Бајден важну улогу у формирању своје Алијансе демократија поверио НАТО пакту

УСЛОВИ ЗА ЗЕМЉЕ ПОЗВАНЕ У ТАЈ АМЕРИЧКИ КЛУБ БИЋЕ ТЕШКИ И УГЛАВНОМ – ПОЛИТИЧКИ И КУЛТУРНИ

* Јенс Столтенберг је – представљајући нови стратешки концепт свог војно-политичког блока – говорио о њених пет програмских ставки међу којима је самоједна „класична” – јачање војне моћи. Остале су: заштита (западних) вредности, изградња глобалне перспективе, институционална кохезија САД и Европе... И још – дивно! - „Јачање западних демократских друштава“

* Другим речима, НАТО нуди своје услуге да силом обезбеди идеолошко јединство Алијансе демократија. Да би то обезбедио, блок ће, међутим, морати да надмаши по снази и надлежностима све структуре моћи које су икада постојале са идеолошким функцијама. И инквизицију и КГБ СССР!

* Није случајно ни што је један од главних позива нове администрације Беле куће Американцима и свим западњацима да теже „јединству“. Овде се не ради о помирењу људи различитих политичких уверења, већ о јединству. Тражи се да ултралиберална парадигма буде прихваћена без остатка, а они који се не слажу биће - маргинализовани      

* Али, како се такмичити са Русијом, Кином и другим центрима моћи (ако се покажу), како око себе стварати блокове и економске асоцијације, одржавати свој позитиван и победнички имиџ, имајући иза леђа трамписте и европске десничаре који су им се придружили, укључујући и „Путинове пријатеље“?! Уосталом, трамписти су недавно оборили гувернера Вирџиније, демократу, а излазе на протесте и генерално се „залажу за другу Америку“       

__________________________________________________________

       Аутор: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

       ПРВА фаза стварања Алијансе демократија, с обзиром на тренутни ниво управљања у Вашингтону, вероватно ће бити донекле збрчкана. Поготово што ће Самит демократија, који је сазвала Бела кућа, имати виртуелну форму.

       Ипак не треба потцењивати идеју либералног вашингтонског естаблишмента.

       Први догађај биће постављање `конструкције    . Потом ће, како је већ најављено, током године селектоване земље морати да испуне одређени сет услова да би остале међу изабранима.

       Готово је сигурно ће до краја 2022. године у редовима „демократија“ остати приметно мање од стотину земаља. У супротном, та алијанса ће бити превише лабава и самим тим нестабилна.

       Сасвим је могуће да ће њено формирање трајати више од годину дана. Али, Запад нема на располагању довољно времена, јер су, како се показало, ресурси доларске економије ограничени.

       На овај или онај начин, услови за одабране кандидате биће тешки, а главни ће бити  политичке и културне природе. Зато сви програмски написи у западној штампи (под насловом „Ка самиту демократија“) садрже тезу да је „у савременом свету демократија на удару и спољашњих и унутрашњих сила“.

       Односно, наглашава се да се бори и са спољним непријатељима („аутократијама“) и са унутрашњим – свим оним политичарима и грађанима „слободног света“ који не желе да се повинују вољи глобалног руководства, не деле њене "вредности" и супротстављају се њеним социо-културним ставовима...

       Чак се и НАТО укључио у процес „присиљавања на добро“.

       Генерални секретар Столтенберг је на недавном министарском самиту Северноатлантске алијансе говорио о главним одредбама новог стратешког концепта тог војно-политичког блока. И, од пет програмских ставки те стратегије само је једна „класична” – јачање војне моћи. Остале су: заштита (западних) вредности, изградња глобалне перспективе, институционална кохезија САД и Европе...

       И још – дивно! - „Јачање западних демократских друштава“.

       Другим речима, НАТО нуди своје услуге да силом обезбеди идеолошко јединство Алијансе демократија.

       Да би то обезбедио, блок ће, међутим, морати да надмаши по моћи и надлежностима све корпорације моћи која је икада постојала са идеолошким функцијама.

       И инквизицију и КГБ СССР!

       Није толико важно да ли ће вашингтонске и бриселске бирократе то моћи да изнесу. Важно је да је такав циљ постављен.

       А то, дефинитивно, није ни аматерски наступ, ни импровизација.

       Та иницијатива само на први поглед изгледа смешно.

       Либерална коалиција, која је дошла на власт у Вашингтону, поставила је себи задатак да победи у надметању са аутократијама.

       С обзиром на све мање ресурсе које контролише финансијска и корпоративна елита, овај задатак постаје нетривијалан и захтева одређени напор. Зато ће киксеви политичког механизма унутар наводног савеза демократија бити неприхватљиви.

       Представници западног политичког мејнстрима, не престајући да критикују Москву и Пекинг, неуморно тврде да „демократију“ ништа мање не угрожавају унутрашњи непријатељи.

       Није случајно ни што је један од главних позива нове администрације Беле куће Американцима и свим западњацима да теже „јединству“. Овде се не ради о помирењу људи различитих политичких уверења, већ о јединству.

       Тражи се да ултралиберална парадигма буде прихваћена без остатка, а да они који се не слажу буду - маргинализовани.

       Најновија идеологија западног естаблишмента већ приступа решавању проблема.

       Али, како се такмичити са Русијом, Кином и другим центрима моћи (ако се покажу), како око себе стварати блокове и економске асоцијације, одржавати свој позитиван и победнички имиџ, имајући иза леђа трамписте и европске десничаре који су им се придружили, укључујући и „Путинове пријатеље“?!

       Проблем нису само у активни противници „Бајденовог режима” (како га све чешће назива десничарска америчка штампа), већ они који су упали у Конгрес САД јануара 2021. и спремни су да опет гласају за Трампа 2024. године. Трамписти су недавно оборили гувернера Вирџиније, демократу, а излазе на протесте и генерално се „залажу за другу Америку“.

       Ништа мање мучни за Бајденов тим нису ни пасивно-агресивни Американци, Европљани, Јапанци, Корејци, Аустралијанци и други представници такозване златне милијарде, који се неће уклопити у ново друштво Алијансе демократија.

       Ово значи да нису (за разлику од, рецимо, часописа Time) спремни да признају Black Lives Matter за „највећи друштвени покрет нашег времена“, а још тихо, у кругу породице и пријатеља, осуђују левичарске погроме у западним градовима, мрште се када виде полицајце на једном колену, противе се (чисто родитељски) допуштању трансродних особа у тоалете и тушеве за девојчице у школама и не желе да им деца уче такозвану «критичку расну теорију».

       Још се подсмевају теорији антропогених климатских промена... Напросто зато што су им добро предавали физику у школи пре 20-30 година.

       Али, главна ствар је у томе што нису спремни да промене свој начин живота. Они желе да остану фармери, инжењери, радници, возачи, војници, полицајци, ватрогасци, предузетници средњег нивоа и други представници „старе привреде».

Фото: GettyImages

       Сви ти људи не желе да стану под заставе америчке државе какву прави Бајден, ни под заставе Г-7, НАТО или Алијансе демократија, јер једноставно немају поверења ни у државу ни у наднационалне ентитете које је створило глобално руководство.

       Министарство правде САД и специјална комисија Конгреса о догађајима од 6. јануара 2021, која све више личи на комисију Џозефа Макартија за антиамеричко деловање, сада се баве активним противницима либералне елите.

       Али, са пасивним делом друштва, као и са младом генерацијом која је одрасла у породицама у којима се гласало за Трампа или почело да се потпуно игнорише федерална политика, делују мало суптилније. Одсецају им је приступ социјалним лифтовима, квалитетном образовању и благодетима „нове” економије.

       Водећи универзитети у Сједињеним Државама и западној Европи успоставили су оштар, готово тоталитарни режим унутар својих зидова. Не можете бити профессор, чак ни студент на добром универзитету ако не делите ставове ултралибералног крила Демократске партије САД (ово се не односи само на Сједињене Државе, већ и на Француску, Британију, Шпанију итд...).

       Ево недавног примера. Студент Универзитета у Аризони - Кајл Ритенхаус - кога је порота у потпуности ослободила оптужби за оружану самоодбрану, нашао се ван зидина свог универзитета (тешко је другачије формулисати због конфузне изјаве администрације), пошто су универзитетски активисти тражили да „крвожедни убица“ буде протеран из кампуса. Зашто?

       Зато  што онај ко се опире уличном левичарском насиљу не сме да стекне високо образовање. То је неприхватљиво. Нека га суд не шаље у затвор, али такав неће имати квалитетан  животни старт.

       Овако ствари стоје на скоро свим универзитетима у Сједињеним Државама и Старом свету. Само покушајте да исповедате вредности које су бар донекле различите од либералног мејнстрима! Не само да тамо нећете моћи да предајете, већ нећете моћи тамо ни да студирате.

       Исто се, само у много строжој верзији, дешава и у транснационалним корпорацијама.

       Тамо се редовно одржавају семинари о „лидерству“, „толеранцији“, „инклузивности“ итд. који обухватају и њихове филијале у Русији (а то се дешава чак и након ступања на снагу релевантних закона и амандмана, само у прикривенијем облику).

       Такозвани етички кодекси великих компанија не остављају простор за слободно размишљање у радној средини, нарочито на нивоу највишег менаџмента.

       Запослени је или лојалан либерално-глобалистичком идеолошком пакету, или се никада неће издићи изнад нивоа безначајног чиновника (ако буде имао среће да га не отпусте). Свако ко је радио у таквим структурама добро разуме о чему се ради.

       Нећете бити ни убијени ни затворени, али вам дефинитивно неће бити дозвољено да се пењете на каријерној лествици.

       Много је вероватнији другачији развој догађаја – да будете принуђени на лојалност најновијој западној идеологији.

       Недавно сведочење бивше високорангиране упосленице Фејсбука Френсис Хоган (понекад је из неког разлога називају Френсис Хаген), као и друга открића менаџера компанија Big Mumber, прилично су осветлили како функционише корпоративна машинерија.

       Она води циљану селекцију лојалиста и пружа им даљу подршку истовремено са маргинализацијом „неистомишљеника“.

       Не треба мислити да протрамповска опозиција неће користити исте методе ако успе да дође на власт.

       Ти људи су веома добро научили лекцију. Њихов неуспех у 2020. је највећим делом последица чињенице да нису желели да спроведу друштвену сегрегацију засновану на принципу лојалности својој идеологији. Зато су и били „поједени“.

       Ни кинески другови се нимало не устручавају. Њихов систем друштвеног рејтинга нико не осуђује као репресиван, а функционише беспрекорно.

       У Кини нико не идее у затвор зато што не учествује у великом кинеском пројекту, али вертикална мобилност остаје затворена за оне који би да свој живот граде ван ње. Такви могу да сеју и жању пиринач, да живе у сламовима провинцијских градова, нико их неће дирати. Али, онима који нису спремни да активно учествују у светској конкуренцији на страни своје земље – многа врата остају затворена.

       Пасивна младеж у Кини је осуђена на сиромаштво.

       У светлу свега овога, Русија изгледа као  в царство опуштености и либерализма у његовом старом значењу.

       У Русији се одлично осећају и нелојални друштвењаци и опозиционе стваралачке личности, аи «грађани света», међу којима је подоста оних, нарочито у великим градовима, који висе о врату родитељима.

       Можда у томе и постоји неки смисао. Само, какве он везе има са задатком да се не пропадне у конкурентској борби 21. века?