Историјски крах пројекта „Украјина није Русија“

УКРАЈИНЦИ НИ НА СТАРТУ СВОЈЕ ДРЖАВЕ НИСУ МАШТАЛИ

ДА БУДУ ДРУГА ФРАНЦУСКА ВЕЋ - ДРУГА РУСИЈА

• Русија и Украјина су током протекле 23 године живеле у стању перманентног међусобног надгорњавања. Међу њима је постојало незванично такмичење које је понечим подсећало на антагонизам СССР и САД у периоду хладног рата
• Украјинска власт због тога блокира и гледање руских телевизија и филмова и служи се истим методима којима се служила совјетска када је забрањивала америчке филмове о Рамбоу или Рокију Балбоа. А до чега је „забрањивање“ довело Совјетски Савез - добро је познато
• Ових дана је председник владе Украјине Арсениј Јацењук рекао гледаоцима немачке телевизије ARD: „За шта се бори руски председник Владимир Путин? За руски језик? Па ми сви говоримо руски. Бори ли се за неки измишљени руски свет? Е, тог света никада неће бити!“
• Арсениј Петрович може говорити шта год му падне на памет, али Руски свет постоји одавно, чак је и његова сопствена свест - нека буде и са негативним предзнаком - продукт Руског света
• Руски свет су и достигнућа империјалног и совјетског периода наше заједничке историје. Њега чини и велика руска култура: Пушкин, Достојевски, Чајковски и многе хиљаде других генија... Руски свет нико није измислио, он је био, постоји и постојаће
• Поготово што је Украјина изгубила у надметању са Русијом. Управо та истина, која се разоткрила, и јесте главни догађај за Украјину тешке 2014. године

Пише: Сергеј БЕЛОВ, независни експерт (Украјина)

        УКРАЈИНА није Русија - ово није просто назив књиге бившег председника Украјине Леонида Кучме.

        У тој фрази садржан је цео смисао постојања украјинског државног пројекта, па је зато задатак број 1 за сваку власт у Кијеву представљало чупање корена свему руском у Украјинском народу. Јер, ако са обе стране украјинско-руске границе буде живео један исти народ који говори на истом језику и има заједничку историју - у том случају напросто нестаје сам смисао постојања границе.

        Једном народу није потребно да има две државе, већ једну, али независну, моћну и цватућу.

        Прошле су 23 године од нестанка Совјетског Савеза, али рана од распада велике земље није зарасла у душама њених бивших грађана.

         Није случајно што се сви разговори међу Украјинцима о њиховим проблемима увек сведу на претресање проблема Русије. За Украјинце онај познати израз „све се препознаје кад се упореди“ - има свој логични наставак у формулацији „кад се упореди са Русијом“. Дакле, не са Немачком, не са Француском, не са Бугарском или Пољском, него управо са Русијом.

        Све украјинске увређености, испостављања рачуна за „совјетску окупацију“ и разговори о неправилном подели совјетског наслеђа, имају ту исту природу - показују да наше јединство није никуда нестало. Да Русија све до данас постоји у срцу сваког Украјинца.

        У суштини, Русија и Украјина су током протекле 23 године живеле у стању перманентног међусобног надгорњавања. Међу њима је постојало незванично такмичење које је понечим подсећало на антагонизам СССР и САД у периоду хладног рата.

        Украјинци су љубоморно пратили све што се догађало у Русији. Узбуђивало их је апсолутно све: почев од реформи у руској економији, па све до резултата руских спортиста. Грађани Русије су, са своје стране са великим интересом гледали на покушаје Украјинаца да код себе изведу револуционарне преображаје и да изграде развијену државу западног типа.

„Наранџаста револуција“

        За грађане Русије, Украјина је у неку руку била експериментални полигон на којем су тестирани сценарији могуће будућности саме Русије. Није тешко замислити да је и у Русији могло да дође до смене режима „по украјинском моделу“ да је „наранџаста власт“ у Кијеву из 2004. године неким чудом доказала своју ефикасност. Међутим, успешни фијаско „наранџастих револуционара“ само је уверио Русију да је изабрала правилан пут за градњу суверене државе.

        У Украјини воле да размишљају о томе како Русија сав свој просперитет дугује трговини нафтом и гасом. Али, тајна успеха Русије није само у енергентима јер они дају свега 20 одсто њеног БДП, него понајвише у томе што су њени грађани схватили просту истину да успех државе зависи једино од њих самих. У Русији су веома брзо нестале илузије с почетка деведесетих да ће јој „иностранство помоћи“, а да ће „тржиште све поставити на своје место“.

        А Украјинци - како су почели да граде независну државу уз потрагу за фантомским гетманским (атаманским) скривеним благом и са надом на помоћ извана - тако настављају да се тиме баве и данас.

        Украјинци живе у измишљеном идеалном свету у којем постоји бескрајно „добри чика“ који ће све учинити за њих. Зато грађани Русије и Украјине и излаз из садашње кризе виде сасвим различито.

        Једни су оријентисани на развој сопствене производње и замену увоза домаћом продукцијом, а други се уздају управо у увоз који при том још имају намеру и да плаћају из западних кредита. У Украјини се алтернативни путеви развоја чак и не разматрају, а могући проблеми не износе пред јавност јер би то могло у друштву да изазове сумње у оправданост европског пута.

        Сада је животни стандард у Украјини неколико пута нижи него у Русији. Мислим да нема смисла наводити чињенице које би ово потврдиле. Као прво, те цифре су одавно и добро свима познато. А као друго глупо је причати о животном стандарду онима којима су се буквално јуче вратили из Русије, где су били да би зарадили, па дошли да митингују на трговима украјинских градова за све добро, а против свега лошег. Какви су још докази уопште потребни - ако неколико милиона украјинских гастарбајтера свакодневно својим рукама „мери“ ниво друштвеног бруто производа Русије?

        Уосталом, постоји један веома илустративан пример који потврђује да је Украјина изгубила у надметању са Русијом.

        Њене нове власти су после фебруарског преврата забраниле емитовање свих руских телевизијских канала. Осим тога, нове власти упорно забрањују приказивање на „својим телевизијама“ било каквих руских филмова, тв-серија и програма. Чега се боје украјински цензори?

        Не боје ли се да ће народ сазнати истину о историјским бесмислицама које му намећу као официјелну верзију историје? Не дршћу ли јој то власти колена због позитивних личности Русије, официра и полицајаца које би народ могао да види у руским филмовима и тв-серијама?

        Јер, у поређењу са њима - украјинска армија, коју су растурали током свих година независности, а њену имовину распродавали будзашто, заиста изгледа ужасавајуће убого.

        Украјинска власт се служи истим методима којима се служила совјетска када је забрањивала америчке филмове о Рамбоу или Рокију Балбоа. А до чега је „забрањивање“ довело Совјетски Савез - добро је познато.

        У суштини, баханалије украјинских цензора изазване су тиме што чак и телевизијска слика разоткрива да се живот у Русији радикално разликује од онога што Украјинцима сугерише њихова пропаганда.

        Уопште не сумњам да би у Украјини са задовољством забранили сваки „информативни производ“ из Русије - кад би само имали одговарајући замену домаће производње.

        Ових дана је председник владе Украјине Арсениј Јацењук рекао гледаоцима немачке телевизије ARD: „За шта се бори руски председник Владимир Путин? За руски језик? Па ми сви говоримо руски. Бори ли се за неки измишљени руски свет? Е, тог света никада неће бити!“

        Само, Арсениј Петрович може говорити шта год му падне на памет, али Руски свет постоји одавно, чак је и његова сопствена свест - нека буде и са негативним предзнаком - продукт Руског света.

        Руски свет су и достигнућа империјалног и совјетског периода наше заједничке историје. Њега чини и велика руска култура: Пушкин, Достојевски, Чајковски и многе хиљаде других генија... Руски свет нико није измислио, он је био, постоји и постојаће јер је то она реалност коју својим радом сваког минута формирају милиони грађана Русије.

        А та реалност се изразито разликује од апсолутно неприличних попевки о „бисеру Украјини“ у време њене деградације и урушавања.

        Проблем украјинског пројекта је и у блискости културе, језика и обичаја са Русима. Прелазак Украјинца у Руса и обрнуто - то је неометани прелазак границе. Промена језика је лака као промена језика на компјутеру. Један клик мишем.

        Неразрешив проблем украјинског пројекта је и то што су грађани Украјине заражени империјалним вирусом.

        Украјинац може бескрајно дуго говорити о томе што њему нису потребна никаква велика дела, али он о њима сања у дубини душе.

        Они који живе по руским салашима могу и не преживљавати сасвим како је у Русији направљен нови нуклеарни реактор или авион, колико успешно је Москва организовала Олимпијаду... њима то може бити потпуно неважно! Међутим, Украјинце са њиховим империјалним менталитетом то брине више од свега.

        Управо о томе се, чак са пеном на устима, разговара по кухињама. Јер, нису Украјинци маштали на почетку своје независности да постану друга Француска него да постану друга Русија. Зато су и покушали да направе алтернативни пројекат руске државе (није важно што се звала украјинском), али се данас мора констатовати основна чињеница - да је та  замисао доживела крах.

        До 2014. постајао је „друштвени уговор“ између западног и источног дела Украјине који је био разорен фебруарским антиуставним превратом.

        Један део украјинског друштва је жртвовао суверенитет државе ради евроинтеграција, а тиме је другом делу дао морално право да уради то исто - у корист Русије. Без евромајдана не би било присаједињења Крима Русији, не би дошло до немира на југоистоку Украјине. Све је то један нераскидиви процес распада некада Јединствене Украјине.

        Глупо је оптуживати Украјинце за то што су хтели да живе у нормалној земљи. Питања треба постављати власти - онима који су грађане довели до крајње тачке трпљења, натерали целе регионе да пожеле да промене држављанство. А то што веома много Украјинаца повезује своју будућност са Русијом - то говори само о привлачности њеног цивилизацијског пројекта.

        Управо та истина, која се разоткрила, и јесте главни догађај за Украјину тешке 2014. године.