Тренинг, зној, па: играјмо се!

НОВАК ЂОКОВИЋ: ЛЕГЕНДА О ЗРЕЛОМ ЧОВЕКУ (2)

Новак после победе над Лејтоном Хјуитом у 4.колу прошлогодишњег Вимблдона

•    До кошаркаша и Нолета јуришничка игра до последње секунде називана је „немачки синдром“, као што је немоћ да се успех задржи - да се игра до последњег секунда - била као неки „српски синдром“

•    Још од случаја Вере Николић и њеног слома на Олимпијади, знамо да је последица „српског синдрома“ и губитништва у спорту лакомислено веровање да се не може и не сме изгубити. То веровање паралише борце, и они не знају да учествују у игри а не у боју

Пише: Раша Попов

     ЛЕГЕНДАРНИ Милан Ковачевић испитивао је сваки случај изненадне смрти неког навијача на трибинама. Питао је : „Да ли је умро кад је његов тим примио гол, или кад је дао гол?“ По правилу, ти људи слабог срца умирали су кад тим за који они навијају да гол. Значи, нису могли да поднесу успех. (Из тога следи далекосежан закључак: да је људски род растао у сталном окршају са несрећом, па је на њу, на неуспех, навикнут и уме да  му одоли).

     Тотална неспремност за успех карактерисала је генерације наших спортиста. Могло се очекивати, 1976. године на финалу првенства Европе у фудбалу, у Београду, да наши после 2:2 против Немачке, изгубе са 4:2. Као што је јуришничка игра до последње секунде названа „немачки синдром“, тако је немоћ да се успех задржи, да се игра до последњег секунда била као неки „српски синдром“.

Ноле за Дејвис куп репрезентацију

     Први пут смо – као што сам у претходном тексту написао - видели младе српске спортисте излечене од губитничког синдрома, у кошарци, кад су под кошеве стали Саша Ђорђевић, Дејан Бодирога и  Жељко Ребрача. Они су својом шампионском концентрацијом буквално у последњим секундама доносили победу нашем тиму. Јадни навијачи слаба срца: доживљавали су  изненадни тријумф, па још у последњем секунду!

____________________________________________________________________________________________

   „Никад нећу заборавити игру Новака Ђоковића против Федерера у Канади...Гледао сам тада нашег још дечака, како не губи снагу воље ни када га велемајстор надмудри. Било је јасно да смо добили златно талентованог спортисту.“

____________________________________________________________________________________________

     Тријумфи су у нашем спорту били резервисани за тимске игре. У индивидуалним спортовима није било асова. Међутим, сада, са звездама овог тренутка, са Чавићем, Јеленом Јанковић, Аном Ивановић и Новаком Ђоковићем, српски спорт има своје јунаке баш у индивидуалним спортовима. Преокренула  се, најзад, и друга црта „српског синдрома“.

     Има ли индивидуалнијег спорта од тениског сингла? Све виси о танком концу талента, чула запажања, интелигенције и срца.

     Никад нећу заборавити игру Новака Ђоковића против Федерера у Канади. Федерер је био краљ тениса, седео је на том трону дуго али не превише. А над Новаком је имао голему предност од најмње десет година борилачког искуства. Гледао сам тада нашег још дечака, како не губи снагу воље ни када га велемајстор надмудри. Било је јасно да смо добили златно талентованог спортисту.

     Али, оно што нико од нас навијача неће никад сазнати, јесте тајна Новаковог тренинга. Тамо на тренингу његов ум и тело проговарају вишим даром перцепције. Тамо се литре зноја претварају у сутрашњу крепкост нерава на одсудним мечевима са ајкулама самог светског врха у белом спорту.

      Овде је гостовао један чешки тренер. Шутнули су га после кратког времена на кормилу фудбалске репре- зентације. Није се мицало с мртве тачке разних 0:0 и 0:1. Изгледало је да наши асови из најмилије тимске игре не умеју да дају гол. Чех је одлазећи рекао: „С њима нисам могао ништа, јер они на тренингу одбијају задатке...“  Мистериозна изјава, неиспитана ни од експерата ни од јавности. Ја гајим сумњу да су талентовани дриблери, мајстори „ситне шеве“, одбијали да трче.

_____________________________________________________________________________________________

          „Како Новак Ђоковић, например, разумно и досетљиво даје оне изјаве кад освоји грен слем. Када у Торонту, кад је савладао Федерера, витешки је тешио свог ривала: па мора једном и да се изгуби...“

_____________________________________________________________________________________________

     Кладим се да је тако: „Ја сам овде дошао да играм фудбал, нисам маратонац...!“ Ако је тако, врло је глупо. Јер данашњи фудбал се претворио у трчање, трчање, додавање на велику даљину и погдекоји гол. Моћ истрајног трчања не постиже се никаквим талентом, него једино литрама проливеног зноја. То је фамозна кондиција.

     Кондиција Новака Ђоковића, кондиција остале наше три зве- зде, поново да нагласим, право је чудо. Из тога се открива да та млада чељад на тренингу изга- рају. Нико их не види на тре- нингу, али сви знамо и осећамо да је то тамо прави пакао.

     Упркос натприродним напори- ма које улажу у своју спортску изградњу, они нису аутоматизо- вани роботи. Како Новак Ђоко- вић, например, разумно и досе- тљиво даје оне изјаве кад освоји грен слем. Када у Торонту, кад је савладао Федерера, витешки је тешио свог ривала: па мора једном и да се изгуби...

     Иначе, још од случаја Вере Николић и њеног слома на Олимпијади, знамо да је последица „српског синдрома“ и губитништва у спорту лакомислено веровање да се не може и не сме изгубити. То веровање паралише борце, и они не знају да учествују у игри а не у боју.

     Ту је кључ спорта: играјмо се. Спреман за успех је истовремено и неспреман на њега.