Ђоковић од 5. новембра 2018. започиње своју 224 недељу на тениском Монт Евересту

ПРЕ САМО ПЕТ МЕСЕЦИ – 22. МАЈА – БИО ЈЕ ТЕК 22-ГИ НА АТП ЛИСТИ СА ХИЉАДАМА БОДОВА ИЗА НАДАЛА

* „Новаче, стојиш тамо где ти је место!“ - ово  је најкраћа, најбоља и најтачнија констатација коју је изрекао велики играч и тренер Никола Пилић поводом повратка Ђоковића на место број 1. АТП листе после скоро две године понирања, повреда, агонија, криза и пораза

* Последњи пут Новак је био први на свету 31. октобра 2016. године,  до тада - 223 недеље најбољи играч света. Титулу најбољег му је почетком новембра преотео Енди Мареј

 * После највећег спортског тријумфа у лето 2016. године и освајања сва четири Гренд слема, све четири највредније титуле у тенису и неприкосновеноа владања тениским теренима – почело је нестватљиво посртање

* Испред Новака са више недеља у светском врху само су још четири тенисера од којих већину већ следеће године може достићи и престићи: Џими Конорс (268), Иван Лендл (270), Пит Сампрас (286) и Роџер Федерер (320)

__________________________________________________________________________

         Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

         НОВАК Ђоковић, српски тенисер опет је на крову света!

         После две године вратио се јутрос,  5. новембра, у сам светски врх и преузео титулу најбољег тенисера данашњице. И ово је свакако тренутак за радост и славље, и њега и наше спортске нације јер ово је велики успех нашег тениског аса који је доказао да је само великом упорношћу и радом, борбеношћу и пожртвовањем, и поред низа неприлика у којима је био, могућ повратак у сам светски врх.

         А  пре само пет месеци, 22. маја ове године, био је 22. тенисер света са огромним заостатком од неколико хиљада бодова  за водећим Надалом и Федерером . Нико, па како и сам Ђоковић искрено истиче –ни он, није веровао да је могуће да ће већ у новембру бити опет најбољи тенисер света!

         Веровали су наравно тениски зналци и стручњаци да је могућ повратак Ђоковићау светски врх, јер је он показао у својој тениској каријери врхунске способности, ванредни таленат и изузетне спортске и психичке квалитете: веру у сопствену победу, жар за фер надметањем и неутољиву жељу за победом.

         У том погледу он је био и остао непоновљив, јединствен спортиста који је зато већ више пута био проглашаван и за најбољег спортисту света.

         Годину и по дана дубоке кризе

          Ђоковићево играчко понирање почело је кад се томе нико није надао: после највећег спортског тријумфа у лето 2016. године и освајања сва четири Гренд слема, све четири највредније титуле у  тенису и неприкосновеноа владања тениским теренима. Почела је нека чудна и до сада непотпуно објашњена играчка криза и Ђоковић је после Роланд Гароса почео да бележи све слабије резултате и да не осваја титуле на великим турнирима - да трпи поразе, игра слабо и губи од много слабијих играча…

         Давана су прво објашњења и од њега и његовог окружења, да му је потребан одмор, да је дошло до засићења, да жели да буде више са породицом, да није све у пехарима и титулама, тријумфима и успесима, да има породицу и да жели да буде више са њима. И био је тог лета, а како је играо слабије испадао је раније са турнира па је имао још и додатног времена да буде са породицом, фамилијом и пријатељима.

         Доживео је и дебакл на ОИ, испао је у првом колу…

         Његов, њему одани тим са Борисом Бекером и Марјаном Вајдом чекао је да наставе са шампионским радом какав су неговали годинама уназад. Али, Ђоковић је тренирао све мање. А појавио се у то време и шпански гуру Пепе Имаз, пријатељ Ђоковићевог брата и почео да шири приче о миру и љубави, племенитости, гашењу агресивности, о опуштању и доказивању да има и других важних и лепих ствари сем грчевите и мукотрпне борбе на тениском терену.        Добра утеха и прича за губитнике, никако за Ђоковића, победника, шампиона…

         Ђоковићу су те приче делом пријале, као и опуштање, релаксација и уз мање тренирања и рада уследила је до краја те 2016, године слабија серија игара Ђоковића, а почетком 2017.  још нестабилнија форма и брзи и лакши порази на терену.

         Поражен је на Гренд Слем турниру у Мелбурну почетком 2017.  баш у периоду када је својом вољом одлучио да у неколико месеци распусти победнички тим са којим је освајао шампионске титуле. 

         Отпуштен је тада прво тренер Борис Бекер, па сви остали чланови стручног штаба закључно са искусним тренером Маријаном Вајдом (у пролеће 2017.), с којим је освојио све своје титуле.

         Тада је почела да се поред већ укорењене приче о засићењу тенисом и потребом за дужим боравком са  породицом (уз Имазове утешне теорије за губитнике и поражене) да се помиње и повреда лакта која мучи Ђоковића, а о којој се дуго није ништа знало ни говорило. И тада је постало јасно да се та повреда погоршала, Ђоковић је носио одређене стезнике-бандаже, прекинуо је чак и да игра на турнирима не би ли избегао операцију лакта. То су му тада саветовали стручњаци, које је он послушао.

         После паузе од неколико месеци показало се да позитивних резултата нема, да Ђоковића опет боли лакат и омета га да и игра и тренира и достиже високу, врхунску форму и побеђује. Тако је цела 2017. протекла у агонији, без освојених титула, а Ђоковић је показивао слабу физичку припремљеност и одсуство оног што је у спорту којим се бави најважније: менталне снаге и воље за победом, за борбом, за пожртвовањем у борби за сваки поен.

         Тога није било, па краткотрајно ангажовање (неколико месеци) нових тренера Андреа Агасија и Радека Штјепанека није дало никакве резултате.

         Ђоковић је играо неубедљиво, слабо, без довољно снаге и побеђивали су га знатно слабији играчи. Пад на АТП листи је постајао све већи и бржи…

         Ђоковић је схватио да је ђаво однео шалу,  да на тај начин нема ништа од његовог повратка у сам тениски врх, коме по свим квалитетима иначе припада.  И донео је храбру одлуку да отпусти два бивша одлична играча, али неискусна и лоша тренера и да уз то, оде на ту увек ризичну операцију лакта за тенисере. И учинио је то почетком ове 2018. године, у часу кад је био и физички и ментално сенка од некад великог  играча.

         Повратак Маријана Вајде и препород

         Отишао је у фебруару на операцију у Швајцарску, код очигледно сјајних стручњака.  Да је операција успела доказале су већ прве недеље опоравка, јер је Ђоковић почео да тренира и игра без толико умарајућег бола.

         Препорођени Ђоковић, ослобођен бола, али и теорија и миру и љубави, а жељан успеха, доказивања на терену и повратка у тениску елиту позвао је старог и провереног тренера и оданог му сарадника Маријана Вајду. (Многи су му по његовом сопственом признању тада саветовали да напусти тенис!?!)

         Вајда је прихватио позив, најавио опрезну и орочену сарадњу и поставио и неке услове. И, почели су (8. априла) њих два да тренирају као и раније, вредно, упорно, са планом. Схватио је Ђоковић да су му потребни и остали чланови стручног штаба па их је једног по једног вратио у свој тим. И тај његов поступак, којим је показао да признаје учињену грешку (без обзира да ли му је то још неко саветовао да учини или не) доказ је да је Ђоковић интелигентан и да је разумео да напретка нема без стручног, професионалног и темељитог рада. Та  његова особина морала је да донесе врхунске резултате. Питање је било само после колико времена.

         Турбулентан период и мучење је било иза њега, стекао је кондицију, почео је да се солидно креће и трчи по терену као раније. У пролеће ове године он је учествовао на великим турнирима у Барселони и Мадриду, па у Риму и Монте Карлу и имао делимичне успехе. Иако је тада  пао на 22. место ранг листе 22. маја и имао најгори пласман за последњих 12 година – показало се да игра у знатно бољој форми, да је почео да верује у себе, да се бори за сваку лопту и да се јавља она чувена Ђоковићева жеља, жар за победом!

         Уследио је период све бољих игара и на Роланд Гаросу у јуну и на турниру крајем јуна у Квинсу, пред Вимблдон почетком јула. Видело се да недостаје само брушење форме и финализација тактичких планова.

         Скалпови Надала и Федерера

           и нове Гренд слем титуле

         Да подсетимо, у финалу турнира на трави у Квинсу изгубио је тесно од Марина Чилића, а потом је на турниру у Вимблдону начинио спортски подвиг и тријумф победивши лако и убедљиво све ривале, а у епском мечу у полуфиналу - првог играча света Надала. 

         У финалу Кевин Андерсон је био лак залогај за разгоропађеног Ђоковића (3:0 у сетовима).

         Освајањем овог најпрестижнијег Гренд Слема (13-ог по реду)  Ђоковић је показао свима да је на стазама старе славе и да ће представљати главну опасност за све тенисере из првих десет на ранг листи.

         Уследили су месеци сјајних игара и успеха Ђоковића на најважнијим и најтежим турнирима Мастер серије и на новом Гренд слему на Отвореном првенству Америке (УС опену).

         Ђоковић је прво освојио и девети турнир Мастер серије у Синсинатију у августу и победио у финалу Федерера, освојивши тако једини од свих тенисера на свету ткз. „Златни мастер“ – свих девет турнира Мастер серије.

         А потом је тријумфовао и у Њујорку на Гренд Слем турниру у септембру и постао после те велике победе, 10. септембра трећи тенисер света!

         Већ тада је било јасно да је само питање времена када ће Ђоковић опет заузети тениски престо.

         Ђоковић је трећи пут у каријери освојио УС Опен, победивши Хуана Мартина дел Потра у великом финалу са 3:0. Била је то његова 14-та Гренд слем титула, па се изједначио по броју Гренд Слем титула са чувеним  Питом Сампрасом.

         Затим је победио половином октобра и на Мастер турниру у Шангају (савладао је Борну Ћорића)  и тако освојио 32 титулу из турнира Мастер Серије 1000.

         Попео се и на 2. место ранг листе АТП свргнувши Роџера Федерера са те позиције.

         Преостало је још да се престигне и Рафаела Надала, који не игра већ два-три месеца због повреде колена. И то се десило на управо завршеном турниру Мастер серије у Паризу (где је изгубио у финалу од Руса Карена Хачанова).

         Ђоковић је престигао Надала и тако поново постао први играч  на свету.

         Од данас, 5. новембра  2018. Ђоковић ће започети своју 224 недељу на светском трону. Испред њега су са више недеља у светском врху само још четири тенисера од којих већину већ следеће године може достићи:  Џими Конорс (268), Иван Лендл (270), Пит Сампрас (286) и Роџер Федерер (320).

         Може их, тачније речено престићи, ако буде наредних 60 недеља на првом месту ранг-листе професионалних тенисера што је реално очекивати имајући у виду однос снага и стање у коме се налазе његови главни ривали (једни су повређени, други ван најбоље форме).

         Следи ускоро и заврши турнир у Лондону на коме Ђоковић стиже као светски број 1. са оценом већине коментатора да је „незадржив“. Његов продор са 22. места ранг-листе од маја до шампионског трона 5. новембра оцењује се у тениским круговима као јединствен спортски подвиг. Доказ доминације!

         Победио је све играче из првих десет са ранг-листе и све младе асове као што су Б. Ћорић (22) , А. Зверев (21)  и Д. Тим (25).

         На крају, иако га на великој већини турнира у свету публика углавном не воли (сем у Кини) Новак Ђоковић је показао, као и већина Срба, да зна да се достојанствено носи са тим хендикепом. Чак често успева да искаже понос и достојанство што је Србин. И то многима широм света смета.

         Његов отац Срђан каже: „Србија и српски народ немају чега да се стиде. Ми смо стара светска цивилизација и део европске породице народа. Ми нисмо геноцидни, ми нисмо убице и кољачи како нас поједини представљају. Ми смо нормална земља са нормалним народом, у центру Европе. Новак је увек истицао са задовољством одакле потиче. Сад сви знају да је Новак једнако Србија и Србија једнако Новак“.

         Новаче, стојиш тамо где ти је место!

         Ово је најкраћа, најбоља и најтачнија констатација коју је изрекао велики играч и тренер Никола Пилић поводом повратка Ђоковића на место број 1. АТП листе.

         На којој се надамо да ће задуго остати.

         https://izmedjusnaijave.rs/%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b0%d1%87%d0%b5-%d1%81%d...