Рат у Донбасу биће обновљен у мају или почетком лета
У КИЈЕВУ СПРЕМАЈУ УДАР НА ЛУГАНСК,
АЛИ И ГОМИЛАЈУ НАОРУЖАЊЕ КОД ВОЛНОВАХЕ
- Процењује се да су Украјинци само на подручју Дебаљцева оставили сву технику својих пет батаљонско-тактичких група и једног тенковског батаљона. А то је: 120 тенкова, 200-300 борбених десантних возила, 200 самоходних артиљеријских система, 100 вучних оруђа, 30-50 вишецевних ракетних бацача
- Борбена способност ВСУ може на целом фронту бити обновљена тек до лета. У Кијеву су схватили да је одлучујући фактор у иницијативи, и сада ће се постарати да први крену у офанзивна дејства (политичка компонента или формални изговор ће се наћи - то није проблем)
- Међутим, чак и на лето ће стање ВСУ (без западне помоћи) бити такво да о било каквом стратешком удару не може ни размишљати. Друга ствар је што Кијев управо из политичких разлога неће одустати од покушаја да „измисли“ нешто стратешки - и да продужи рат у Украјини на самоубилачки средњорочни период
- У условима када су локације оклопних возила и артиљерије оружаних снага Новоросије (у великим складиштима и фабрикама) познате посматрачима ОЕБС-а (а самим тим и украјинској страни) - авијација поново постаје озбиљна снага. Кијев је у могућности да нанесе превентивни удар по незаштићеној техници устаника без грама горива и ваздушне заштите
- Новоросија, очигледно, још увек није у стању да у потпуности контролише небо, или да бар стави под заштиту највећа складишта наоружања. А нема ни вере у добру вољу Кијева. Зато мора покушати да успостави ако не контролу неба, онда барем осматрање украјинских аеродрома или агентурно обавештавање штабова о војним јединицама украјинског ваздухопловства
Пише: Јевгениј КРУТИКОВ
ПРИМИРЈЕ у Украјини изгледа климаво упркос наглашено коректним изјавама међународних посматрача. Нико и не скирва, да се политички процес води паралелно са војним припремама. Обе стране очекују не само да се одморе, него и да, са извученим поукама из недавних догађаја, промене тактику.
Може се већ сада претпоставити где и како ће се обновити рат.
Оно што је добро, о промени тактике мора да размишља украјинска војска, која је великим чудом избегла тотални пораз. Тренутно стање ВСУ (Оружаних снага Украјине) је такво да им је потребан предах, по могућству што дужем - до лета.
Ревносни умови у Кијеву тврде да ће нова „победничка офанзива“ на Доњецку и Луганску Републику бити припремљена у мају. Ови термини су у директној зависности са почетком испорука западног - америчког - оружја, ако га уопште буде. Видимо, да у украјинском генералштабу схватају да ће без спољног појачања ескалација сукоба довести до још кобнијих последица од досадашњих.
ВСУ су успеле да изгубе трећину свих својих оклопних возила и тешке артиљерије. Наравно, појединачно, ове губитке нико и никада неће моћи да израчуна, тим пре, јер је вероватно евиденција била погрешна од самог почетка - превише је украдено и уништено и пре самог рата.
Али, процењује се да су само на подручју Дебаљцева ВСУ оставиле сву технику пет батаљонско-тактичких група и једног тенковског батаљона. А то је: 120 тенкова, 200-300 борбених десантних возила, 200 самоходних артиљеријских система, 100 вучних оруђа, 30-50 вишецевних ракетних бацача. А на другим деловима фронта још: 20-30 тенкова, 100 оклопних борбених возила и 100 артиљеријских оруђа. Све је то уништено противартиљеријском ватром.
Ови губици су ненадокнадиви, и биће веома тешко, ако не и немогуће, заменити их.
Ако су се пре рата сви експерти слагали у томе да је ватрена моћ (и артиљеријска, и оклопна) - једини адут ВСУ, сада је овај адут сасечен. Међутим, то не значи да ће ВСУ прећи на радикалну промену у карактеру употребе својих снага и средстава - они једноставно немају алтернативу којом би могли, макар привремено, да замене тај modus operandi, који су користили током јесени-зиме 2014/2015. Он се може незнатно побољшати, обновити тактички, али без појаве нових врста оружја (условно америчког оружја) говорити о озбиљним реформама тактичке шеме нема смисла.
Нагласак на артиљеријској ватри довео је (Украјинце) до монструозних тактичких грешака које се не могу објаснити недостатком искуства официра виших од мајора.
Зашто је било потребно довлачити у Дебаљцево два батаљона 55. артиљеријске бригаде?
МСТА-Б - далекометне хаубице - апсолутно су могле да обављају свој посао из Артемовска или Авдејевке, а у Дебаљцеву су једноставно постале лаке мете.
Тенкове су укопавали у земљу, држали у бункерима, заборављајући да је тенк мобилно средство за офанзиву, а не само велики топ. Тешко је замислити да су украјински официри читали совјетски обаразац из 1940. године, али су код Дебаљцева убацили у бункере 30 нових тенкова.
Главна техничка снага ВСУ су управо тенкови. Међутим они горе. И то масовно. Карактер штете сугерише непријатне мисли о чувеном харковском тенковском заводу.
У Украјини је већ почела дискусија о квалитету челика који се тамо користи за поправку тенкова, али је очигледно ствар много сложенија него што изгледа на први поглед.
Харковски Т-64 је - безвредни тенк са многобројним конструкцијским грешкама. Највероватније, у харковској фабрици заправо користе обичан уместо челика за оклопе како би смањили тежину тенка, али и то раде прилично лоше. Жеља да се смањи време поправке и поновног активирања доводи до очигледног немара, чиме се и тако не превише добар тенк, који је критикован у периоду тестирања током совјетске ере, претвара само у терет - оклопне плоче отпадају, динамичка заштита не функционише, а „тело“ тенка се једноставно распадне, што се није догодило ни једном другом совјетском тенку - никад и нигде. Да, може се одвојити купола - како директним поготком тако и детонацијом БК, али да се „тело“ тенка само распадне по „шавовима“ - то је невероватни феномен својствен само харковском чудо-постројењу.
Сада су ВСУ приморане да у строј уведу тенкове репариране већ трећи пут. До лета је реално да се поправи 20-30 - и то је још добро у оваквој ситуацији. У строј се зато враћају још старији БТР-70 и оруђа безмало из Отаџбинског рата.
БТР-70
У таквој ситуацији, приче о маневарским офанзивама делују наивно, а управо је недостатак иницијативе био главни фактор узастопних пораза ВСУ у последњих неколико месеци.
Огромна дебаљцевска група - пет тешких батаљона тактичке групе, посебни тенковски батаљон, три посебна лака батаљона плус артиљерија - све је то скоро пет месеци стајало у месту, иако је по плановима Генералштаба имало управо офанзивну намену.
Та група чак није покушала ни да маневрише, разбудила се тек када је могућност изласка из обруча затворена, и почела да туче у њега као главом у зид.
Цела та БТГ (батаљонска тактичка група) никада се није користила као целина, њени делови су у борбе улазили поједниначно, по принципу „ко се следећи појави“. Све то је значило губитак контроле, а то је нешто најгоре што се може десити са војском у рату.
У ствари ВСУ су добровољно препуштале иницијативу војсци Новоросије, и само је бројна надмоћ на другим деловима фронта спасила Украјину од потпуног уништења.
У овим подручјима (нпр. Бахмутској траси и на северном фронту ЛНР уопште) ВСУ је заиста могла пружити значајан отпор, ефективно осујетити планове ВСН (Оружаних снага Новоросије) у тој области. Устаници се нису могли пробити на траси тако дубоко, да би одвојили позиције ВСУ код насеља Счастје - главне позиције код Луганска, коју су украјинске трупе имале намеру да држе до последњег.
Након заузимања неколико пунктова офанзива се заглибила без ичега у резерви и тиме створила ВСУ илузију могућности за противофанзиву на Луганск, што су они и покушали да ураде са истим успехом. На овом делу фронта успоставила се привремена равнотежа, коју је могла пореметити само јасно изражена жеља једне од страна.
Чини се да је украјинска страна, верујући у слабост луганских устаника (који су такође претрпели тешке губитке код Дебаљцева), одлучила да делимично пренесе тежиште борби на овај део фронта.
Борбена способност ВСУ може на целом фронту бити обновљена тек до лета, тако да ће украјинска страна највероватније и даље мењати тактику. У Кијеву су схватили да је одлучујући фактор у иницијативи, и сада ће се постарати да први крену у офанзивна дејства (политичка компонента или формални практични изговор ће се наћи - то није проблем). Међутим, чак и на лето ће стање ВСУ (без западне помоћи) бити такво да о било каквом стратешком удару не може ни размишљати. Друга ствар је што Кијев управо из политичких разлога неће одустати од покушаја да „измисли“ нешто стратешки - и да продужи рат у Украјини на самоубилачки средњорочни период, што је јасно свима.
Објективно, ВСУ може мобилисати и како-тако припремити за то време 20-30 хиљада војника без квалификација. Тенковске посаде као што су биле, тако ће и остати проблем. Још је гора ситуација са артиљеријом, а аратиљерија је за ВСУ - основна сила.
Већ у периоду од децембра до фебруара показало се оштро заостајање украјинских артиљераца за устаницима на плану припремљености и обучености, што је довело до великих губитака, а противартиљеријски рат се показао изгубљеним.
У просеку је артиљерија Новорусије одговарала на ватру украјинске стране за 4-8 минута у односу на 15-20 минута „одговора“ Украјинаца. Управо то је разлог што је, на пример, била разбијена украјинска 26. артиљеријска бригада.
Два модерна противартиљеријска радара, које су ВСУ поклонили Енглези, изгубљена су искључиво због глупости. Један је, рецимо, изгубљен јер је нешто покварено и пре него што је стигло до линије фронта, а други су разместили у линији батерије, где је покривена. Ово износим узгред, јер се не може говорити о ефикасности западног оружја ако уз њега не стоје западни стручњаци. При садашњем стању у ВСУ, било који супермодерни уређај за тили час би био претворен у канту шрафова и чипова, и то без помоћи устаника.
Који ће проценат од мобилисаних 20-30 хиљада људи стварно желети да се бори - није познато. Постоје подаци да се међу Украјинцима разговори о брзој предаји воде чак и за време обуке.
Хумано поступање ДНР и ЛНР према ратним заробљеницима, што је демонстрирано прошлог лета, ослободило је Украјинце страха од заробљавања, који им је „упумпавала“ кијевска пропаганда.
Украјински војници су сада спремни да се предају, што драматично смањује борбену способност војске у целини. А послати на фронт само доборвољачке бригаде је немогуће - њихов број је такође ограничен, а друштвено-политичка ситуација у земљи више неће произвести таласе патриотизма.
Поврх свега, ВСУ мора да држи веома велике снаге у Мариупољу и око њега, без обзира на остале планове.
Јасно је да пре или касније неће моћи да се избегну веома озбиљне борбе у тој области, али се засад Марипољ масовно ојачава, без обраћања пажње на степе северно од њега. У Кијеву из неког разлога сматрају рејон Волновахи својом стратешком тачком, са које се може кренути опкољавање Доњецка, па настављају да гомилају на том месту прилично велике снаге и артиљерију.
Друго исфорсирано место концентрације је линија Пески-Авдејевка и даље на североисток ка Лисичанску.
Јасно је да ВСУ никакав покушај да поврати Дабаљцево или да крене на Горловку неће предузети, али једноставно мора да прати ову област из идеолошких разлога. Неочекивани пробој ВСН, на пример, ка Славјанску и Краматорску нанео би такав идеолошки пораз Кијеву, да режим никако не би могао да се оправда. Чак и да назове црно белим, као што је учинио после Дебаљцева.
Највероватније ће ВСУ покушати да пренесе тежиште новог покушаја напада не на доњецки већ на лугански првац с циљем да поново, као прошлог пролећа, покуша да одсече ДНР и ЛНР од Русије. У том циљу, појачања неће размештати око Доњецка, већ на подручју Лисичанска, где су већ сада обавештајци видели оштро интензивирање друмског саобраћаја, са активним коришћењем камиона са пољским бројевима.
Поред тога, у Кијеву и даље сматрају Луганск слабијом кариком од Доњецка, и надају се да ће тамо изазвати унутрашњу нестабилност. Недавни догађаји у Красном Лучу, када су снаге Министарства државне безбедности елиминисале неконтролисану оружану групу, склону пљачкању, у Кијеву су протумачили као знак нестабилности у ЛНР. А ситуација је управо супротна - потенцијални извор нестабилности (уништена група „атамана Косорога“) је успешно разбијена, и то без учешћа устаника, већ само снагама МДБ.
Током последњих неколико дана, ВСУ активно покушава да поврати борбене могућности своје авијације, колико је то уопште могуће.
Борбени авиони, способни за летење, на брзину се доведе у ред.
На једини функиционални аеродром у близини линије фронта - у Краматорску - довозе се хеликоптери, којих још увек има. Хеликоптерске посаде редовно изводе тренажне летове у области Славјанска са симулацијом борбених задатака, чега раније није било. Квалификованост пилота је далеко од жељене, али повећање квалификације тренингом није толико тешко као што се чини на први поглед. На крају крајева, могу се унајмити Пољаци који су упознати са совјетским апаратима.
У условима када су локације оклопних возила и артиљерије ВСН (у великим складиштима и фабрикама) познате посматрачима ОЕБС-а (а самим тим и украјинској страни) - авијација поново постаје озбиљна снага. Кијев је у могућности да нанесе превентивни удар по незаштићеној техници устаника без грама горива и ваздушне заштите.
У ВСН, очигледно, још увек немају могућности да у потпуности контролишу небо, или да бар ставе под заштиту највећа складишта наоружања. А ни вере у добру вољу Кијева такође нема. Зато ВСН мора покушати да успостави ако не контролу неба, онда барем осматрање украјинских аеродрома или агентурно обавештавање штабова о војним јединицама украјинског ваздухопловства.
Ни ВСН такође није спремна за стратешко деловање због хроничног недостатка људства. Огроман људски потенцијал принудно је преусмерен на обнову уништене инфраструктуре, за рад у рудницима, фабрикама и железничкој мрежи, једноставно - на одржавање живота. А то значи, највероватније, да устаници неће мењати раније веома успешну тактику мобилне одбране, која је при потпуној пасивности противника неколико пута довела до успешног опкољавања. Утолико пре што ВСН сада има могућност да мобилно размешта резерве по дубини своје територије и дуж линије фронта, јер је заузимање Дебаљцева омогућило директну комуникацију између ДНР и ЛНР.
Константна ротација јединица ионако је доводила украјинску страну до хистерије, јер није могла да одреди смер главног напада, а сада та тактика може да изазове комплетну панику.
ВСН је већ сада - на самом почетку примирја - приморана да размисли о томе који ће стратешки правац бити изабран за лето. Погрешан старт може бити лоша шала, ако се раније не разместе најспособније јединице на право место.
У БСН још увек није завршен ни процес унификације јединица, који би привео различите батаљоне у општу структуру и омогућио стварање такозваних нумерисаних - регуларних - уместо добровољачких батаљона. Ова мера је још увек политичка, а не чисто војна, али она може значајно побољшати борбену способност појединих делова ВСН. До лета овај посао ће вероватно бити завршен, и онда можемо реално, а не хипотетички, проценити потенцијал војске Новоросије.
Превод Срђан Ђорђевић
