У Србији и БиХ 199 дипломата и обавештајаца Брисела

Превентивни експанзионизам „неимперијалне империје“ - из  студије Љубомира Кљакића „ЕУ као ‘‘мека’‘ империја и Срби» (2)

* Роберт Купер је идеолошку платформу империјалне експанзије опширно представио 2003. у својој књизи Сламање нација – Поредак и хаос у двадесетпрвом веку

* За остварење свог великог идеала – увођење „постмодерног“ поретка у „предмодерни“ хаос – „постмодерне државе“ се служе интегрисаним и флексибилним инструментима такозване Четврте генерације ратовања

* За две амбасаде ЕУ на територији САД (једну у Вашингтону, акредитовану код америчке владе, другу акредитовану код ОУН у Њујорку) планирају се укупно 124 службеника, за Русију се предвиђају 113 службеника, а за Индију 91

* Централни Балкан, са концентрацијом од укупно 199 дипломата и обавештајаца ЕУ у само две суседне земље – у Србији 103, у БиХ 96 – уверљиво је на челу листе приоритета Сервиса за спољашњу акцију ЕУ

       НИМАЛО изненађујуће, данас најважнији простор за ЕЕАС (Сервиса за спољашњу акцију ЕУ) и делатност његових припадника јесте централни Балкан, то јест Србија и Босна и Херцеговина.

       Ово потврђује планирани број припадника ЕЕАС-а у амбасадама ЕУ, од којих је номинално најбројнија она у Турској, са укупно 132 службеника. Међутим, има ли се у виду да се за две амбасаде ЕУ на територији САД (једну у Вашингтону, акредитовану код америчке владе, другу акредитовану код ОУН у Њујорку) планира укупно 124 службеника, да се за Русију предвиђа 113 службеника, а за Индију 91, онда на основу онога што је до сада познато следи да је централни Балкан, са концентрацијом од укупно 199 дипломата и обавештајаца ЕУ у само две суседне земље – у Србији 103, у БиХ 96 – уверљиво на челу листе приоритета Сервиса за спољашњу акцију ЕУ.

       Ово је у пуном складу са чињеницом да је политика ЕУ коју спроводи и треба да спроводи ЕЕАС до краја интегрисана у политику вашингтонске администрације. У случају Балкана то значи да је ЕЕАС један од важних инструмената „меке моћи“ за практично спровођење Визије Обамине администрације за Југоисточну Европу, The Obama Administration’s Vision for Southeastern Europe, јавно представљене 17. фебруара 2010. у Вашингтону.

__________________________________________________________________________

 «...394 припадника ЕЕАС-а треба да буду стационирани у само четири земље Југоисточне Европе из Визије Обамине администрације (у Турској 132, Србији 103, БиХ 96, Албанији 63...»

__________________________________________________________________________

       Сетимо ли се да ова Визија у Југоисточну Европу класификује не само све земље настале на простору изворне Југославије, уз Албанију и Грчку (али не и Словенију, Румунију и Бугарску), те и Кипар и Турску, онда је извесно да ће ЕЕАС управо на том простору концентрисати највећи број својих припадника. Уосталом, већ сада то показују 394 припадника ЕЕАС-а који треба да буду стационирани у само четири земље Југоисточне Европе из Визије Обамине администрације (у Турској 132, Србији 103, БиХ 96, Албанији 63). Ако знамо да ће амбасаде ЕУ бити активне и у другим балканским земљама – Македонији, Црној Гори, Хрватској, ‘‘Косову’‘ – сасвим је јасно да ће укупни број службеника које ће ЕЕАС ангажовати у својој балканској политици бити још већи.

       Заправо, радови у којима се Европска унија препознаје као империја говоре да труд оних који самопрегорно раде на институционалном развоју ЕУ у правцу „нове либералне империје“ није остао непримећен. Међу овим трудбеницима, империјални стратег и администратор Роберт Купер није на последњем месту. Управо је супротно.

Роберт Купер

       Хосе Мануел Баросо, председник Европске комисије, оставио је о овоме прворазредно сведочанство. Наиме, само пет година после Куперовог доласка у Брисел, на дан потписивања Лисабонског уговора 10. јула 2007, на конференцији за штампу која је тим поводом одржана у Лисабону, Баросо је изјавио да Европска унија није ништа друго до империја – истини за вољу „неимперијална империја“, како је то појаснио у наставку свог полетног излагања.

__________________________________________________________________________

«Зато је историјска одговорност и мисија „постмодерних“ држава – у овом случају САД и чланица ЕУ – да осигурају своју безбедност и стабилност, и то тиме што ће у хаос „предмодерних“ држава, милом – али, уколико устреба, и силом – увести уређени поредак. Систем безбедности „постмодерних“ држава служи том циљу. Тај систем представља историјску новину.»

__________________________________________________________________________

       У својој пак интерпретацији „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“, Купер зато полази од тога да је основно својство актуелног „тренутка“ светске историје његова турбулентност, конфликтност и хаотичност. Хаос је последица чињенице да је свет подељен на „постмодерне“ (САД, Велика Британија, ЕУ, Јапан), „модерне“, и „предмодерне“, односно „неуспешне“ државе (’‘failed states‘’).

       Управо у овим „предмодерним“, односно „неуспешним“ државама, по Куперу се успоставља и репродукује стање трајног хаоса. Будући да ове „предмодерне“, односно „неуспешне“ државе више не испуњавају критеријуме за легитимну употребу силе, хаос који оне репродукују прети да се прелије на „модерне“ и „постмодерне“ делове света и угрози њихову безбедност и стабилност.

       Зато је историјска одговорност и мисија „постмодерних“ држава – у овом случају САД и чланица ЕУ – да осигурају своју безбедност и стабилност, и то тиме што ће у хаос „предмодерних“ држава, милом – али, уколико устреба, и силом – увести уређени поредак. Систем безбедности „постмодерних“ држава служи том циљу. Тај систем представља историјску новину.

       Наиме, основне карактеристике овог „постмодерног“ система безбедности јесу да се у њему брише граница између унутрашњих и спољних послова, пошто је дошло до прожимања традиционалних унутрашњих послова и међудржавног надзора, да се одбацује сила у решавању међусобних спорова, а да се последично кодификују и стандардизују правила понашања, те да су границе између „постмодерних“ држава, с обзиром на промењену улогу државе, али и на утицај саобраћаја, трговине, високе технологије, итд. постале практично ирелеватне, због чега се, најзад, и сам систем заснива на транспарентности, међусобној отворености, међузависности и узајамној рањивости.

__________________________________________________________________________

«Међу нама, делујемо на основу закона и отворене заједничке безбедности. Али, када имамо посла са много старомоднијим врстама државе изван постмодерног европског континента, (као) Европљани морамо се вратити на знатно грубље методе из ранијег времена – силу, превентивни напад, превару...»

__________________________________________________________________________

       Једино ослонцем на овакав систем безбедности, стално проширујући границе унутар којих он делује, „постмодерне“ државе могу проширити простор властитог стабилног и безбедног „постмодерног“ поретка. Основни разлог за овај превентивни експанзионизам и освајање Купер налази у чињеници да иако свет „постмодерних“ држава није заинтересован за хаос, то не значи да хаос „предмодерних“ држава није и не може бити заинтересован за „постмодерни“ свет. Следствено, пацификовање „предмодерног“ хаоса кроз његово „постмодерно“ запоседање има за „постмодерне“ државе примарно одбрамбену и безбедносну функцију.

       За остварење овог великог идеала – увођење „постмодерног“ поретка у „предмодерни“ хаос – „постмодерне државе“ морају бити спремне на коришћење целокупног, веома разуђеног и софистицираног дијапазона средстава којима располажу на скали од „меке“ до „тврде“ моћи (политика, дипломатија, пропагаганда, психолошки рат, економски рат, субверзија, ратна политика, рат) како би одбраниле и прошириле „вредности“ у које верују и на којима почивају. Као што је већ показано, реч је при том о интегрисаним и флексибилним инструментима такозване Четврте генерације ратовања.

       Купер је ову идеолошку платформу империјалне експанзије опширно представио 2003. у својој књизи Сламање нација – Поредак и хаос у двадесетпрвом веку: „За постмодерну државу, стога, постоји потешкоћа. Неопходно је да се навикне на идеју двоструких стандарда. Међу нама, делујемо на основу закона и отворене заједничке безбедности. Али, када имамо посла са много старомоднијим врстама државе изван постмодерног европског континента, (као) Европљани морамо се вратити на знатно грубље методе из ранијег времена – силу, превентивни напад, превару, све што је непоходно при бављењу онима који још увек живе у свету деветнаестог века где је свака држава за себе. Између себе, држимо се закона, али када делујемо у џунгли, и ми се морамо служити њеним законима.“

(СЛЕДИ: „Стратег“ Купер као нови крсташ)