Продаја играча као лечење омчом око врата
ДЕЦЕНИЈАМА СЛУШАМО ДА ЈЕ ПРОДАЈА ИГРАЧА ЈЕДИНИ НАЧИН
ДА НАШИ КЛУБОВИ ПРЕЖИВЕ, А ОНИ, УПРКОС ПРОДАЈИ - ПРОПАДАЈУ
Босанчић и Дринчић у последњем „вечитом дербију”
Пише: Иван Цветковић
Црвена звезда и Партизан добијају нова руководства. Оба клуба су у дуговима. „Црвено-бели” више, „црно-бели” мање. Невоља је што може да се издахне и од једне једине ране.
Прелазни рок за фудбалере биће први испит за нове управе. То је прилика да се подмаже где шкрипи, да се замени где је труло, да се учини све што треба да би се у другој половини првенства постигло жељено.
На продају и пупољци и „половњаци”
Руководства се мењају, али већ деценијама слушамо да је продаја играча једини начин да наши клубови преживе. Кажу - на жалост, али таква је стварност.
И у то су нас толико убедили да доказе за тако нешто нико више и не тражи. Штавише, деца почињу да се баве фудбалом с циљем да једног дана, ако бог да што пре, оду у неки инострани клуб. Играње у нашој лиги им дође попут обданишта у којем ће неко да их види и одведе у бољи живот. За неке чак ни то није било неопходно.
Наши клубови продају све. И пупољке који ће да процветају у некој туђој башти, а и „половњаке” који тамо негде некоме могу да послуже као резервни делови.
Морају. Иначе - катанац на клуб!
Пошто је прошло много времена од како је то „спасоносно решење” на снази може да се подвуче црта. Наши велики клубови нису банкротирали само зато што је то код нас и даље - незамисливо.
Ако и будућа руководства наставе по устаљеном обичају биће то попут лечења омчом око врата. Стално у смртној опасности.
Изоставе ли се из овог разматрања други разлози, можда и суштински, за такво пословање, каква терапија може да се понуди нашим клубовима? Тим пре што не може да се очекује да ће околности да се промене. Бар не набоље.
Сва памет се у данашњем руковођењу своди на то да се узму паре за оно што може да се прода, а да се купи нешто што ће бити довољно за овакву лигу каква је наша, па да се онда и то прода. Дакле, продаје се да би се куповином надокнадило продато!?
И тако у круг. У круг чија је кружница - омча око врата.
Можда није доцкан да наши клубови спас потраже у стварању тима, а не у његовој распродаји. Тај пут је дужи од овог, али није тежи и, што је најважније, не води у живо блато, у пропадање шта год да се уради.
За то је потребно другачије опредељење од садашњег. Како у клубовима, тако и у савезу. Сврха подмлатка није да се освоји првенство или медаља у Европи, него да се стварају играчи који у свако доба могу да се уклопе у први тим.
Да тако треба да се ради уопште није спорно. За то се залажу и у клубовима, али, углавном, само на речима.
А спроводи се кад - мука натера. Кад све иде својим током млади су - премлади. А онај ко ће бити велики играч то покаже још пре пунолетства. Није тешко набројити такве примере. И домаће и стране. И некад и сад.
Да би играчи из сопственог подмлатка, као и они доведени са стране, могли да се уклопе у тим мора да постоји концепција игре која се неће мењати како се промени тренер. Одећа се мења, кичма - не.
Клубови с правом тврде да не могу да задрже играче. Али, за то су сами криви.
Они допуштају да фудбалери, још малолетни, имају менаџере, којима је посао да нађу што повољнију варијанту за себе и своје штићенике. А то уопште не мора да буде у интересу клуба и, најчешће, и није.
Играчи у најбољим годинама, а то су у нашим клубовима најчешће повратници из иностранства, доведени су, углавном, да би били препродани. Менаџери с добрим везама могу да им нађу нови клуб у иностранству чак и ако се у овом нашем и нису нешто показали.
Наши клубови се правдају да страни имају неупоредиво веће буџете и да зато не могу да се боре равноправно против њих. Већи буџет је имао и Манчестер јунајтед од Партизана у полуфиналу Купа шампиона 1966, као и Реал од Црвене звезде у четвртфиналу Купа купова 1975, па су их наши избацили.
Неминовност да фудбалери морају да се продају јесте добар изговор, али погрешан лек. Може да се зарађује стварањем доброг тима (учешће у Лиги шампиона доноси добре паре и непосредно и посредно), а не његовим растурањем, то јест продајом играча.
Тим може добро да игра само ако је уигран. Имена играча нису битна. Нишки Раднички је од приручних средстава створио тенк који је три сезоне газио у Купу Уефе и никада није испао пре трећег кола.
Код нас и нижеразредни клубови доводе фудбалере из иностранства. И каква је вајда од тога? Шта су постигли у Европи Црвена звезда, Партизан или Војводина с појачањима из иностранства?
Проћердане године
Да су те паре уложене у подмладак, у тренере који раде у млађим селекцијама, било би сигурно боље. Или бар не би отишле у ветар. Да се позивало на стрпљење, а не на хајку против савеза, судија и других клубова после толико година би имало нешто и да се убере.
Партизан је седам сезона играо у квалификацијама за Лигу шампиона. И поред толиког школовања у Европи он је и данас тамо где је био пре толико година - има више црвених слова у календару, него што је дао голова у евротакмичењима.
Црвена звезда заварава себе да не би спала на ове гране на којима је сада да је била првак. Она некадашња Црвена звезда није била велики европски клуб зато што је највише пута била првак Југославије, него зато што је у међународним такмичењима, свеједно да ли је то Куп шампиона, Куп победника купова или Куп Уефе, стизала далеко. Ова сада није могла ни квалификације за Куп Европе да прође.
Војводина је одувек у сенци „вечитих ривала”. Али зар то може да буде оправдање што је, на пример, испала од неког клуба из тамо неког Лихтенштајна?!
Да су се, рецимо, у последњих пет година усредсредили на стварање тима сад би, ако ништа друго, већ бар мало одмакли. Овако тапкају у месту и окривљују претходнике.
