`Владика Григорије пред Богом и Дубровником: опростите`

Сајт СПЦ пренео текст хрватског новинара и писца Миљенка Јерговића о гесту владике захумско-херцеговачког – без икаквог коментара

* Екуменска молитва у дубровачкој катедрали важан је догађај, који, истина, неће преокренути друштвене тијекове, нити ће поправити голем квар настао у деведесетима, али и на лошим сјећањима из 1941.

* Григоријева проповијед, као и одлука бискупа Мата Узинића да му омогући проповиједање у својој катедрали, бит ће само тим важнији. Ни један ни други након овога неће доживјети већинско одобравање унутар својих заједница, црквених или друштвених, али и то је природно. Када би одобравање било већинско, ни тражење опроста од града и људи не би било јуначки чин

          У ДУБРОВАЧКОЈ катедрали је, извјештава Хина, неки дан одржана екуменска служба Божја.

          Богослужје је предводио дубровачки бискуп Мато Узинић, а проповиједао је владика Григорије, епископ захумско-херцеговачки. Државна агенција је с узорном акрибијом пренијела владикине ријечи: “Ни једнога тренутка не заборављам колико је озбиљан изазов и какву одговорност носи свака изговорена ријеч. Свјестан њене тежине и смисла ја ћу је изговорити пред вама. А та ријеч гласи: опростите. Требамо говорити увијек и изнова: опрости нам, Боже, гријехе наше. Вечерас, на овом светом мјесту, у овој прелијепој катедрали и у овом чудесном граду, имам потребу, као кршћанин и епископ изговорити ову кршћанску ријеч – опростите.”

          Хинина вијест је, и то ваља рећи, нашла мјесто у само једним хрватским новинама, негдје при дну странице, тако да ју је само врло пажљив читатељ могао и наћи. Други у Григоријевој проповиједи нису пронашли ништа што би било важно грађанима, вјерујућима и невјерујућима, који те сриједе нису прибивали богослужју у дубровачкој катедрали. Или се само ради о томе што наши медији више и не прате што јавља Хина и више немају новинара који би походили екуменске мисе, него интерес постоји само за оним богослужјима на којима какав слуга Божји, католички или православни свећеник, умјесто тражења опроста или праштања гледа како би коме натоварио гријехе које сам није у стању носити на савјести.

          Није, међутим, поштено, према вјерујућим и невјерујућим, да проповијед о атеистима бискупа Језеринца јест вијест која занима наше медије, а проповијед о одговорности пред Богом и људима, те о тражењу опроста, владике Григорија, није вијест. Осим што би то требало бити увредљиво за кршћане, источне колико и западне, на тај се начин путем новина рекламира зло и нетолеранција, а сакрива тихо јунаштво доброте.

          Епископ захумско-херцеговачки није политичар, нити је његова геста политичка. Оно што је он учинио у дубровачкој катедрали, учинио је пред Богом и пред људима. Учинио је то пред градом којему су вјерници из његовог стада учинили зло. Његова исприка не очекује и не тражи одговор. Она није једнократна. Тако изговорена у катедрали, та исприка траје и не гаси се. И уопће није тема, нити то смије бити тема, хоће ли се икада неки католички великодостојник испричати због гријеха свога стада у деведесетима. Није тема ни то што се ниједан није испричао ни због гријеха из 1941.

          Свака исприка, уствари свака молитва и молба за опрост, ако је искрена и аутентична стоји сама за себе. У томе је величина гесте владике Григорија.

          Његово тихо јунаштво састоји се у томе што је рекао нешто што многи људи, његови вјерници, не желе чути. Колико год његова молба за опрост била упућена Дубровнику и Дубровчанима, она је, што је доиста храбро, постављена као императив свима онима који се у његовој епархији моле Богу. И они који су страдали у рату, којима је с друге стране учињена нека неправда, и они који су у том рату, на православној страни, изгубили своје најмилије, кроз Григоријеву гесту ишћу опрост. То што је владика учинио, у људском је смислу велико.

          Епископ захумско-херцеговачки рођен је 1967. у босанскоме рударском градићу Варешу. Свјетовно му је име било Младен Ђурић. Замонашио се 1992, а за владику га је устоличио патријарх српски Павле 1999. Исте је године преузео и захумско-херцеговачку епархију.

          Добар је, надарен писац и на свјетовне теме, а знаменит је постао по својим врло отвореним јавним иступима. У Сарајеву је говорио с разумијевањем о Бошњацима и о муслиманима, уживљавајући се у њихов данашњи положај у Босни и Херцеговини. У Требињу, гдје је столовао прије недавнога повратка сједишта епархије у Мостар, говорио је да тамошње власти морају наново саградити Бегову кућу, споменик исламске архитектуре, али и потврду да су у Требињу до 1992. живјели и муслимани: “Што су Срби срушили, Срби морају и да подигну!” Тако је рекао, не плашећи се.

          Ваља ни то не прешутјети: Григорије је из јединога православног села у близини Вареша (одакле је, рецимо, и познати филмски глумац Боро Стјепановић). Село се зове Планиница и грдно је страдало у вријеме рата.

          Екуменска молитва у дубровачкој катедрали важан је догађај, који, истина, неће преокренути друштвене тијекове, нити ће поправити голем квар настао у деведесетима, али и на лошим сјећањима из 1941.

          Григоријева проповијед, као и одлука бискупа Мата Узинића да му омогући проповиједање у својој катедрали, бит ће само тим важнији. Ни један ни други након овога неће доживјети већинско одобравање унутар својих заједница, црквених или друштвених, али и то је природно. Када би одобравање било већинско, ни тражење опроста од града и људи не би било јуначки чин.

          Владика Григорије и бискуп Мато учинили су корак ка том далеком, свијетлом циљу.