Ћераћемо се, наравно, још! Шта нам је друго и преостало?!

Сајам књига сачувао величину и неупоредивост, али даље иде са највећим губитком последњих година

• Сајам сједињује сећања на своју славну прошлост и на врло неизвесну нам будућност
• Перјанице савременог српског капитализма, које су без зазора одлучивале шта може а шта не може да опстане, Србију су видели само као некретнину коју је требало што брже продати
• Један од њих ће бити упамћен највише по томе што је угасио Нолит. Без обзира што му то сигурно никада неће бити довољно јасно - колико год имао времена да о томе размишља - много несрећних околности треба да се оствари у једном човеку да би остварио ту врсту угледа
• Нолит је уморен и нестао, без присуства власти, као неки крајпуташ српске транзиције и културе

Пише: Зоран Живковић

        ЈЕСЕН је, али живот, ни у Београду није без смисла. Октобар који  увек додолским рефреном призива сезону  киша, овде је, после Битефа, у знаку Бемуса, Октобарског салона и једног од највећих европских сајмова књига.

        Ове године је 56., узастопни. Иако је последњих година овај сајам све организованији, иако је већ неколико година приметан не велики, али сигуран пад посете, чак и у односу на најисторијскије године, и на овогодишњем отварању, он је показао  неупоредивост и величину која у исти мах сједињује обе врсте сећања, на своју славну прошлост и у исти мах на врло неизвесну нам  будућност.

        Док халама уморно базају тзв остаци средње класе које поштедише ратови а заобиђе транзиција,  а без којих књизи живота нема, док у њих организовано, или на своју руку,  хрле нови млади, приметно је да се све више смањује јаз између броја издања и броја издавача.

        Па ипак, и без обзира на чињеницу да се већ неколико година осећа и пад посете и пад толико нових издања, овај сајам и даље исијава препознатљиву енергију и магију.

___________________________________________________________________________

„Странка којој је сајам допао у оставинској расправи после избора, уморна од дугогодишњег политичког просвећивања Србије и владања Београдом, није тврда срца била већ је менажменту лако попустила...“

___________________________________________________________________________

        Сајам књига је уз сајам аутомобила убедљиво најпосећенији, па су вероватно ти тржишни принципи превладали код руководства сајма да уз повећање цена штандова обезбеде цене карата које спречавају да  се једни те исти посетиоци појављују више пута и тиме ваљда збуњују госте из иностранства и раднике обезбеђења.

        Странка којој је сајам допао у оставинској расправи после избора, уморна од дугогодишњег политичког просвећивања Србије и владања Београдом, није тврда срца била већ је менажменту лако попустила...

        Елем, свих ових година многи гости, посебно власници иностраних ауторских права, били су фасцинирани виталношћу овог сајма, при том мислећи да сајамска гужва сведочи о  невероватном бизнису са књигама у Србији.

        Руку на срце, и неки хрватски издавачи, вероватно заслепљени величинама хала и обиљем, изложеним у њима, лако би признали, у неформалним разговорима, да је Београд, заправо веће тржиште књига него цела Хрватска.

        Сајам књига се одржао и у временима када су оркани историје овде сатрли много и штошта. Сајам се чак одржао и упркос одређеним издавачима и њиховим отимањима и преотимањима саме организације, који су врло уверљиво покушавали да посеку и себи и другима грану на којој заједно седе.

        Та грана је, на жалост, све тања, али је октобарски сајам још, и надалеко без премца.

___________________________________________________________________________

„Време између два октобра постаје све дуже за многе издаваче, тако да се са сваким сајмом од понеког и опростимо. Овај ће за педантне културне хроничаре бити запамћен као први у његовој историји на којем нема Нолита, једне од  најстаријих и најзначајнијих културних, не само издавачких институција у нас.“

___________________________________________________________________________

        Тајна Сајма књига као културног феномена је и у чињеници што је у свим година функционисао као олимпијске игре. Једноставно, у тих седам, некад шест сајамских дана, превазилазиле би се цеховске поделе и најчешће себични лични интереси.

        Највећи државни и они који се сматрају издавачима у најужем смислу речи, поделили би награде, док би преосталима довољан био и новац да колико-толико врате дугове и окрену још један круг, не би ли опстали до следећег октобра.

        Но време између два октобра постаје све дуже за многе издаваче, тако да се са сваким сајмом од понеког и опростимо.

        Овај ће за педантне културне хроничаре бити запамћен као први у његовој историји на којем нема Нолита, једне од  најстаријих и најзначајнијих културних, не само издавачких институција у нас.

        Како се могло догодити да Нолит опстане и у Краљевини, да доживи процват у социјалистичкој Југославији и, ето, нестане као жртва стампеда модерног српског неолибералног капитализма.

        Биће да је јунак нашег доба и нареченог случаја, важан унеколико за објашњење, више него сигурно био замаран нашим школским системом.

        Полет његове младости догодио се, тврде зли језици, када је директно прешао са школске рачунаљке на таксиметар. У том предкомпјутерском времену, када су Стив Џобс и Бил Гејтс били анонимни почетници, таксиметар је за неке био прави буревесник предстојеће електронске револуције..

___________________________________________________________________________

„Лични успон у позадини свеукупне мучнине наших дана, последњих две деценије постао је пејзаж који нас, и не само овде, најчешће гледа са билборда, тих савремених мурала свих наших успеха.“

___________________________________________________________________________

        И, када се после таквог просветљења, које ни Тесла у својим најбољим тренуцима није могао да осети, све на крају заокружи  везама са службама безбедности, онда варварски инстикт непогрешиво њуши  да је за њега једина граница ништа друго, доли небо.

        Узмимо да све баш и није тако, али тешко се може рећи да није и близу истини.

        Лични успон у позадини свеукупне мучнине наших дана, последњих две деценије постао је пејзаж који нас, и не само овде, најчешће гледа са билборда, тих савремених мурала свих наших успеха.

        Тако су настајале и перјанице савременог српског капитализма, које су потом без зазора одлучивале шта може а шта не може да опстане.

        Они су Србију видели само као некретнину коју је требало што брже продати, а када је светски финансијски ланац светог Антуна неочекивано почео да се пара, постали су на крају ништа друго до гробари српске привреде.

        Један од њих ће тако бити упамћен највише по томе што је угасио Нолит. Без обзира што му то сигурно никада неће бити довољно јасно, колико год буде могао и имао времена да о томе размишља.

___________________________________________________________________________

 „Без буке и беса, рекло би се једноставно, Нолит је изгледа  жртвован у славу наше тржишне привреде.“

___________________________________________________________________________

        Много несрећних околности треба да се оствари у једном човеку да би остварио ту врсту угледа.

        Нолит је уморен и нестао, без присуства власти, као неки крајпуташ српске културе, сведочећи о времену које ће неочекивано испасти Периклово доба за ово чију тројеручицу одавно чине  јад, беда и несрећа.

        А власт к`о власт, засад само ћути и гледа. Јер, она им је очигледно потребна само када се у нашој тржишној утакмици нешто преузима, да би се осигурале тзв законитост и, да те никада не заборавимо, транспарентности једна.

        И због тога, патетично је ако не и, чини се, узалудно подсећати  на звона Џона Дона.

        Јер, без буке и беса, рекло би се једноставно, Нолит је изгледа  жртвован у славу наше тржишне привреде.

        Ако је тако, онда слава јој.

        Мада, није баш све пропало, кад пропало је све.

        Ћераћемо се, наравно, још... Јер, шта нам је друго и преостало.