Пре 93 године 28. јуна отворен „Карађорђе”
ГРАДСКЕ ВЛАСТИ СУ 2007. ДОНЕЛЕ ОДЛУКУ ДА СТАДИОНУ БУДЕ ВРАЋЕНО ЊЕГОВО ОРИГИНАЛНО ИМЕ
Прича о стадиону „Карађорђе” настала је у Новом Саду још далеке 1924. године, свега десет година након оснивања ФК Војводина и само шест година након што је завршен Први светски рат, до тада највећи сукоб у историји човечанства.
Осетивши потребу да ФК Војводина добије сопствено место за одигравање утакмица, тадашњи председник клуба, инжењер Дака Поповић, направио је пројекат изградње стадиона, који је подразумевао само свлачионице и западну трибину.
Узимајући у обзир велику финансијску кризу у којој се друштво налазило тих година, као и чињеницу да је Војводина била врло млад клуб, који још није навршио ни прву деценију свог постојања, Дака Поповић морао је да смисли начин како да прикупи средства за изградњу стадиона.
Поред тога што је дао личну донацију у грађевинском материјалу у вредности од тадашњих 24.000 динара, председник Војводине постигао је договор са ФК Јуда Макаби из Новог Сада о заједничком учешћу у изградњи стадиона. У то време, Војводина је у Новом Саду била клуб који је окупљао претежно српску, док је Јуда Макаби, који одавно више не постоји, био популаран међу новосадском јеврејском заједницом.
Помоћ изградњи стадиона дали су навијачи и симпатизери оба клуба, а одређена средства прикупљена су и захваљујући приходима од гостовања америчких оперетских група „Луизијана” и „Плава птица”.
Војводина и Јуда Макаби су добили дозволу градских власти да преуреде стари бициклистички велодром, који је постојао још од 1888, и коначно, 28. јуна 1924. године, на истом месту на којем се налази и данас, стадион је свечано отворен. С обзиром на то да се отварање догодило на велики српски празник Видовдан и да се те године обележавало 120 година од Првог српског устанка, одлучено је да стадион добије име „Карађорђе”, у част сећања на вођу Првог српског устанка, догађаја који је означио почетак борбе за стварање модерне српске државе.
Прво значајно реновирање на „Карађорђу” догодило се 1931. године, када је западна (тада једина) трибина наткривена и проширена, па је могла да прими око 500 гледалаца, а истовремено, остале стране око терена су ограђене.
Када је 1941. године Други светски рат захватио и Југославију, стадион је одузет фудбалском клубу Војводина, коме је уједно био забрањен рад. Међутим, већ годину дана касније, током немачке окупације, на јужној страни стадиона изграђена је, испоставиће се, легендарна кућа, где су деценијама касније биле смештене свлачионице и клупске просторије и која је постала један од симбола стадиона Војводине.
По завршетку Другог светског рата, Војводина је поново почела са радом, али стадион никада није био враћен у њено власништво. Одлуком нове комунистичке власти, име „Карађорђе” је укинуто и стадион је преименован у „Градски”. Власништво над стадионом преузела је држава и тако је остало до данас, с обзиром на то да „Карађорђе” и даље припада Републици Србији, тачније Граду Новом Саду, а ФК Војводина, упркос томе што је током деценија најчешће сама одржавала и реновирала стадион, сматра се само његовим корисником.
Један од таквих примера догодио се на зиму 1967. године. Војводина је, као актуелни шампион Југославије, учествовала у Купу европских шампиона и након што је у Мадриду, у мајсторици осмине финала, елиминисала велики Атлетико, њен најбољи стрелац Силвестер Такач прешао је у редове француског Рена. Од новца који је зарадила овим трансфером, Војводина је изградила два рефлектора на стадиону „Карађорђе”, који су први пут засијали првог марта 1967. године на мечу четвртфинала Купа шампиона између Војводине и Селтика, када су црвено-бели славили резултатом 1:0. Рефлектори су тада симболично названи „Такачеве очи”. На истом мечу, забележена је највећа посета у историји „Карађорђа”, пошто је присутно било чак 35.000 гледалаца.
Највећа трагедија на „Карађорђу”, на срећу без људских жртава, догодила се 16. фебруара 1979. године, када је Нови Сад захватило једно од највећих невремена у 20. веку. Од силине ветра, који је у појединим тренуцима досезао и до 170 км на сат, срушен је кров на западној трибини, па је морао да буде изнова подигнут.
Током година, на стадиону су често рађене ситније реконструкције и реновирања, а једно од значајнијих догодило се 1991. године, када је завршена изградња северне трибине.
Капацитет стадиона је смањен 2004. године, пошто је око терена постављена нова тартан атлетска стаза, а тада су и уклоњени рефлектори, под образложењем да ће ускоро бити постављени нови.
Након дугогодишњих захтева навијача и на иницијативу тадашње управе клуба, градске власти у Новом Саду су другог априла 2007. године донеле одлуку да стадиону поново буде враћено његово оригинално име - „Карађорђе”.
Исте године је реновирана и свечана ложа, декорисан је екстеријер западне трибине, док су на северној трибини постављене столице, да би 2009, за потребе јуниорског Европског првенства у атлетици, била реновирана и југоисточна трибина.
Тада је постављен и модеран семафор у боји величине 41 квадратног метра, који је коштао 41 милион динара, а „Карађорђе” је постао први стадион у Србији који се могао похвалити једним колор семафором.
После седам година чекања, у лето 2011. године, „Карађорђе” је коначно поново добио осветљење, пошто су постављена четири модерна рефлектора марке „Филипс”, јачине 1.700 лукса.
Последња значајна реконструкција на стадиону „Карађорђе” уследила је 2013. године, када је срушена чувена кућа која је раздвајала јужну трибину. Та трибина је потпуно реновирана, а испод ње се сада налази комплетна инфраструктура по стандардима УЕФА: свлачионице, соба за допинг контролу, прес сала, амбуланта за играче и гледаоце, просторија за састанке и канцеларијски простор.
