„Идите кући, нема више рупа на каишу”

„ПРАКТИКУМ - ЗА СВАКУ ВЛАДУ КОЈА ЖЕЛИ ДОБРО СВOМ НАРОДУ” ИЗ КЊИГЕ МИЛОРАДА ИЛИЋА КОЈОЈ СЕ У НЕМАЊИНОЈ 11 НИСУ ОБРАДОВАЛИ (1)

синдикални протест испред Немањине 11

• Влада је донела пакет који се зове „стезање каиша”, а сада се спрема и најновији „Идите кући, нема више рупа на каишу”. Уместо да се влада свом расположивом техником обруши на пожар који пламти већ двадесет година, предузете мере више личе на покушај да се ватра угаси кофом воде и то оном бушном

• Ако министри не желе да слушају „глас разума” или „тамо неког економисту”, нека послушају певача Владу Георгијева. Поводом наше кризе, он је у једној телевизијској емисији приметио да када се штеди, онда сви имају мање, мање могу да троше, мањи је промет, мања је производња... и тако се прави већа штета него корист, јер ће све да стане

• Србија (као и свет уопште) из кризе може да изађе само уколико више троши и више ради, а не ако троши мање и ради мање. Ова кофа уопште није бушна, она и нема дна

• Уколико је влада желела да стимулише очување радних места, требало је да укине плаћање пореза на зараде и тако смањи оптерећење послодаваца по запосленом раднику

• Колико је лако смањити буџетске и друге расходе - толико је лако смањити и увоз 

     НАША влада не схвата димензије кризе код нас. Поред тога, кризу у свету погрешно своди на њен појавни облик у сфери финансија. 

     „Смејем се, смејем се, а плакао бих…” Осећао сам се као Оливер Мандић, 7. априла 2009. године, слушајући министра Млађана Динкића како објашњава да ми нећемо моћи да решимо кризу код нас док не буде решена светска финансијска криза. За већину грађана то можда и има неког смисла. Нажалост, и за већину економиста то такође има смисла. Такав став потпуно је погрешан.

     Дубина структуралних проблема с којима се суочава Србија нема никакве везе с појавним обликом економске кризе у међународним оквирима. Сходно томе, први владин пакет мера био је на нивоу модног тренда „Сви решавају кризу, ’ајде и ми то да радимо”.

     Врло брзо је донет нови пакет који се зове „стезање каиша”, а сада се спрема и најновији „Идите кући, нема више рупа на каишу”. Уместо да се влада свом расположивом техником обруши на пожар који пламти већ двадесет година, предузете мере више личе на покушај да се ватра угаси кофом воде и то оном бушном.

     Рецимо, владина одлука да стимулише куповину „Фијатовог” „пунта”, као и понуда замене старог аутомобила за нови, директно је проузроковала повећање тражње за девизама, тј. пад курса динара. Вероватно 70 одсто продајне вредности „пунта” сачињава вредност иносклопова који морају да се плате „Фијату”. Дакле, већа продаја значи већи притисак на тражњу за еврима и неминовни пад курса динара. А по схватањима наших „експерата” (нажалост, и великог броја професора економије), курс динара је основно мерило кризе. Међутим, кофа је бушна.

     Ако је влада желела да очува уговор са „Фијатом”, требало је да направи конкретан аранжман око продаје „пунта”. Средства која би се остваривала продајом „пунта” (због владиних стимулативних мера) требало би уплаћивати на рачун фирме коју је „Фијат” основао са Владом Србије и то на име надокнаде обавезе „Фијата” према уговору. Из тих средстава би се модернизовали постојећи погони „Заставе” који би требало даље да производе „Фијатове” аутомобиле. Тако не би растао притисак на тражњу за еврима, те би се бар по том основу запушила рупа на кофи.

     „Фијат” би морао да пристане на ову опцију, уколико стварно жели да остане при потпи- саном уговору (осим ако ова најновија верзи- ја не крије нека изненађења), јер би своју уго- ворну обавезу измирио са дупло мање средста- ва и то оних које би остварио кроз приходе настале стимулисањем тражње за његовим аутомобилима. Једном речју, сви би требало да буду задовољни: влада - јер по овом основу нема раста курса евра, „Фијат” - јер своју обаве- зу према „Застави” (или Србији) регулише са мање средстава која и нису била планирана у његовим новчаним токовима (барем не у толикој мери), радници - јер би у „Застави” дугорочно имали посла, и грађани - јер би имали нов аутомобил по релативно ниској цени. 

     Можда ће неко рећи да сам нешто „преспа- вао”! Иако су донете описане мере, курс евра је мировао током 2009. године. Тачно. Курс је био релативно стабилан, али не због донетих мера, него због пара од продаје Нафтне индустрије Србије (НИС), кредита Међународног моне- тарног фонда (ММФ), кредита од ЕУ, кредита од Руса, Кинеза и др. Није битно да ли је овај новац стигао и да ли се он троши, битно је да је психо- лошки обавио „посао”. Банкари више не морају да „јуре” девизе, јер ће их бити и следећег дана, да не кажем месеца или године.

     Да анализирамо следећу рупу на кофи, односно препоруку владе да се смањењем зарада запослених избегну отпуштања радника.

     Преведено на економски језик, то значи да ће бити мањи приходи по основу доприноса на зараде, по основу пореза на зараде, по основу пореза на додату вредност (ПДВ) на потрошњу, јер ће зараде бити мање и тако редом. Дакле, влада ће имати још већи проблем с буџетским приходима. Тачније, трошиће се мање по свим основама, те ће буџетски приходи перспективно бити све мањи и мањи. Истовремено, влада доноси мере да стимулише тражњу, а смањује приходе са којима та тражња треба да се плати.

     Ако министри не желе да слушају „глас разума” или „тамо неког економисту”, нека послушају певача Владу Георгијева. Поводом наше кризе, он је у једној телевизијској емисији приметио да када се штеди, онда сви имају мање, мање могу да троше, мањи је промет, мања је производња... и тако се прави већа штета него корист, јер ће све да стане. Очигледно, здрав разум и логика су довољни.

     Уколико је влада желела да стимулише очување радних места, требало је да укине плаћање пореза на зараде и тако смањи оптерећење послодаваца по запосленом раднику. На тај начин би сачувала буџетске приходе по основу доприноса на зараде и по основу ПДВ-а кроз потрошњу неумањених зарада које ће примати запослени. Уз то, неумањена зарада би се опорезовала на крају године кроз порез на укупан приход грађана. 

зграда Владе Србије

     Главни владин пакет мера сводио се на то како уштедети милијарду евра на страни јавне потрошње или како повећати буџетске приходе за исти износ. Питање је само ко ће да носи тесно одело - грађани и привреда или држава.

     Још једном ћу се вратити на светске економисте, од пре четрдесет година, који су рекли да је проблем неком нешто продати (дакле, трошити), а не нешто произвести. Нажалост, тако не мисли и наша влада...

    Србија (као и свет уопште) из кризе може да изађе само уколико више троши и више ради, а не ако троши мање и ради мање. Ова кофа уопште није бушна, она и нема дна!

     Схватам да се део ових мера креира и због споразума са ММФ-ом. Међутим, било која држава може да изађе из економске кризе - само да не слуша ММФ и друге белосветске стручњаке. Зашто није добро слушати ММФ? 

     Објашњење је врло просто. ММФ је основан са циљем да обезбеди спољну ликвидност земаља чланица. Дакле, да земље које користе њихове услуге (кредите) уредно сервисирају обавезе према иностранству, а не да превазилазе структуралне проблеме с којима се носе у домаћим оквирима. Сходно томе, не би требало да се чудимо због одсуства објективности у мерама које ММФ обично предлаже. Тако ММФ дозвољава себи да, као стручна институција, предлаже следеће мере: да се смање расходи на страни јавне потрошње (штедња), али не и да се истовремено смањи увоз роба и услуга, него да се нађу мере за повећање извоза или да се узму нови кредити у циљу платнобилансне равнотеже. Није у реду.

протесна шетња незадовољних радника

     Колико је лако смањити буџетске и друге расходе, толико је лако смањити и увоз. Такође, повећавати извоз је много теже него повећавати буџетске приходе. Мада, требало би узети у обзир да нам експерти из ММФ-а можда предлажу и другачије мере, али да нам их наши представници у преговорима прећуткују. 

     И тако, долазимо до мера које је влада донела у циљу једностране примене Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) у његовом економском делу. Настављено је даље смањивање, ионако ниских, царина на увоз робе из ЕУ. Имајући у виду све структуралне проблеме нашег привредног система, као и упоредна стања српске и европске привреде, може се рећи да ова глупост превазилази оквире саме глупости. Такве мере спадају у перверзије.

     Донети одлуку о смањењу царинских стопа због примене ССП-а у време када се зна да финансијско-економска криза постоји у Америци, а затим донети законе о једностраној примени ССП-а у време када се криза прелила на тло Европе и на остатак света, тј. када смо је и сами осетили, представља врхунску глупост. При томе, нико из међународне заједнице (па ни господин Оли Рен) не би могао ништа да нам приговори, јер су наступиле потпуно нове економске околности.

     Сви би показали разумевање или би морали да га покажу. Ако га не би показали, онда нам сигурно не мисле ништа добро.

     Губити 300 милиона евра (годишње) потенцијалних буџетских прихода због смањења царинских стопа, уз истовремено повећавање пореских оптерећења у земљи у условима кризе, јесте глупост на којој би нам позавидео и Мујо из вица. Господо министри, то је трећина средстава која нам недостају у буџету! Такође, то је могућност да се смањи увоз и преко тога смањи притисак на курс динара.

протестно окупљање рудара у Бору

     Да ли ми у Србији треба да отпуштамо, макар и нагомилану државну администрацију, да бисмо спречили отпуштање радника у ЕУ? Где је ту логика? 

     Повећавате акцизе на бензин и нафту и тако сваку економску активност у држави отежавате и поскупљујете, а онда се борите против инфлације тако што грађанима причате о штедњи на свим нивоима. Није ту више реч о кофи воде, него о шмрку који непрестано долива бензин на пожаре који овде пламте већ двадесет година.

     Немамо праву критику владиних потеза!

     Не би било поштено да критикујемо челнике само ове владе. Потпуно исто гледање на проблеме економије присутно је у свим владама од 5. октобра 2000. године па до данас.

     Зашто је то тако? Да ли је могуће да су министри који се баве економијом толико некреативни и неразумни?

     Верујем да нису довољно мудри или да понешто ураде како би „напунили своје џепове”. Нећу да верујем да то раде смишљено на штету Србије, тј. да извршавају нечије налоге. 

     Где леже корени константно погрешних потеза у домену економије? Мислим да је један од основних проблема у одсуству квалитетне критике владиних решења. 

     Констатације економиста које се своде на евидентирање проблема не сматрам озбиљним критикама. Уколико и постоји неки добар предлог, онда је он обично парцијалан и површан - не задире у суштину проблема наше економије.