Асадова борба је и борба за сиријске хришћане

КО ЗАПРАВО БРАНИ ЗАПАДНЕ ВРЕДНОСТИ У СИРИЈСКОМ РАТУ?

• У Сирији је у току прави верски рат. Миленијум и по стара конфронтација шиита и сунита - започета „борбом камила“ још за живота Пророкових сарадника -поново је ушла у врелу фазу
• Брадоње које би могле да себе разнесу у Вашингтону или Лондону или да се боре са трупама НАТО-а у Авганистану, сада се боре против других муслимана - шиита још се надајући да ће (под брендом „одбране слободе“) поново извући корист од разноврсне подршке Запада  
• Како год оценили Асадов режим, у његово време Сирија није личила на „исламски емират Авганистан“ под влашћу Талибана
• За алавите - сиријску шиитску верску мањину, која је ослонац дома Асадових и чини основу његове војске и снага безбедности, ради се једноставно о опстанку њихових породица и њихове конфесије
• И такозвана сиријска опозиција више не скрива своје циљеве - стварање сунитске државе у којој ће сунити постати не просто већина него ће остати само они и живети по својим законима

Пише: Виктор ОСИПОВ, руски културолог

          СВАКО означавање онога што се дешава у Сирији већ намеће процену ситуације у светлу одређене идеологије.

          Шта се дешава? Да ли је народ устао против тиранског режима у оквиру тренда „арапско пролеће“?

          Покушавају ли екстремисти и терористи да свргну легалну власт?

          У првом случају Сирија се изједначава са Либијом, а Асадова судбина је предодређена. Читав цивилизовани свет мора да подржи народ који је устао за слободу без обзира на жртве и цену. У другом случају, сасвим супротно - Сирија је такав Авганистан, у којем- читав цивилизовани свет мора да подржи (укључујући и наоружање) легалну власт да не би дозволио да победе екстремисти.

          При првом одговору, позиција Русије према Сирији изазива озбиљна питања, при другом - она је једино могућа.

          Уистину, зашто давати оружје канибалима? САД су већ једном погрешно процениле подржавајући у Авганистану муџахедине против Совјетског Савеза, а затим од њих добиле својеврсну захвалност 11. септембра 2001. године.

          Комплексност онога што се дешава све више излази на површину и приморава на неодлучност чак и лидере Запада, који су тако мирно и спретно докрајчили Садама Хусеина и Моамера Гадафија.

          У Сирији се одвија прави верски рат.

          Миленијум и по стара конфронтација шиита и сунита започета „борбом камила“ још за живота Пророкових сарадника, поново је ушла у врелу фазу.

          За бојовнике Хезболаха, који се боре за Кусајр или Хомс раме уз раме са војницима сиријске регуларне армије, за хиљаде шиита из читавог света - ради се о одбрани гроба Зејнаб, Алијеве ћерке у Дамаску.

          За алавите - сиријску шиитску верску мањину, која је ослонац дома Асадових и чини основу његове војске и снага безбедности, ради се једноставно о опстанку њихових породица и њихове конфесије.

          И такозвана сиријска опозиција више не скрива своје циљеве - стварање сунитске државе у којој ће сунити постати не просто већина него ће остати само они и живети по својим законима.

          Не окупљају се сунитски екстремисти из читавог света (рачунајући и Русију) без разлога и тако енергично под паролом „борба с тиранином“. Није узалуд угледни сунитски свештеник Ал Кардави позвао све који су способни да носе оружје да се боре са Асадовим режимом.

          Те исте немирне брадоње које би могле да себе разнесу у Вашингтону или Лондону или да се боре са трупама НАТО-а у Авганистану, сада се боре против других муслимана - шиита још се надајући да ће (под брендом „одбране слободе“) поново извући корист од разноврсне подршке Запада - материјалне, финансијске, идеолошке. 

          Како год оценили Асадов режим, у његово време Сирија није личила на „исламски емират Авганистан“ под влашћу Талибана.

          Асади - и отац и син, пореклом из верске мањине алавита, обезбеђивали су верску толеранцију, мир и добросуседство између различитих конфесија које одувек живе на територији Сирије.

          Сам парадокс сиријске ситуације састоји се у томе што се Асадове трупе боре на првој линији одбране најактуелнијих вредности Запада - верске и грађанске толеранције световне државе. Чудно неразумевање тога од стране Запада чини овај сукоб достојним шекспировске трагедије.

          Сиријска опозиција мало је наклоњена толеранцији. Кад дође на власт, она ће ликвидирати верске мањине оптужујући их за подршку тиранском режиму и за злочине против „бораца за слободу“.

          Мета опозиције нису само шиити него и заједница сиријских хришћана која чини 10% становништва и која је просперирала у време „тиранског режима“ двојице Асада.

          Отмице епископа, убиства цивилних хришћана,  недавни напад бомбаша-самоубица на стари хришћански кварт у Дамаску - све то доводи у питање судбину сиријских хришћана, следбеника Антиохијске православне цркве и других хришћанских заједница.

          Није недавно без разлога предстојатељ РПЦ, патријарх Кирил, забринуто и тачно говорио о „уништењу хришћана у Сирији“.

          А Сирија је - колевка хришћанства. Управо се на путу за Дамаск десило познато преобраћање Савла у Павла.

          Сама Русија је мултиконфесионална земља у којој вековима мирно живе једни поред других хришћани, јудеји, шиити и сунити, будисти. Данашња подршка Асадовом режиму није само подршка легалној власти против екстремиста у ситуацији која болно подсећа на чеченске догађаје 1990.-их година. То је и подршка верској различитости и верској толеранцији против фанатизма и мрачњаштва.

          А православни хришћани не смеју да забораве да је битка коју воде Асад и његови савезници и борба за сиријске хришћане, за њихову могућност да исповедају своју веру, па и за сам њихов живот.

          Превела Ксенија Трајковић