Мухамеда су учинили пророком, а кључну улогу је имао калифа Муавија

БРИТАНСКИ ПИСАЦ ТОМ ХОЛАНД У КЊИЗИ „У СЕНЦИ МАЧА” ИЗНЕО ИЗНЕНАЂУЈУЋУ ВЕРЗИЈУ НАСТАНКА ИСЛАМА

• Откуда ми уопште знамо да је Мека названа светим местом којем, према Курану, треба да теже сви ходочасници? Зашто баш тамо, наводно, расту стабла маслина којих никада није било у арапским земљама?
• Човеку који се можда звао Мухамед, у неком граду на граници између Византије и државе Сасанида – а не у Меки - указало се верско откровење
• Исто као што су Сасаниди некад преиначили апстрактне Заратустрине тезе у велику и свеобухватну доктрину, тако се сада на територији Ирака појављују научници који утврђују правила борбе против зла карактеристичног за то време   
• Да би та правила звучала уверљивије - они су своја учења повезивали са „пророковим сапутницима, а на крају су цитирали највиши ауторитет – самог пророка“
• На тој основи настао је кодекс помоћу којег су Абасиди око 750. г. у буквалном смислу речи, избрисали Омејаде са лица Земље. Куран се претворио у некакву „носећу конструкцију“ која је од пророка створила прави мит
• А шта се десило са моћном гомилом „научника“ пошто су завршили писање Курана? Муле, које су се после 1500. г. прихватиле претварања Ирана у главну шиитску државу, у највећој мери су се показали као ауторитативни тумачи Алахових речи

Аутор: Бертолд ЗРВАЛД, "Die Welt", Немачка

         ДА ЛИ је Мека заиста била место где се на Мухамеда спустило откровење? Какву је улогу одиграо Талмуд? Коначно, ко је и са каквим циљем редиговао Куран?

         На ова питања британски писац Том Холанд даје изненађујуће одговоре.

         Све почиње од смртоносне коњске трке. После изгубљене битке краљ потера свог коња у море и он тоне односећи на дно и коњаника у оклопу и ратној опреми. Човек се зове Јусуф Асар Јахтар. Радња се догађа на обали Јемена 525. године. Империја коју је изгубио у окршају са војском Аксума зове се Химјар.

         Можда треба додати да су из те битке као победници изашли хришћани, а Јевреји су били побеђени. Овом епизодом Том Холанд почиње своју занимљиву причу „У сенци мача“.

         Наставак следи у истом стилу.  Холанд је скупио уједно историју светских империја и светских религија, императора, пророка, инспиратора верских ратова и јеретика. Тако се формирала потпуно фантастична слика која пре свега зачуђује својом противречношћу са уобичајеним представама о историји.

         При том, сама тема коју је покренуо Холанд, начелно је узета из школског уџбеника. Тема гласи „Мухамед и настанак арапске империје“. Али оно што се крије иза овог наслова једноставно задивљује.

         О конфликту западног и исламског света новине пишу током више деценија. Међутим, о узроцима те супротстављености јасноће није било и још увек је нема.   

Револуција силе и вере

         Сјајан настављач британске традиције историјске књижевности, Холанд, ово питање анализира на два начина. У почетку он описује револуцију силе и вере, која је променила свет каснијег античког времена, са становишта већ одавно описаног у уџбеницима историје.

         Затим Холанд даје одговоре на бројна питања која су све до данас остала без њих. Зато што „једино чиме располажемо од писаних сведочанстава о времену до 800. г. наше ере јесу појединачни делићи података или потпуно варљиве илузије“.

         Кренимо од једноставног. По речима једног од савременика, у 5. и 6. веку се сматрало „да се читав свет спознавао са два ока: мудрим владаром Персијске империје и свемогућом Римском империјом“.

         Иако је Римска империја настала на Западу као резултат варварских најезда, настављала је да постоји само на Истоку. Али она се као и раније такође простирала од Дунава до прве границе Нила и од Јадрана до Еуфрата. Још источније, од Ирака до Индије, владала је династија Сасанида.

         Али, то још није све. Између две велике империје живело је много племена, чији су владари зарађивали за живот служећи једној или другој империји. Тако је било на Арабијском полуострву, тако је било и на истоку Афричког континента где су значајну улогу играла царства Химјар и Аксум.

 

Право Господње откровење

         Заправо, свим тим силама важна је била не само власт него и право откровење Господње. Од немачких племена на територији Шпаније до номада на истоку Ирана, сви су били уверени да је сав њихов живот сведочанство Господње милости. Али се сматрало да се, за разлику од старих времена, та милост могла заслужити неиспуњавајући неке „правилне“ ритуале већ следећи „правилну“ веру.

         Разноврсност правaца у јудаизму нивелисао је Талмуд.

         Екуменски сабори поделили су хришћане на православне (правоверне) и јеретике.

         Персијски мудрац Мани основао је религију према којој је требало да се уједине јудаизам, хришћанство, будизам и учења  оснивача древне персијске религије, Заратустре.

         Сасаниди су поставили задатак научницима да загонетне и замршене Заратустрине стихове преиначе у глобалну теологију.

         Римски император Јустинијан отишао је још даље и наложио да се судски систем Рима трансформише тако да се световни поредак потчини божанском поретку.

         Јустинијану (482-565.) је пошло за руком да Шпанију, Италију и Северну Африку, које су чиниле језгро западног света, поново уједини са Источном империјом Византијом. Међутим, прва епидемија куге која се обрушила на Европу, показала је да је он преценио своје снаге. Авари и Словени су се отцепили и преселили на супротну обалу Дунава, а на истоку су своју значајну реч изговорили ратоборни Сасаниди.   

 

„Римљани покорени у суседној земљи“

         Том времену су посвећени неки од малобројних редака Курана који описује одређивање Мухамеда за пророка. „Римљани покорени у суседној земљи. Али они ће победити после пораза за неколико година“. Ово пророчанство арханђела Гаврила, уз чију је помоћ Алах свом пророку диктирао Свету књигу, показало се као тачно.

Мухамед и арханђел Гаврило

         Зато што је после 25 година рата, који је беснео у Европи, Азији и Африци, војска императора Ираклијa 627. г. нанела Персијанцима одлучујући пораз код Ниниве на обалама Тигра. Године 630. враћена је у Јерусалим велика хришћанска светиња -  Животворни крст. Четири године касније на обалама Јордана Византијска империја је претрпела тежак пораз од арапских ратника, а после 17 година последњи владар Сасанида у бици код Мерве изгубио је империју и сопствени живот. 

         Под вођством прва четири калифа, а од 661. г. под вођством Маувија Дамаског, Арабљани су стигли до граница највеће империје тог времена. Само захваљујући грчкој ватри, тајном супер-оружју на бази нафте које гори и у води, Византија је успела да продужи сопствено постојање још 500 година.

 

Повезаност реалне политике са Откровењем

         Ово су чињенице којих је довољно за већину читалаца. Ипак, оно што је даље изложено противречи свим академским традицијама. Холанд покреће питање о односу између реалне политике и Откровења и код западних истраживача не налази адекватан одговор. Уистину, одговори који су на ова питања током последњих 200 година давале исламске студије нису баш уверљиви.

         Коначно, огромна већина истраживача Курана, односно муслимани, сматрају да је Откровење које је сишло на Мухамеда било реч Божија (док су Библију написали људи). Ипак, неверујућа мањина на Западу претежно прави избор у корист општеприхваћеног филолошког и духовно-историјског приступа који испред заграде ставља много савремених питања постављених у историјском контексту.

          Ево један за пример: без сумње, веома важно питање о томе када се појавило новозаветно Јеванђеље по Марку одржава се на једном једином моменту (13.2), који се тумачи као одговор на рушење Јерусалимског храма 70. г. од стране Римљана. А таква критика извора доводи у питање читаву Библију. Насупрот томе, Холанд уверава да истраживачи ислама до сада нису могли да нађу убедљиве аргументе такве узрочно-последичне везе.

         Он пита зашто се цитати из многобројних издања Мухамедове биографије, који су се појавили тек након неколико поколења после пророкове смрти, преносе на његов реалан живот?

 

Где се, заправо, налази Мека?

        Откуда ми уопште знамо да је Мека названа светим местом којем, према Курану, треба да теже сви ходочасници? Зашто баш тамо, наводно, расту стабла маслина којих никада није било у арапским земљама? Исто то се може рећи и о тобожњим бројним крдима крава за која је тешко навести Меку као одговарајуће место. 

         И да ли је истина да су мухаџири, муслимански отпадници, у славу Бога одбацили све своје послове само зато да би са оружјем у рукама ширили по свету пророкове посланице? Или, можда, у реалности они нису били тако ратоборни? У Курану, исто као и у Јеванђељу по Марку, има доста места чија историјска веродостојност изазива многе сумње.

         На први поглед, одговори у које Холанд константно уноси промене, једноставно су занимљиви. По његовим речима, човеку који се можда звао Мухамед, у неком граду на граници између Византије и државе Сасанида, указало се верско откровење повезано са политичко-моралним учењима, која нису подложна нашем разумевању.

         Том човеку је пошло за руком да утиче на племена која су служила великим империјама, а која су после тога променила своју позицију и почела да се боре за себе. Зато што су се њихови покровитељи исцрпли током великих ратова и више нису могли да исплаћују своје најамнике. Такође су биле исцрпљене снаге империја, које више нису биле у стању да се супротстављају арапским освајачима.

 

Калифи као охоли господари света

         По Холандовом мишљењу, кључна личност је био Муавија (603-680.), генијални владар који је „желео да схвати зашто је њега Бог обдарио влашћу над читавим светом и како би он лично могао да на најбољи начин располаже том влашћу. При том је он могао да себи дозволи експерименте са разним верама и доктринама које су му биле лако доступне“.

         Као симбол тих експеримената може се навести Купола скале у Јерусалиму, светом јеврејском граду, чији је верски дух одушевљавао Омејада.         

         Али, по Холандовом мишљењу постојали су и другачији људи који су написану реч поимали као оружје. Што су више власти освајали Омејади, тим више су настојали да означе морална и социјална правила која су учвршћивала њихов апсолутни ауторитет.

         Исто као што су Сасаниди некад преиначили апстрактне Заратустрине тезе у велику и свеобухватну доктрину, тако се сада на територији Ирака појављују научници који утврђују правила борбе против зла карактеристичног за то време. Да би та правила звучала уверљивије они су своја учења повезивали са „пророковим сапутницима, а на крају су цитирали највиши ауторитет – самог пророка“.

         На тој основи настао је кодекс помоћу којег су Абасиди око 750. г. у буквалном смислу речи, избрисали Омејаде са лица Земље. Куран се претворио у некакву „носећу конструкцију“ која је од пророка створила прави мит. Овде треба, као у загради, поставити питање: а шта се десило са том моћном гомилом „научника“ пошто су завршили писање Курана? Муле, које су се после 1500. г. прихватиле претварања Ирана у главну шиитску државу, у највећој мери су се показали као ауторитативни тумачи Алахових речи.

 

Холанд избегава чврсте тезе

         Ипак, Холанд не може све да објасни. Он нас толико оптерећује и збуњује својом реториком и својим знањима да се једноставно не можемо ослободити од његове „бриге“. Потребна је одређена снага воље да би се схватило да се аутор ослања на снагу сугестије и често избегава чврсте, јасне тезе.

         Сем тога, он признаје да не познаје источне језике. И на крају, у неком контексту он открива да нас разоружава: „Све су ово, наравно, спекулације“.

         Наравно. Али, ове спекулације нас оптерећују зато што одговори добијени као резултат истраживања не могу да нас задовоље. Када је пре неколико година један оријенталиста изнео претпоставку да је Куран првобитно био сиријски текст многе колеге су се обрушиле на њега увредљивим критикама. Ипак, они нису могли да дају уверљив одговор на питање како се дошло до Курана ако га није диктирао арханђел?

         На шта је спремна савремена критика извора јасно показују истраживања Библије. Као њен Стари Завет прихвата се, између осталих, коначна редакција издата после 500. године пре наше ере. А Давид и Соломон већ су представљени само као митски ликови.

         Да је и ислам настао не баш онако како се данас сматра сасвим убедљиво је доказао Том Холанд.