само на први поглед, да један партијски скуп од пре тридесет година, из времена једнопартијског система, изазива толику пажњу и бројна реаговања све до данашњег дана. То уистину, међутим, није ни случајно ни нелогично, с обзиром на његов значај као својеврсног преломног догађаја у новијој историји Србије.

        Оно што је, међутим, уистину необично, и чак бизарно, јесте чињеница да један број тих реаговања, која долазе из кругова поражених и њихових истомишљеника, настоји свих ових година да оспори било какав значај тог скупа, све до његовог претварања у извориште свих наших несрећа.

        Најчешћа, скоро да би могло да се каже њихова омиљена дијагноза - да је реч о пукој борби за власт - открива, уместо истине, заправо њихов жал за изгубљеним позицијама и привилегијама, а интензитет тог немирења идентификује их као највластољубивију групацију у послератној историји Србије. О томе сведочи и њихово настојање да се представе као наводно демократска опција у СК и да се, уз нове носиоце власти после 2.000. године, поново домогну онога што им је ускратила Осма седница.

        Подтекст и имплицитна порука тих и таквих реаговања је - да би све било друкчије, односно да би све било боље, само да није било Осме седнице, или да је имала друкчији исход. Помоћу те логичке бесмислице - шта би било кад би било - припадници поражене опције настоје да себе прикажу као моралне победнике и да на тај начин „преиначе“ исход тог политичког догађаја.

        При томе ће превидети све што би требало превидети - околности и узроке који су довели до Осме седнице, сам вишедневни ток расправе и убедљив исход гласања, као и потоњу масовну подршку народа, а више од свега историјске истине које су тим партијским скупом изашле на светло дана. Нигде и никада до сада, као у тим реаговањима, наша јавност није могла да види ту врсту закључивања у којем, да би „доказали“ да су у праву, оптужују цео народ за све несреће које су га снашле и које је донело разбијање Југославије.

Време постистине

        То тврде, у једном истом дану, у нашем најстаријем дневном листу, у време 30-огодишњице од Осме седнице - бивши учесник а сада београдски адвокат, као и нека немачка или румунска нобеловка, гост београдског сајма књига, а високи званичник Стејт департмента врши отворен и бруталан притисак на српског председника и Србију. Малте не као у време Холбрук дипломатије, наводних преговора у Рамбујеу и силеџијске политике Геншера, Олбрајтове и компаније, која је резултирала бомбардовањем Србије.

        На све смо се већ навикли, рећи ће неко. Па ипак, како је све то могуће, и то данас, тридесет година касније?

        Тако што већ одавно живимо у време постистине.

        Укинута је, наиме, истина и замењена принципом пропаганде и екрана, безобзирним лажима и дигиталним фалсификатима. Ако је могла да се фалсификује истина о деведесетим у целини, да се лажно окриви један народ за сва зла тог времена, да се цела слика и чињенице окрену наглавачке - о злочину растурања претходне државе, о грађанским ратовима, да се замене улоге жртава и криваца - зашто се не би могао и на српској телевизији фалсификовати исход Осме седнице. И да се та изокренута слика у једном, иначе, неуком руком исписаном серијалу о Осмој седници, још и зачини високим признањем српског новинарског удружења.

        Уз помоћ Стамболићеве сараднице, затим Азема Власија (једног од одговорних што се прогон Срба са Космета није спречавао) и неког загребачког политиколога (јер нама Србима вазда треба неко отуда да нас отрежњује, учи памети и усмерава) - долазимо до постистине.

        По већ уходаној матрици, добијамо нову, изокренуту историју: Осма седница се од значајног историјског догађаја преиначује у борбу за власт и нашу несрећу, а поражени постају морални победници. Стварни победници се претварају у пуке властољупце и неку врсту пучиста. Тако је, по њима требало да буде, иако је све било заправо супротно.

        А шта би било да је било? Има озбиљне аргументације да би било много горе.

        Најгоре, на пример, што је Србима могло да се деси јесте грађански рат. Српски непријатељи знају да само тада и само тако завршавају, на дужи рок, „посао“ са Србима. У противном, морају сами да крваре и завлаче руке у ватру. Уосталом, амерички изасланик Гелбарт је колико до пре коју годину трабуњао о „малом грађанском рату“ у Србији као циљу који од „зацртаних“ још није остварен.

        Напетост у Србији у том времену била је велика, првенствено због прогона наших сународника са Космета, али и због многих других недаћа и околности - уставне блокаде Србије и својеврсне надређености покрајина матичној републици; убрзаног економског заостајања за другим републикама; неке врсте парализе политичког живота; нарастајућег сепаратизма у западним републикама и западне све отвореније подршке том сепаратизму. На видику је био, затим, слом источноевропског војног блока и друштвеног система; рушење Берлинског зида и уједињење Немачке...

        Осма седница је упалила светло, тако да се видело много тога што је било замагљено и нејасно, затрпано и сакривено. Био је то тренутак катарзе, не само једне скупине људи у једној сали, или једне партије, него целог једног народа. Догодило се или, тачније, почело да се догађа колективно отрежњење, излазак из својеврсне омађијаности, или неке врсте масовне и дуговремене хипнотисаности.

        Ништа у Србији после Осме седнице није остало као пре.

        Њоме је ослобођена огромна енергија народа која је, уз снажан пробој самосвести, готово у последњем тренутку ујединила Србију и припремила је за будуће тешке догађаје који су неминовно долазили.

        Искра је најпре дошла из Српске академије наука и уметности чувеним Меморандумом, али је енергију расветљавања дао Савез комуниста Србије као најмоћнија политичка снага тога доба. Додуше, није се све видело одмах и одједном.

        Најпре се говорило о „неостваривању договореног“, о „раскораку између речи и дела“, о опортунизму и бирократизму у Свезу комуниста и о разним другим „измима“ и слабостима, да би се током времена испоставило да није реч о појединачним политичким слабостима и недостацима него управо о једној одређеној политици, чији је резултат притисак на Србе и њихово етничко чишћење са Косова и Метохије.

        Тај неподношљив живот и протеривање Срба са Космета није био изолован и посебан, или, што би данас рекле западне бирократе - sui generis - случај, него процес који траје у дужем периоду и део је ширег односа и шире политике према српском народу у Титовој Југославији. Он не би био могућ без прећутне сагласности југословенског врха и тзв. непринципијелне коалиције, како су ту антисрпску линију оквалификовали неки македонски представници у савезном државном и партијском врху.

        Део те политике коју је разоткрила Осма седница биле су честе уставне промене које су кулминирале Уставом из 1974, а које су слабиле федерацију и јачале улогу република. Осим Србије, наравно, која је тим решењима стављена у немогућ положај да њоме управљају њени делови, тј. покрајине, а сама република није имала право управљања ни тим деловима ни собом, без њихове сагласности и супервизије.

        У дугом периоду Титове владавине однегован је један сој вазалских српских кадрова који су служили тој политици беспоговорно и, рекло би се без икакве свести и српским националним интересима. Изузеци, а било их је, у овом или оном смислу и поводу, одстрањивани су благовремено и без милости. Тако се и могло догодити да ниједан српски делегат не гласа против, чак није било ни уздржаних, при доношењу тог јединственог у светској уставноправној пракси Устава из 1974. године у Савезној скупштини.

Баук великосрпског национализма

        Народ који је доживео и преживео Јасеновац, као уосталом и народ који је преживео Аушвиц, окајао је своје грехе, измишљене, али и стварне, уколико их је било и колико их је било. Незамисливо је, после Аушвица, да се малте не на свако помињање Јевреја додаје обавезан наставак о некаквом великојеврејском национализму. Или да се Аушвиц „објашњава“ понашањем јеврејске буржоазије, и сличним „разлозима“. Било би то, заправо, својеврсно оправдавање холокауста.

        Овде је ствар одмах после рата пошла супротним, антицивилизацијским правцем. Оптужбе против Срба, за некакав свеприсутни великосрпски национализам су се, после рата и Јасеновца, умногостручиле, а о Јасеновцу се заћутало. Потом се број жртава Јасеновца смањивао а број великосрпских националиста је растао. Зло Јасеновца је, на крају тог процеса, на неки начин замењено злом великосрпског национализма.

        Том највећом догмом Титове политике покривани су и правдани сви поступци и одлуке нове власти, од Авноја до Устава из 74, од масовних послератних ликвидација, понајвише српске интелектуалне и економске елите, под фирмом обрачуна с тзв. народним непријатељима, до бројних кадровских чистки и смена, све до дискредитовања свих најважнијих српских духовних и културних институција - Српске академије наука и уметности, Удружења књижевника Србије, Српске православне цркве, факултета, катедри и института друштвених наука и целих универзитета.

        Окривљавање Срба деведесетих година само је логичан наставак полувековног окривљавања у послератној Југославији. Ствари су ишле дотле да је народ који је доживео геноцид, најстрашнији и један од највећих у историји човечанства, проглашен је 90-их година за неку врсту метафизичког и планетарног зла, а умало да добије и официјелни жиг геноцидног.

        По неумољивој историјској логици - оно што је заборављено, поновиће се - јасеновачки синдром је оживео у Бљесковима и Олујама, протеривању више од пола милиона људи из Српске Крајине и са Косова и Метохије, из Славоније и из других крајева, а да Европа ни прстом није мрднула да се ти људи врате у своје домове.

Дух самопорицања

        Међу најтежим последицама тог вишедеценијског оптуживања и окривљавања српског народа је феномен самомржње, или оно што Мило Ломпар означава као дух самопорицања. Тај синдром је био захватио и само српско руководство. Србија је до Осме седнице била практично искључена из решавања неподношљивог положаја Срба на делу њене територије, и то уставноправним и другим препрекама, као и сталним оптужбама за великосрпски национализам, али је највећа препрека била управо у томе што се српско руководство заправо било помирило с том искљученошћу.

        Дух самопорицања је и окосница оспоравања одлучне политичке акције на Космету за спречавање прогона Срба из њихових домова, на самој Осмој седници. Наравно да је и окосница потоњег оспоравања читавог тог скупа и његовог исхода.

        Тако су се вапаји невољника са Космета осамдесетих година, који су тражили солидарност и помоћ у Београду, суочили са официјелном бирократском неосетљивошћу. Штавише, њихова сведочења и молбе за разумевање и помоћ означавани су као великосрпски национализам. Тај бирократски одговор и бирократску неосетљивост „подупирала“ је малограђанска неосетљивост, као и неосетљивост „деце комунизма“ и других привилегованих којима су колоне са Косова и Метохије које су лутале Београдом, реметиле њихов лагодан живот и безбрижан сан.

        Могу се и данас препознати исти синдроми неосетљивости и несолидарности као у време Осме седнице, исти дух самооптуживања и самопорицања, чак самомржње, бирократске и малограђанске самодовољности и егоизма, као што се могу препознати у свим до сада реаговањима те врсте на Осму седницу. Неуморност и жестина која излази из тих реаговања наводи на помисао и констатацију да, на известан начин, Осма седница траје и данас. И да ће трајати.

        Ова и оваква, пак, реаговања никако не значе да није било и већих или мањих огрешења о Осму седницу од стране оних који су на њој однели победу. Њен исход је, по природи ствари, носио у себи власт у Србији, а власти су, као што је познато, иманентни бројни изазови и странпутице, од не увек адекватне употребе до злоупотребе, од претеране концентрације у рукама једног човека до тога да се после победе појавило однекуд више победника него учесника.

        Но, оспоравања поражених се и не односе на ту врсту проблема. Она имају другу, универзалну и апсолутну оптужбу - за сва зла и несреће, или, друкчије речено, да би све било боље да је није било или да су победили они који су изгубили.

        Узалуд је, на пример, њима говорити да су сепаратизам и сецесионизам у Југославији и Србији временски и политички претходили Осмој седници. Растурање Југославије није био никакав одговор других на овакво или онакво понашање српског руководства. Могло би оно и да клечи пред разбијачима, што не рећи - да настави да клечи, и не би их умилостивило и одвратило. Заправо, управо је обрнуто: Осма седница је била српски одговор на нарасли и институционализовани сепаратизам. И то легитиман одговор. Био је то покушај, и то у последњем тренутку, да до већ припремљеног расплета не дође. Или бар да се спаси што се спасити може.

Легитимност националних интереса

        Зато се на питање - шта би било да до те седнице уопште није дошло - једино сувисло може одговорити питањем, тачније питањима: Шта би било са Србијом да се није ујединила? Шта би било са енергијом полувековног потискивања српског националног осећања? Да ли би и како та енергија експлодирала и да ли би било могуће избећи не само политички него фактички рат међу Србима? Да ли је требало чекати и препустити се судбини, како је предлагала једна страна, или нешто предузети, покушати да се судбина узме у своје руке, како је предлагала друга... она која је превагнула и коју је народ подржао...

        Уосталом, власт коју је донела Осма седница стекла је пуни легитимитет управо том великом подршком народа. И побеђивала је убедљиво на вишестраначким изборима, што се ни у једној источноевропској, до тада социјалистичкој држави није дешавало.

        Западни свет, опијен својом идеолошком победом, није могао да верује шта се то догађа у Србији. И онда је кренуо у рушење те власти свим средствима - медијском и пропагандном сатанизацијом, какве и колике до тада никада није било, као и економском блокадом и санкцијама, односно стављањем целог једног народа у неку врсту тамнице. И, на крају - бомбардовањем.

        Изгледало је да планета дрхти, у последњој деценији другог миленијума, од антисрпске хистерије. Као да је од исхода тог неравноправног судара једне мегаструктуре са малом Србијом зависио малте не опстанак читавог Запада, да је то његово, а не наше бити или не бити. На крају су донели у Сегедин брдо пара и успели некако да инсталирају у Србији напабирчену власт која је, у условима унутрашње окупације, требало да доврши започети посао. Та власт која је доведена не за један мандат него за будућу епоху, тешко се и брзо искомпромитовала у народу пљачкашком приватизацијом и занемаривањем интереса свог народа и државе, тако да је изгубила на изборима после непуне деценије и по.

        Свест о легитимности српских националних и државних интереса, као што је то уосталом случај код свих других народа у Европи и свету, уградила је у српску политику, или вратила у њу, Осма седница и тиме отворила пут демократије у Србији. Установљени су, наиме, критеријуми за оцену и избор сваке власти у будућности, као и основе националног консензуса и помирења, што је пресудно допринело да се у бурном периоду кроз који смо прошли избегну већи и болнији унутрашњи конфликти.

        То је и чини - упркос свим оспоравањима, која, на известан начин, можда више потврђују него што негирају њен значај - уистину преломним историјским догађајем.