Са Хилари Клинтон у Белој кући - САД се могу претворити у Феминистики Калифат

СЕРИЈА „КУЛА  ОД КАРАТА“ - ШИФРА ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ШТА ЧЕКА АМЕРИКУ И СВЕТ

Хилари Клинтон

• У „Кули од карата“ главне ствари света решавају се између САД и Русије. Френк Андервуд сусреће противника, у најмању руку, равноправног - председника Русије Петрова који је спреман за сваку реалну нагодбу, али неће поднети ни најмање, симболично понижење своје земље. Он изговара оштре фразе: „Ја сам Рус, а Руси своје не остављају“ и уме да оствари своје
• У поређењу с њим манипулант и лицемер Андервуд често изгледа као обичан кловн и приглупи фармер. Али, та два прагматичара се допадају један другом и брзо би се договорили да се није показало да данашње САД - нису демократија која се гради на принципима Локовог рационализма и Џемсовог прагматизма, већ фундаменталистичка држава која је по идеологизацији своје политике много испред чак и фанатика из Исламске државе
• Основа тог фанатизма више није протестантски месијанизам, чак ни апстрактна људска права, већ феминизам и геј-фундаментализам
• Актуелну политичку поруку серије може да прочита сваки заинтересовани гледалац, укључујући и главног - Барака Обаму. Императивна и популарна жена, супруга председника-демократе, која настоји да одређује спољну политику и мрзи председника Русије. То је, нема никакве сумње - Хилари Клинтон. Председнички кандидат №1 Демократске партије
• „Кула од карата“ свим уметничким средствима ставља до знања: долазак Клинтонове у Белу кућу биће катастрофа. То ће бити амбициозна, конфликтна, хировита политика повезана са феминистичким LGBT фунданментализмом, потчињена доктринарству и претераном мишљењу о сопственим могућностима. Али, све ово феминизованим Американцима може да изгледа и позитивно

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

        СЕРИЈА „Кула од карата“ вероватно се претворила у филмску сагу сезоне која се највише чекала.

        Запањује ова прича о успону према циљу двоје ниткова - Френка и Клер Андервудових, почев од рада у Конгресу, преко потпредседника до домаћина Беле куће.

        Вртоглаве политичке сплетке, бујице компромитујућих материјала и лажи, брзе промене тактике и савезника, спремност да се гази преко људи, да се уништавају и убијају.

        Андервуд убија и преко посредника и сопственим рукама. Пред нама је прави крвави нитков обузет жељом за влашћу. Тиранин који сваки пропуст у америчком уставном систему користи да повећа своју власт. Ипак, представа о свету виђена његовим очима нехотице сугерише саосећање са њим и жељу да нађе излаз из ситуације, макар зато да се прича настави.

        У „Кули од карата“ има много „шекспировских страсти“.

        Андервуд подсећа на Ричарда III, његова жена Клер несумњиво има црту карактера Леди Магбет. Међутим, постепено се уплиће амерички политички мит који је створио Роберт Пен Ворен у „Читавој краљевској бици“.

        На дужности председника Андервуд (пазите, почињу спојлери који вероватно могу да покваре Ваше задовољство од гледања серије) све више личи на енергичног друштвеног демагога Вилија Старка који тешко може да разабере да ли оно што ради он чини за народ или ради сопствене власти.

        Тамо где настају почетни мотиви „Читаве краљевске битке“, тамо светли и принципијелно другачији крај - не јавно политичко уништавање и свргавање, већ подло припремљено убиство, крај без катарзе. Зато није искључено да ће Френк Андервуд тако и умрети са маском чуђења на лицу - јер је још једна комбинација осујећена, а његове жртве се и тако неће јавно обрачунати. Не изгледа да ће се Андервуду осветити иако у свакој епизоди он чини све више фаталних грешака.

        Произлази да се у свету „Куле од карата“ главне ствари света решавају између САД и Русије.

„Кула од карата“

        Андервуд сусреће противника, у најмању руку, равноправног - председника Русије Петрова: спољашњост и карактер нордијски, суров, не бира средства да би учврстио значај и престиж Русије. Он је спреман за сваку реалну нагодбу, али неће поднети ни најмање, симболично понижење своје земље. Он изговара оштре фразе: „Ја сам Рус, а Руси своје не остављају“ и уме да оствари своје.

        У поређењу с њим манипулант и лицемер Андервуд често изгледа као обичан кловн и приглуп фармер.

        Уопште, та два прагматичара се допадају један другом и брзо би се договорили да се није показало да данашње САД - нису демократија која се гради на принципима Локовог рационализма и Џемсовог прагматизма, већ фундаменталистичка држава која је по идеологизацији своје политике много испред чак и фанатика из Исламске државе. При том, основа тог фанатизма - више није протестантски месијанизам, чак ни апстрактна људска права, већ феминизам и геј-фундаментализам.

        Значајне споразуме од којих зависи међународни мир може да обустави амерички геј активиста Кериган који је одлучио да у центру Москве отворено прекрши наш закон о геј-пропаганди и који је демонстративно затворен на дужи рок (наравно, детаљ није реалан).

        Плашећи се да ће изгубити углед, Кериган се одлучује за самоубиство само да приликом ослобађања не би исказао ни формално поштовање према руским хомофобима и њиховим законима. Хистеријом једног геј-активисте осујећен је веома компликован и избалансиран споразум, због чијег ће се прекидања хватати за главу Хенри Кисинџер и сваки присталица спољнополитичког реализма.

        Овај идеологизовани LGBT-фанатизам био би пола невоље да није сумиран са хистеричним испадима климактеричне Прве Леди.

        Клер настоји да одреди спољну политику, званично саопштава о личној крвној освети Петровој, иступа као аутор антируске дипломатске коалиције, јавним директним увредама поништава све Френкове дипломатске напоре. Она је подложна обичнијој провокацији која америчког војника кошта живота и све адуте даје у руке Петрова. На крају руски председник у потпуности побеђује америчког, а сем тога успева да се избори за одлазак Клер из УН.

        А овде вероватно стижемо до главног политичког нерва овог дела серије. У њему је дата веома саркастична критика феминизоване политике. Одједном веома много жена настоји да доноси одлуке - Клер уз константне хистерије фактички захтева улогу копредседника, у редовима Демократске партије против Андервуда опет иступају жене - јавни тужилац Данбар и члан Конгреса Шарп.

        Те жене енергично воде дебату о мушкој доминацији, полној једнакости, тако да схваташ да се - феминистичка револуција у САД дешава не само на социјалном пољу него и на политичком. Жене престају да се играју политике по мушким правилима и преносе у њу атмосферу девојачке вечери.

         „Кула од карата“ сурово показује безначајност тог феминизованог модела политике. Према резултатима сезоне све жене учеснице сижеа губе, али главни пораз доживљава Клер. Њене одличне способности и амбиције које су Френка водиле према врху, у Белу Кућу, истовремено постају извор незадрживог рушења када се она сконцентрише на себе и своју равноправност и настоји, не да буде поред председника, већ да буде друга половина председника.

„Френк и Клер Андервуд“

        Овде није могуће не видети актуелну политичку поруку коју ће прочитати сваки заинтересовани гледалац ове серије, укључујући и главног - Барака Обаму. Императивна и популарна жена, супруга председника-демократе, која настоји да одређује спољну политику и мрзи председника Русије. То је, нема никакве сумње - Хилари Клинтон. Кандидат №1 Демократске партије, невероватно популарна и амбициозна, донедавно се чинило да је предодређена да на изборима 2016. уђе у Белу Кућу.

        Са председницом Клинтон Америка ризикује да се коначно претвори у Феминистички Калифат који тежи да прошири свој утицај, поред осталих и на Русију (демонстративни сусрет брачног пара Клинтон са чланицама „Пуси Рајот“ и изјаве да „Русији није потребан Крим, него такви као што сте ви“, то сасвим јасно означава). Није мање карактеристично то што Феминистичка Империја себе уздиже као контраст бруталног антипода.

        Занимљив постмодернистички детаљ који сигурно није случајно настао. - „Исламска држава“ постала је позната западном аудиторијуму као ISIS, односно, Изида, женско паганско божанство древног Египта. Чудан назив за борце са идолопоклонством, зар не!

        Свим уметничким средствима којима располаже „Кула од карата“ ставља до знања: долазак Клинтонове у Белу кућу биће катастрофа. То ће бити амбициозна, конфликтна, хировита политика повезана са феминистичким LGBT-фунданментализмом, потчињена доктринарству и претераном мишљењу о сопственим могућностима.

        Изгледа да исто тако мисле и сами Американци. Над Хилари су се згуснули облаци „писаног скандала“ - она је као државни секретар водила пословну преписку са личног незаштићеног и-мејла. Рекло би се ситница, али је иза те ситнице неодговоран стил понашања, који земљу може веома скупо да кошта.

        Није искључено да тај „мејлгејт“ председничке шансе госпође Клинтон повуче на дно.

        Али, „Кула од карата“ оставља могућност за двоструко читање. Оно што изгледа крајње неадекватно и хистерично људима који нису одрасли у атмосфери узвика о „мушкој доминацији“ и који не верују у странице аманета и геј-брак, може изгледати сасвим природно и исправно људима који се налазе унутар тог значењског система.

        Хистерично полно самопотврђивање Клер Андервуд таквом гледаоцу може изгледати поштено, пристојно и храбро у светлу њеног лажљивог и тиранског мужа, чији деспотизам такође расте сразмерно повећању његове оптерећености.

        Према томе, где ми видимо упозорење, феминизовани Американац  може да види потпуну подршку. Зато и исход кинематографске и реалне борбе за Белу Кућу остаје непредвидив. Занимљиво је пратити ту борбу.

        Главно је да се предизборна јесен у Америци не заврши нуклеарном зимом.

        Превела Ксенија Трајковић