И Америка и Кина већ гледају како да почну неизбежни сукоб у повољном моменту за себе

СПОЉНА ПОЛИТИКА ВАШИНГТОНА И ПЕКИНГА ЛИЧИ НА ПОКРЕТЕ ТРУПА ПРЕД ГЕНЕРАЛНУ БИТКУ

* Однос између Сједињених Држава и Кине је најсличнији класичној припреми за сукоб озбиљних сила: свака њихова мировна акција значи само још једно одлагање рата ради заузимања повољније позиције. Сваки самит на високом нивоу или преговори њихових званичника сада имају значај једино у контексту неизбежног судара

* Компромис између две земље је немогућ – та етапа у њиховим односима прођена је још пре десет година. Прво је све било статично, али се у протекле две-три године све променило: сада су снаге две земље почеле да се крећу и одбројавање је почело

* Колико ће такво маневрисање трајати, не може се поуздано рећи. Што је најважније, сада је немогуће предвидети када ће са једне од страна доћи први пуцањ

__________________________________________________________

         Аутор: Тимофеј БОРДАЧОВ, програмски директор Дискусионог клуба „Валдај“

         БИЛО би погрешно мислити да је уздржавање кинеских власти од симетричног одговора на уништавање њеног аеростата изнад Јужне Каролине – слабост Пекинга.

         Само је питање тренутка када ће и под којим условима Кина бити спремна да упути одлучујући изазов Американцима.

         Оба учесника друге најважније конфронтације на планети сада иду ка том моменту паралелним токовима и размишљају само о томе да почну да делују у најповољнијим околностима за себе.

         У том смислу, однос између Сједињених Држава и Кине је најсличнији класичној припреми за сукоб озбиљних сила: свака њихова мировна акција значи само још једно одлагање рата ради заузимања повољније позиције.

         Сваки самит на високом нивоу или преговори њихових званичника сада имају значај једино у контексту неизбежног судара.

         Спољна политика Пекинга и Вашингтона подсећа на покрете две војске уочи генералне битке.

         Генерали знају да ће морати да се сретну у борби, али маневришу, желе да њихов положај буде на брду, а непријатељ у долини, гледају у положај сунца у ишчекивању када ће заслепити очи непријатеља. Чекају да у међународној политици дуне ветар који ће им бити најповољнији.

         Компромис између две земље је немогућ – та етапа у њиховим односима прођена је још пре десет година.

         Прво је све било статично, али се у протекле две-три године све променило: сада су снаге две земље почеле да се крећу и одбројавање је почело.

         Колико ће такво маневрисање трајати, не може се поуздано рећи. Што је најважније, сада је немогуће предвидети када ће са једне од страна доћи први пуцањ.

         Русија из сопственог искуства зна колико је тешко уочити границу између „још рано“ и „већ касно“ у питањима рата и мира.

         Тешко је уловити невидљиву на којој ће једна од страна – ако је друга пређе – бити принуђена да отвори ватру.

         Исто тако: који ће сет офанзивних могућности навести једну или другу страну да отвори ватгру.

         Једно је извесно: нико у том случају неће дати сигнал за „повлачење“.

         Највероватнији узрок директног сукоба је, наравно, острво Тајван.

         Кина је слањем метеоролошког балона у амерички ваздушни простор решила неколико проблема одједном. Прво, показала је целом свету да је способна за смеле акције и да може да повлачи непредвидиве потезе усмерене на најрањивија места свог противника. За САД је то систем ПВО америчке територије који је, према мишљењу стручњака, није довољно развијен јер се Вашингтон био занео колонијалном експедицијама.

         Друго, показала је да јој посета шефа америчке дипломатије (Ентони Блинкена), која је морала да буде одложена због „инцидента са балоном“, не значи ништа.

         Кина не треба да доноси одлуку о сукобу са Американцима – то се већ догодило. Онда кад је кинески председник Си Ђинпинг одлучно одбацио покушаје САД да се мешају у унутрашње ствари његове земље.

         Пре неколико година је западна пропаганда трубила да Си нема право да на функцији буде дуже од два мандата, а испоставило се да је то фикција, да може.

         Кина има искуство директног војног обрачуна са Американцима. Током Корејског рата (1950-1953), десетине хиљада кинеских добровољаца су спасиле Северну Кореју од пораза и водиле одлучујуће битке са америчким експедиционим снагама. Русија нема такво искуство.

         Још се нисмо масовно борили са Американцима лицем у лице.

         Нема сумње да је политика „реформи и отворености“, која је трајала од средине 1970-их, дала пуну увереност САД да су у стању да „владају” Кином.

         Чак и сада у Вашингтону многи мисле да је Комунистичка партија Кине заинтересована да склопи мир са Сједињеним Државама како би одржала економски раст у земљи.

         Међутим, много тога, ако не и све, променило се у последњих десет година.

         Долазак на власт Си Ђинпинга био је, према мишљењу стручњака за ову земљу, прекретница и значио је избор Кине у корист независности и вршење притиска на позиције САД широм света.

          Две земље се крећу ка невидљивој линији, после које ће Вашингтону и Пекингу преостати само да се боре. Иако је Русија најмање заинтересована за почетак ове битке, способност Москве да озбиљно утиче на брзину њеног приближавања је веома ограничена.

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари