Вуку мало Црвенкапина бака, намерачио да поједе и Србију
После лажног Чиче, карикатура Милана Недића (2)
Фото: Медија центар Београд
* Није ли управо својевремено прегласно изјашњавање новочетника на челу са Дражом II дало алиби бујању реваншизма у никад докрајченом грађанском рату и изласку на светло дана „зелених беретки“ (било их је на десетине хиљада у конспирацији већ 1990.)? А величање костимираних брадоња, пресликаних из филмова Вељка Булајића, обезбедило равнотежу за појаву истинских усташа у обнови Ендехазије. Као да је то неко и планирао!
* Показало се, у међувремену, док је „краљ тргова“ просипао монархистичку маглу, да је омрзнути ЈУЛ успешно метастазирао у свим политичким правцима, а да су његови кадрови употребљиви у свим странкама које деле провизије и синекуре
* А наивни су каскали за „вукомобилом“, не слутећи, осим чопора карнивора, предводинка, у шта ће се та тромесечна шетња претворити. Еволуирала је та досократија, видимо, у галоп тројанских коња испод чијих копита остају остаци дражаве, нације и економије. И неће се то зауставити на Косову
* Дражин двојник, управо саопштавају медији, „на мети је некакве Црне руке из дијаспоре“. Да то није још један од покушаја да се пригуше критичари његове контраверзне улоге још од времена када је „одсецао руке са муслиманским барјаком“
Пише: Драган Милосављевић
МАЛО пажљивије ишчитавање саопштења о резултатима посете председника Лонодну (колико год била филована спиновањем), затим поруке француског министра спољних послова Алана Жипеа и резимеа дебате у америчком Конгресу открива да су коначно све карте на столу. Захтева се отворено пуна сарадња са Приштином. Дакле, признање државе Косово. У првој фази, до избора (чији је резултат већ пројектован), неформално, али ипак суштинско.
Управо је то затражила дружина „Преокрет“, окупљена око лидера СПО који је као најпогоднији тест српске изджљивости у гутању непринципијелности гурнут пред јавност у улози пробног балона. Тадић је кобајаги одбацио њихове предлоге на вратима, да би их прихватио кроз прозор. Брже боље похитао је на ТВ Прву српску да припреми терен за дефинитивну капитулацију. Не само Србије већ и своје досадашње званичне политике `И Европа и Косово`. И ником ништа. Каравани пролазе, чак се ни пси не чују. Скиче и цвиле, долазе смутна времена.
___________________________________________________________________________
«Посланик Радикалне странке у ТВ дуелу са неистмишљеником из СПО јавно је изнео тврдњу да је наш представник „прошао курсеве за спиновања у Израелу и САД“. Је л’ то гарант Србима да Београд штити њихове интересе на Косову?»
___________________________________________________________________________
Овај дефинитивни суноврат српске спољне политике наступио је у интерпретацији оперетских ликова, на брзину прекомандованих у лидере, политички амбициозних а у том послу и неискусних и недораслих, професора, писаца. И сумњивог дара и сумњивих намера, вечних асистената, татиних синова. Било је ту на двору прегршт новинара и иних новопечених амбасадора и разних других „манекена“.
О њиховом успону бринули су посебни сегменти служби које су, уосталом, и вршиле одабир, гарантовале „подобност“. Невероватна је то подударност и са избором ликова за садашње преговоре о Косову. Посланик Радикалне странке у ТВ дуелу са неистмишљеником из СПО јавно је изнео тврдњу да је наш представник „прошао курсеве за спиновања у Израелу и САД“. Је л’ то гарант Србима да Београд штити њихове интересе на Косову?
Или се о томе брине представник Русије у НАТО Дмитриј Рогозин који,ваљда инспирисан Црњанским, предлаже Србима са Косова, који траже двоструко држављанство (а број расте на десетине хиљада), колективно пресељење у Русију. Где ће радо и топло бити дочекани да поправе демографску слику земље“. Да ли је то можда пилот пројекат и за све нас током пута у ЕУ без алтернативе? За сада су, према медијима, у опцији две локације, Сибир и Урал.
А све зарад сигурнијег уласка у европску фатаморгану која се топи пред очима целог света, почело је у парламенту, склоњено од очију јавности, преиспитивање трговинског споразума са Русијом.
Па не може се у две царинске зоне. Мада, до оне европске, за сада, пут је дуг деценију. А дотле ће ваљда бити формиран и трећи круг провинција немачке империје у налету. За то време Дражин двојник, управо саопштавају медији, „на мети је некакве Црне руке из дијаспоре“. Да то није још један од покушаја да се пригуше критичари његове контраверзне улоге још од времена када је „одсецао руке са муслиманским барјаком“.
___________________________________________________________________________
«Тај неславни салдо буке без покрића, од Равне горе до београдских тргова, кулминирао је 9. марта 1991., када је Србија у неописивом хаосу демобилисана да се брани од наступајуће агресије НАТО и својих старих „познаника“ из I и II светско рата.»
___________________________________________________________________________
Кад је у питању краљ тргова, сви сценарији и преокрети су могући. Историја сведочи. Али, ако већ нико не брине о промрзлим Србима на балванима барикада и онима које готово свакодневно убијају као глинене голубове, неко прекрива те мрачне слике угроженом безбедношћу човека који их јавно исмејава. Упућује све то на неке закључке.
Није ли управо својевремено прегласно изјашњавање новочетника на челу са Дражом II дало алиби бујању реваншизма у никад докрајченом грађанском рату и изласку на светло дана „зелених беретки“ (било их је на десетине хиљада у конспирацији већ 1990.)? А величање костимираних брадоња, пресликаних из филмова Вељка Булајића, обезбедило равнотежу за појаву истинских усташа у обнови Ендехазије. Као да је то неко и планирао.
Тај неславни салдо буке без покрића, од Равне горе до београдских тргова, кулминирао је 9. марта 1991., када је Србија у неописивом хаосу демобилисана да се брани од наступајуће агресије НАТО и својих старих „познаника“ из I и II светско рата. Никаква успешна мобилизација после тог свесно темпираног покушаја државног удара, и то усред урушавања СРЈ, није била могућа, као ни спречавање етничког чишћења Срба са простора бивше Југославије. Томе је нарвно асистирао и план Бадентера.
А територијалне одбране одједном гласних (ново)усташа, балија и качака прерасле су преко ноћи у ослободилачке војске и потом регуларне армије. У међувремену, обавештајна и медијска машина запада производила је доказе о наводној српској геноцидности, упркос чињеници да су се у Србију уливале реке протераних несретника. Свој посао за то време, у име самозваних „српских патриота“, обављали су на ратиштима бивши ликвидатори са легитимацијама Станета Доланца. И управо зато што о томе Србија још не може да проговори до краја, усвојена је срамна резолуција о наводном геноциду у Сребреници, која ће нас на крају коштати државе. Јер, тако је и замишљено.
___________________________________________________________________________
«О тој превари су швајцарски Срби причали са дубоким гнушањем током мог дописничког мандата у Палати нација у Женеви 1994. и 1995.»
___________________________________________________________________________
Не треба да забораве то ни они што су здимили из некада ратоборног СПО. Али и преостало чланство у партији која, гле, држи оваква каква је минорна и са трагичним билансом конвертитства, ресоре дијаспоре и вера. Управо се припрема обрачун са министром на челу та два ресора, који би да побегне у ДС. А и радикали се нешто ускопистили, али несупешно, да те дарове ДСа СПОу ставе под упитник.
Сада се враћају ваљда сећања како и колико је плаћала наивна дијаспора у којој су се лажне патриоте шепуриле као српски хероји. Било је ту и имитатора кумова који су „првобитну акумулацију капитала“ такође обавили после запаљивих родољубивих предавања. О тој превари су швајцарски Срби причали са дубоким гнушањем током мог дописничког мандата у Палати нација у Женеви 1994. и 1995.
Ти чеситити и великодушни људи, и изварани и опорезовани аконто родољубља, нису на крају хтели да чују за слање помоћи у ратом угрожена подручја. Осим да прате конвоје камиона до лица места. Али ни то није помагало да се дарови страдалницима сачувају од патироитских „шакала“. У сваком случају, та виртуелна творевина „бранилаца отаџбине“, вештих и елоквентних гребатора, проширила се муњевито на добар део самопрокламоване интелигеције, како пре тако и после октобра 2000. Новинаре, хумористе, колумнисте, самопроглашене дисиденте титоизма, свих дабоме на даљинском управљачу.
Задатак тих заступника био је да јачају имиџ, прво српског ината у слобократији, а потом да део најсналажљивијих у невероватном салту после 5. октобра велича снагу НАТО окупације. Што је данас омиљена партитура и лидера СПО. Запад је тек по овако обављеном послу поновног делења Срба, добро осмишљеног у МИ6 и ЦИА, решио да уз помоћ заведених и неинформисаних маса, сведених на кулисе, „револуцијом“ оконча ту травестију некаквог беспартијског плурализма.
___________________________________________________________________________
«Лова је била резервисана само за оркестар „демократора“ који редовно одонда увећавају пазар у својим џеповима. То је једино што интересује ове револуционарне уличаре.»
___________________________________________________________________________
Уводна секвенца била је својевремена мисија „вукомобила“ током „шетњи“. Сећате се оног возила које је вукао тројац демократских „мојсија“ кроз београдске авеније политичке голготе. По цичи зичи и уз хор пиштаљски и лупање шерпи. Али, како видмо, ту партитура демократске какофоније улази у крешћендо неумитне пропасти и потпуне девастације Србије. У којој је део масе, размажен својевремено самоуправљањем и даровима несврставања, а напаљен некаквом обећаном демократијом, учествовао и радо и полетно. Све у нади да је на видику нови концепт спонзорисаног система, какав је био и Брозов.
Врага. Лова је била резервисана само за оркестар „демократора“ који редовно одонда увећавају пазар у својим џеповима. То је једино што интересује ове револуционарне уличаре. Показало се, у међувремену, док је „краљ тргова“ просипао монархистичку маглу, да је омрзнути ЈУЛ успешно метастазирао у свим политичким правцима, а да су његови кадрови употребљиви у свим странкама које деле провизије и синекуре.
Ако погледамо уназад од деведесетих па до данашњих дана, сусрећемо се са једним добро осмишљеним пројектом идеолошке и пропагандне травестије коју карактерише стално присуство квазидемократа у новчанику нације. Како су само очас подељене стотине станова и распродати тротоари за ћевабџинице одмах поштио је ДЕПОС узео власт у Београду. А наивни су каскали за „вукомобилом“, не слутећи, осим чопора карнивора, предводинка, у шта ће се та тромесечма шетња претворити. Еволуирала је та досократија, видимо, у галоп тројанских коња испод чијих копита остају остаци дражаве, нације и економије. И неће се то зауставити на Косову.
И управо то политичко џепарање, уз подршку наивних шетача, довело је на свет готово комплетну демо-празилук елиту, како финансијску тако и политичку, медијску. У српском миљеу, захваљујући и њима, остало је до краја отворено питање бесконачности урушавања свих етичких, моралних и других вредности.
___________________________________________________________________________
«То је много важније сазнање од улепшаних биографија личности наше нушићевске елите, поготово оне квази демократске која би цела могла да се смести у позоришне представе „Краљ Иби“ и „Радован III“.»
___________________________________________________________________________
Демократска бајка, писана протекле деценије на овим просторима од стране лажних патриота и правих издајника, данас трага за својим ауторима, за признањима у часу када се богу поверава истина.
Без сазнања зашто, како нам се све догодило, нећемо одмаћи са места на коме се сада налазимо, изложени новом таласу мешетарских обећња, вулгарних претњи и уцена, а сврстани у ред за лоботомију. Како се никада не би сазанало да смо сви-сви-сви неодговорно до празноглавости изгубили државу, достојанство и можда право на опстанак, верујући „пророцима“. Уверавали су нас да ће нас спасти, они који нису спасли ни себе од себе.
То је много важније сазнање од улепшаних биографија личности наше нушићевске елите, поготово оне квази демократске која би цела могла да се смести у позоришне представе „Краљ Иби“ и „Радован III“.
За оне који су испод Зорановог гега наоко спрдачине умели да препознају сву трагику долазећег, пре свега због неодговорности према себи, Радмиловић је све рекао на време.
Можда би се данас, да је жив, шеретски нашалио да је вук са чопором прогутао не само Црвенкапину бабу, већ покушава и целу Србију. А да је Србија наивно и брзоплето, дечије поводљиво, хтела да буде у тој бајци, јесте. Вероватно зато што јој нису дозволили да одрасте у претходној, оној Брозовој, у којој је боравила пола века.
И из које су измилели незасити вукови и вукодлаци.
(крај)
