На Бановом брду ниче ново фудбалско чудо
ПРВИ ПРИВАТНИ ФУДБАЛСКИ КЛУБ У СРБИЈИ НА ПРАВОМ ПУТУ ДА ИЗРАСТЕ У СТАБИЛНОГ СУПЕРЛИГАША, ВЕЛИЧАНСТВЕН АМБИЈЕНТ НА ПРЕМИЈЕРИ
„Сјатила се светина, изашло је и старо и младо”, што би рекао наш славни писац Стеван Сремац, да види шта се то на Бановом брду ваља. А тамо чудо - право фудбалско чудо. За само два месеца реновиран је стадион стар 44 године и тако „умивен” и обасјан најпре сунцем, а затим и светлошћу рефлектора прихватио 4.000 људи. Како је постављено 3.500 столица остали су стајали.
Има још доста да се уради, али се и поред тога види један веома леп и уређен спортски објекат. Терени су завршени, постављени су и семафор и вештачка расвета, па је Србија добила осми стадион на којима могу да се играју утакмице у вечерњем термину.
Одавно на Бановом брду није било толико гледалаца на једној фудбалској утакмици. Ако завиримо у ближу прошлост, уверићемо се да никада није било оволико света као у историјском дуелу између Чукаричког и Слободе. Први меч под вештачким осветљењем, уз бесплатан улаз, напунио је трибине.
Подсећања ради, пре три сезоне када су популарни „брђани” испали из српске елите, на 15 утакмица било је укупно 6.550 гледалаца, или у просеку 436 по сусрету, од којих скоро половина - 3.000 против Црвене звезде. Ни такмичарску годину раније није било много боље - 8.100 (просек 540), као ни оне пре ње - 6.980 (465)… На прволигашкој сцени „бело-црне” је посматрало још мање публике, најпре само 3.650 сведока (214), а затим и 5.700 (335).
Сада, када су трибине освежене, изграђена нова трибина с ложама и стадион „упристојен” по европским стандардима, само је потврђено да народ воли фудбал. У величанственом амбијенту какав је био прексиноћ на премијерном мечу на Бановом брду нема сумње да је и игра бољег квалитета него што је то код нас уобичајено.
Тачно је да је спорно да ли је пенал из којег је капитен домаћин Матић постигао победоносни погодак оправдано досуђен или није. Међутим, без обзира на то публика је имала шта да види, јер су се играчи оба тима потрудили да јој прикажу борбену, пожртвовану и полетну игру, за наше услове са богатим фудбалским садржајем
А, пре само годину и по дана Чукарички је био пред гашењем. Од како је пре 16 месеци постао први приватни клуб у Србији почео је да се подиже. Прво је успео да се опстане у прволигашком каравану, а потом и да се као другопласирани врати у највиши ранг.
Стицајем околности, с две минималне победе против Рада и Слободе (по 1:0), Чукарички је једини суперлигаш који је освојио свих шест бодова, па се шепури с првог места. И то је за историју клуба, јер Чукаричани никада нису било тако високо и никада у претходних 12 сезона у домаћој „елити” нису имали бољи старт. Наравно да се нико у клубу не заноси размишљањем о борби за титулу, али им је веома пријатно на врху.
Од играчког кадра, који је нови власник затекао у априлу 2012. године, остала су само четворица: капитен Игор Матић, голмани Боривоје Ристић и Немања Стевановић и Александар Стојиљковић. Уз њих ту је и тренер Владан Милојевић. Стигли су неки нови клинци жељни афирмације.
Много тога се променило на Бановом брду. Почели су да дувају нови фудбалски ветрови. Направљен је огроман корак и начињен велики помак ка стварању стабилног суперлигаша, а ко зна можда једног дана и за нешто више.
