Већ у марту или априлу на територијама ДНР и ЛНР функционисаће јединствена армија

ПОРОШЕНКО У ШКРИПЦУ - ЊЕГОВА АРМИЈА НАПРОСТО НИЈЕ У СТАЊУ ДА ПОБЕДИ

• „Укре су дробили“ добровољци из Русије одлично опремљени самоходном ракетном и цевном артиљеријом, који су претходно прошли обуку и борбену координацију, а већина имала и искуство у ратним дејствима. Одрасли мушкарци од око 40 година, а не зелени егзалтирани младићи који су се докопали аутомата и свето верују у своју бесмртност
• Народној војсци, Русији и Украјинцима уопште није потребна Новорусија ни у облику две ни у облику 8 или 9 области. Свима њима потребна је ЧИТАВА Украјина. Само - без нациста. Потребан је савез братских православних словенских држава са отвореним границама, без царина и споља наметнутог непријатељства

Пише: Михаил ОНУФРИЕНКО, украјински независни експерт

        ТОКОМ протеклих пет месеци Русија је била у стању да очигледно покаже председнику Украјине Петру Порошенку да је непромишљено извршавање свих наређења западних газда смртно опасно за његово здравље.

        Карактеристичан пример пораза код Иловајска и опасност од заузимања Мариупоља приморали су Порошенка да потпише примирје.

        Томе је допринело и неслагање на Западу - Европској унији није био потребан рат до победничког краја и упркос притиску из Вашингтона она је помогла да се потпише Мински споразум. Иако половичан и у суштини неостварив, споразум је довео до крхког мира, али је и предодредио даља збивања.

        Добијени предах Русија је искористила за претварање појединачних одреда народне војске Донбаса у јединствену Армију.

        Данас би многи хтели да забораве да Иловајск и Јужне котлове („џепове“) исто као и потпуни пораз трупа хунте и енергичну офанзиву на Мариупољу опште нису остварили одреди Стрелкова, Мозговог, Бетмена, Фоме, Козицина, Дремова и других легендарних команданата.

        Током лета нико од њих није имао под командом више од једног појединачног батаљона са неколико јединица оклопних возила.

         „Укре су дробили“ добровољци из Русије одлично опремљени самоходном ракетном и цевном артиљеријом, који су претходно прошли обуку и борбену координацију, а већина имала и искуство у ратним дејствима. Одрасли мушкарци од око 40 година, а не зелени егзалтирани младићи који су се докопали аутомата и свето верују у своју бесмртност. Али, управо они уопште нису себе рекламирали и нису давали свакодневне интервјуе.

        Пошто би урадили свој посао они су ишчезавали до следећег пута и у извештајима хунте фигурирали као 8 хиљада регуларних руских војника.

        Претварање појединачних одреда у јединствену армију било је болно, тим пре што су се после примирја команданти батаљона брзо претворили у команданте бригада, који контролишу велике територије и деонице фронта, као и токове горива, хуманитарне помоћи… Много тога су контролисали.

        Формално су управо они били једини победници и господари на својим земљама.

        Нема зато ничег чудног у томе што је обједињавање и потчињавање оних који су навикли да командују било дуго и осетљиво, а оно и сада траје. Међутим, суштина је у томе што се тај процес ближи свом завршетку - већ у марту-априлу на територијама Луганске и Доњецке републике функционисаће јединствена армија (независно од спољне „амбалаже“).

        У остацима Украјине формира се потпуно другачија ситуација.

        У почетку нико није намеравао да Порошенку предаје потпуну власт. Напротив, одмах после преврата донета је варијанта Устава према којој се председник лишава већине овлашћења у одлучивању.

        Бивши губернатор Харковске области, мултимилионер Арсен Аваков, који се ослања на националисте и одан је тиму Јацењука и Турчинова, постављен је да руководи МУП-ом.

        Обновљена је национална гарда која се потчињава управо МУП.

        Формирани су партијски оружани одреди који званично не постоје и никоме се не потчињавају (на пример, ДУК „Десни сектор“ и бојовници Коломојског из његових структура безбедности).

        Постоје и потпуно егзотични одреди као што је 200 и више Чечена и других кавкаских терориста покупљених из читаве Европе, који делују под окриљем пука „Азов“ у чији састав су ушли отворени нацисти укључујући и странце из САД, Шведске, Пољске и низа других земаља.

        Живот Порошенка учиниле су тежим и сталне ротације у командовању - министар одбране мењан је пет пута за годину дана.

        У почетку су били формирани штаб АТО (антитерористичке операције) и команда Националне гарде. Јединствено командовање ни данас не постоји, а препуцавања и узајамну мржњу између армије хунте, националне гарде и „Десног сектора“ већ одавно нико не крије, чак се и вешто користи.

        Познати су бројни случајеви када је армија пропуштала одреде народне војске да прође њихова утврђења да би ликвидирали „нацгарде“.

        Очигледан је и пример на аеродрому у Доњецку који су одредима „сектороваца“оставили падобранци из 80. лавовске бригаде, а који никада нису имали скокове.

        Порошенку су још више смањили могућност за маневар пошто су изнудили да потпише указ о проширењу овлашћења Савета за безбедност и одбрану, чији је секретар „крвави пастор“ Турчинов.

        Сада у случају увођења ратног стања или само оснивања штаба Врховног главнокомандујућег, он по утицају аутоматски постаје друга личност у држави. Чак и у формално мирнодопско време у рукама секретара Савета за безбедност сконцентрисано је много полуга утицаја практично на сва министарства и ресоре. 

        Средином јануара коначно је у потпуности формирана вертикала власти која је спремна да одлично функционише без Порошенка, чак и уопште без председника, ако као такав он под згодним изговором ишчезне, или буде измучен од стране гомиле или убијен од стране „Путинових тајних агената“.

        Не чуди што у тим условима Порошенко грозничаво тражи излаз и нервира се. Ако је у децембру он први радосно обавестио читав свет да ће се ускоро у Астани срести са шефовима Русије, Француске и Немачке ради „продора на пут решења конфликта“, онда ће половином лета морати да покаже спремност да ратује до победничког краја.

        Месец дана пре годишњице преврата, која ће окупити у Кијеву вероватно хиљаде незадовољних лично председником „хероја АТО“, „киборга“ и наоружаних „сектороваца“, њему су без обзира на све потребни ратни успеси и борбена дејства на читавом фронту која омогућавају да се батаљони држе на фронту.

        Уопште, за Порошенка настаје крајње лоша ситуација. Његова армија физички није у стању да победи - низак морални дух, несхватање ради чега труне у рововима, застарело оружје које стално отказује, бедно снабдевање - нема снаге за успешну офанзиву против одлично мотивисаних бораца чија дисциплина само јача заједно са ватреном снагом подржаном не од стране далеког Запада већ од блиске Русије.

        А народној војсци, Русији и Украјинцима уопште није потребна Новорусија ни у облику две ни у облику 8 или 9 области. Свима њима потребна је ЧИТАВА Украјина. Само - без нациста. Потребан је савез братских православних словенских држава са отвореним границама, без царина и споља наметнутог непријатељства.

        А дотле, пане председниче - плашите се својих снова. Они се понекад остваре.  

        Превела Ксенија Трајковић