Са Кримом почело глобално тумбање: браниће се земље „златне милијарде“

РУСИЈА НЕЋЕ ДАТИ ЗАПАДУ НИ ДЕЛИЋ ИСТОРИЈСКЕ РУСИ,

А ТО ЗНАЧИ - НИ ДЕЛИЋ УКРАЈИНЕ

• Вашингтон и ЕУ предлажу да признамо кијевску власт и повезаност Украјине са ЕУ (односно, победу Запада) на шта Русија никада неће пристати
• Та политика Украјину је већ коштала Крима - и разуме се, да ће њеним настављањемза кијевску власт бити изгубљени и други региони југоистока, што значи - и читава Украјина
• Конфликт Русије са кијевском влашћу може да се прекине само нестајањем једне од страна - тако да пад очекује управо кијевски режим
• САД нису спремне да ратују за Украјину, али своје позиције ударне снаге глобализма оне, наравно, неће без боја напустити 
• Русија није једноставно бацила изазов Западу, него је узела на себе улогу координатора свих снага заинтересованих за промене 
• Током глобалне конфронтације и поделе на два супротстављена блока САД ће се суочити с чињеницом да ће на два основна фронта конфронтације - Велики Блиски Исток и Пацифички регион - њихови противници прећи од позиционе уздржаности у контранапад
• Чак и Европска унија, ако је САД ипак, приморају да обустави економске везе са Русијом, може да се, или пренапрегне и пукне по трулим шавовима, или да почне да се ослобађа од англосаксонског туторства. Тада ће Европљани са чуђењем открити: зар смо могли да заборавимо да је Украјина - само привремени назив једног од делова руског света
• Можда ће бити потписан мир - али само на украјинском фронту а на свим светским фронтовнима до тада ће већ из све снаге да горе ватре глобалног преобликовања у којима ће они који се бране постати и земље „златне милијарде“

Пише: Пјотр АКОПОВ (Москва)

         ЗАПАД није спреман за мир са Русијом. У условима у којима је решење украјинске кризе могуће само као резултат споразума између Русије и Запада, то значи даље погоршавање ситуације како у независној Украјини, тако и у односима између Русије и САД.

         У каквим условима је могућ мир - да ли ће споразум о Украјини бити закључен у почетној фази глобалног конфликта или тек у процесу формирања новог поретка у свету?

         Споразум о асоцијацији Украјине са ЕУ, потписан у петак и антируске санкције које су увеле САД у четвртак  (а које немају никакав смисао сем увредљивог), показали су да Вашингтон и ЕУ, у ствари, прекидају садржајан дијалог са Москвом. Предлажу нам да признамо кијевску власт и повезаност Украјине са ЕУ (односно, победу Запада) на шта Русија никада неће пристати.

         Ми већ три недеље предлажемо да се договоримо о неутралности Украјине, о формирању њене прелазне владе и почетку федерализације, при том, то предлажемо Западу - који је реални руководилац кијевског режима - али, у одговору чујемо само претње и уцене.

         Та политика Украјину је већ коштала Крима - и разуме се, да ће њеним настављањемза кијевску власт бити изгубљени и други региони југоистока, што значи - и читава Украјина. Путин је јасно ставио до знања да нећемо допустити војно присуство NATO-а у Украјини - а евро-асоцијација је само комфорна форма за даљу атлантизацију. Чињеница да Русију у борби за Украјину неће зауставити никакве западне претње и санкције, чини се да је већ морала да допре до сазнања руководилаца евро-атлантске заједнице и да их подстакне на тражење реалног компромиса. Али, авај, показује се да је жеља да се прогута тако велики комад јача од гласа разума који сугерише да је могуће и загрцнути се.

         Тактика Запада очигледно се гради на неразумевању мотива Русије - тамо и даље сматрају да се Москва бори за југоисток Украјине и да жели њену поделу. Дакле, треба наставити подршку Кијеву зато што је он већ „наш“: максимум којим ризикује, како се у овом случају чини Западу, - то је да изгуби југоисток, а зато ће сав остали и већи део Украјине бити коначно и неповратно интегрисан у NATO. Међутим, припајање Крима уопште није изменило правац Русије у односу на оно што се дешава у Украјини, наша позиција остаје непромењена: ми нећемо допустити да Запад отргне ни део историјске Руси. Да би то спречила Москва ће деловати на све могуће начине.

         Даља тврдоглавост Запада у украјинском питању довешће само до продубљивања укупне конфронтације - а при том ни за јоту неће приближити наш пристанак на препуштање Малорусије. При том, сада, чак и постизање споразума о Кијеву више неће зауставити процесе које је покренуо сам Запад започињањем операције „отимање Украјине“ - зато што је глобална трансформација сазрела и презрела - али ће те процесе, ипак, учинити мало мање оштрим и конфликтним.

         Украјински фронт има три димензије. На првом нивоу је конфликт између Русије и Украјине, прецизније данашње кијевске власти. Ради учвршћивања својих позиција у земљи, Кијев покушава да представи Русију као агресора који је заинтересован за цепање Украјине. Прави циљ Москве јесте очување јединствене Украјине (сада већ без Крима) у којој се на власти налазе снаге које не настоје да од ње направе антируско  упориште и које представљају интересе свих њених грађана и региона.

         Кијев појачава ратну хистерију - копа ровове и формира националну гарду, припрема се да уведе визе и зове Запад у помоћ. Као одговор Москва прети само да ће затражити дугове - али при том не намерава да остави без посла житеље Украјине који се налазе на печалби у Русији: зато што ми желимо савез, а не  разграничавање. Без обзира што ће се сукоб са кијевским властима заоштравати, Москва неће предузимати никакве мере против грађана Украјине, јер је циљ смењивање данашње власти, а не замена становништва братске суседне земље.

         Конфликт Русије са кијевском влашћу може да се прекине само нестајањем једне од страна - тако да пад очекује управо кијевски режим. Он за Русију није субјекат преговора - за разлику од народа Украјине или власти Запада од којих зависи кијевска власт. Због тога Москва неће водити преговоре са Кијевом. Са њима такође неће ни мир закључивати. Виртуелни рат Кијева са Русијом наставиће се до пада садашње власти. 

         Други ниво битке је - супротстављање Запада Русији. Управо те две силе и одређују будућност Украјине. Договор на том нивоу могућ је само уз жељу обе стране - али Запад, очигледно, за сада не показује такве намере. Њему не одговара не само повратак Украјине у савез са Русијом - преко Царинског, а касније и Евроазијског савеза - него и неутрална Украјина. Само евроинтеграција, само „полонизација“ Украјине, односно стварање од ње још једног заштитног шанца против Русије.

         Москва, напротив, упорно предлаже да се договоре о неутралном статусу, о одустајању од покушаја да се Украјина насилно повеже са Западом и отргне од Русије - схватајући да ће свака независна власт у Украјини бити заинтересована  бар за економске интеграције са Русијом.

         Улог на овом нивоу за рат није мали, али је, ипак, само значење тог нивоа за Русију много веће него за Запад. Јер, ако за САД откидање Украјине од Русије служи само као један од елемената борбе за одржавање глобалне хегемоније и за опкољавање Русије, за Русију губитак Украјине прети основама њене безбедности. За разлику од САД, ми смо у борби за Украјину спремни да идемо до краја - и само то, већ чини нашу позицију јачом. А ако САД не желе да се договарају о Кијеву? Значи, Русија ће деловати сама - како су то већ показали кримски догађаји.

         Трећи ниво на који нас изводи украјински фронт - то је преобликовање читавог постојећег светског поретка. У тим размерама украјински проблеми су, заправо, слабо приметни - иако су формално они и постали повод за почетак глобалног конфликта (као што су балкански проблеми довели до светског рата пре сто година). То више није само сукоб између Русије и Запада, то је покушај англосаксонске цивилизације да очува своју глобалну доминацију, а самих САД - једнополарни свет.

         У данашњој фази сукоба циљ Запада је да - за пример осталима казни Русију да би демонстрирала осталим центрима силе безизгледност покушаја да бацају изазов „светском хегемону“. За сада Запад верује да ће у томе успети - мада су шансе да опколи Русију готово ништавне: уследиће санкције само од стране САД и низа европских земаља. Са своје стране Русија је већ одавно почела да изграђује широку коалицију - много репрезентативнију од оне коју САД покушавају да окупе против нас.

         То нису само наши партнери у БРИКС-у, него и већина других земаља незападног света, које су незадовољне формираном англосаксонском војном, финансијском и идеолошком доминацијом. Сви они који већ одавно захтевају промену глобалних правила игре и формирање мултиполарног света, прецизније речено, утврђивање правила таквог света у међународним институцијама и организацијама.

         То се односи на све стране глобалне сарадње - од формирања Савета безбедности ОУН-а, до расподеле удела у ММФ, од управљања Интернетом до међународног правосуђа. Глобализацију на англосаксонски начин одбацује апсолутна већина земаља и народа на Земљи и захтева да се општа правила формирају уз узимање у обзир интереса свих основних цивилизација и центара силе, а такође и нови баланс снага у којем Запад више нема контролни пакет, него постаје „један од“, без обзира што је за сада, наравно, најјачи.

         Проблем је у томе што се снага Запада базира не само на наметању свог финансијског система и етике као свеопштег, свог законодавства и идеологије, своје културе и политичких институција - него и у признавању његовог права на то од стране других. Чим се  такво признање ускрати - а то се управо сада и дешава - Запад не само да ризикује да ће остати без глобалне доминације, него и да ће се назад откотрљати, да ће се одронити. Ако САД нису спремне да ратују за Украјину, онда своје позиције ударне снаге глобализма оне, наравно, неће без боја напустити.  

         За сада ће њихов главни задатак бити покушаји, не толико да поразе Русију (што је немогуће), колико да је изолују, да блокирају наше покушаје да изградимо јединствени фронт са Кином, Индијом, Арапима и са другим силама које су заинтересоване за реформу светског поретка. Сада, у почетку, Русија ступа сама на прву линију - али, при том, и ми и САД одлично знамо да неутралност Кине уопште није антируска, већ о принципијелним питањима уређења света  - отворено антиамеричка. Основна „перестројка“ глобалног система одговара интересима свих цивилизација, сем атлантске - дакле, брзина њихове кооперације постајаће већа како се буду уверавали да Русија није једноставно бацила изазов Западу, него да је узела на себе улогу координатора свих снага заинтересованих за промене. 

         Сем тога, током глобалне конфронтације и поделе на два супротстављена блока САД ће се суочити с чињеницом да ће на два основна фронта конфронтације - Велики Блиски Исток и Пацифички регион - њихови противници прећи од позиционе уздржаности у контранапад. Могу се још више покварити односи са Турском, Саудијском Арабијом и Египтом, прекинути тек назначени споразуми Запада са Ираном, а Авганистан је - потпуно изгубљен за САД (ако Москва и Пекинг обећају Карзаију заштиту). Кина ће се активирати у региону Тихог океана где САД још увек имају редовни систем за суздржавање њених амбиција.

         Чак и Европска унија, ако је САД ипак, примора да обустави економске везе са Русијом, може да се, или пренапрегне и пукне по трулим шавовима,или да почне да се ослобађа од англосаксонског туторства - што може да допринесе зближавању читавог низа европских земаља са Москвом. Тада ће Европљани са чуђењем открити: зар смо могли да заборавимо да је Украјина - само привремени назив једног од делова руског света.

         Ако говоримо о најскоријој будућности, онда је важно када ће и на ком нивоу сукоба бити закључен споразум о Украјини.

         Ако је првих дана после преврата од 22. фебруара споразум још могао да спречи оштру фазу конфронтације Русије и Запада, сада само може да прикочи нарастање конфликта и његово развијање у дубину и ширину читавог светског дневног реда. Још за неко време постизање споразума о Украјини биће могуће само у облику примирја.

         Односно, биће потписан мир - али само на украјинском фронту (можда ће и ситуација у земљи успети да се маље или више стабилизује), а на свим светским фронтовнима до тада ће већ из све снаге да горе ватре глобалног преобликовања у којима ће они који се бране постати и земље „златне милијарде“.

         Превела Ксенија Трајковић