Американци још крајем августа 1995. имали написан Дејтонски споразум
„НАЦРТ“ ЈЕ НАПИСАН НА МЕМОРАНДУМУ АМЕРИЧКЕ АМБАСАДЕ У САРАЈЕВУ
Потписивање Дејтонског споразума
- У једном анексу написали: „Споразум би требало да садржи амандмане на Устав РС“. Овим су САД индиректно признале Републику Српску пре Дејтонског споразума
- „Република Српска се не би третирала на истом нивоу као Република (мисли се на БиХ). У неким ситуацијама би, ипак, Република, а не Федерација, имала правно овлашћење управљања оружаним снагама. Тако ћемо можда морати пронаћи начин да документе уз Републику потпишу и Федерација и Република Српска, с тим да статус Републике Српске ни на који начин не може бити идентичан статусу Републике. Решење би могло бити нека врста признања од стране Републике“
- Прецизирали се да се одлуке у Председништву БиХ доносе већином уз услов да сваки члан има право да се позове на витални национални интерес, о којем двотрећинском већином одлучује парламент ентитета из којег долази. У случају изгласавања такве двотрећинске већине истакнуто је да се одлуке не би примењивале на територији тог ентитета
- Сједињене Државе - да се не би превише експонирале и обавезивале - од почетка пристале да буду само „сведок потписивања споразума“
„ПОСТОЈЕЋА Република наставила би постојање унутар постојећих граница уз међународно признање и састојала би се од два конститутивна ентитета: постојеће Федерације и аутономног српског ентитета“.
Ово је прва реченица руком написаног и непотписаног документа на меморандуму америчке амбасаде, датираног на 29. август 1995. године, у којем се наводе кључни елементи оквирног мировног споразума за БиХ, три месеца прије потписивања Дејтонског споразума, а који је недавно декласификовао амерички Стејт департмент.
Даље је истакнуто да би функције спољних послова Републике (БиХ) биле делегиране од стране представника Федерације у име Републике, уопште не наводећи право РС да их делегира.
„Аутономни српски ентитет не би био међународно признат субјекат и не би имао право на властито дипломатско тело, али би имао право да поставља своје представнике у амбасадама Републике“, наведено је у документу.
Истакнуто је да би Република (БиХ), делујући у име оба конститутивна ентитета, имала седмочлани суд за људска права, који би чинили по два Бошњака, Србина и Хрвата те један међународни представник, којег би именовао председник Међународног суда правде.
Наведено је и да би сваки конститутивни ентитет имао право да одржи културне и економске односе са другим земљама, наводећи као пример односе аутономног српског ентитета са Србијом.
Наредни документ, који је насловљен као „Наставак“, без датума и такође непотписан, куцан је писаћом машином и у њему је истакнуто да ће након одржавања симултаних општих избора БиХ предводити трочлано Председништво, које ће представљати сваки од три конститутивна народа, од којих ће сваки бити именован од стране новоизабраног парламента.
„Неке од одговорности Председништва ће бити спољни послови, спољна трговина, царине, монетарни систем, као и остале активности у вези с којим се парламентарна тела оба ентитета усагласе уз обострану корист. Председништво може именовати кабинет министара као помоћ Председништву у обављању његових дужности“, наведено је у том документу.
Прецизира се да се одлуке у Председништву доносе већином уз услов да сваки члан има право да се позове на витални национални интерес, о којем двотрећинском већином одлучује парламент ентитета из којег долази. У случају изгласавања такве двотрећинске већине истакнуто је да се одлуке не би примењивале на територији тог ентитета.
Наведено је да би парламент БиХ имао 36 чланова, од чега 24 из Федерације и 12 из Републике Српске, док би власти БиХ биле финансиране од стране оба ентитета.
У документу од 15. септембра наведено је да би мировни споразум могао бити оквирни документ или као политички или као легално обавезиви документ.
Наведена су и два анекса: један о демилитаризацији и војним аспектима, а други о структури власти у БиХ. Тај анекс, између осталог, предвиђа успостављање заједничких корпорација на БиХ нивоу, одредбе о специјалним паралелним односима, те о евентуалном интегрисању одбрамбених функција.
Једна реченица се чини посебно занимљивом: „Споразум би требало да садржи амандмане на Устав РС“, чиме САД индиректно признају РС пре Дејтонског споразума.
У завршном делу документа је предвиђено да у име БиХ мировни споразум потпише представник БиХ, односно Алија Изетбеговић, али уз напомену да можда буде потребно да РС то прихвати.
„Али Република Српска се не би третирала на истом нивоу као Република (мисли се на БиХ). У неким ситуацијама би, ипак, Република, а не Федерација, имала правно овлашћење управљања оружаним снагама. Тако ћемо можда морати пронаћи начин да документе уз Републику потпишу и Федерација и Република Српска, с тим да статус Републике Српске ни на који начин не може бити идентичан статусу Републике. Решење би могло бити нека врста признања од стране Републике“, истакнуто је.
САД су само сведок потписивања не желе да буду страна у потписивању мировног споразума нити између БиХ, Србије и Хрватске, нити између два конститутивна ентитета, наведено је у документу о припремама за мировну конференцију од 15. септембра 1995.
Највише би САД, како је истакнуто, могле учествовати као сведок потписивања, али разматрана је и опција да буду само посматрач.
