Траг усташког лобија у Београду
ДРУГИ ПИШУ
Недељник Печат са Миланом Брдаром о позоришној представи о смрти Зорана Ђинђића
* Ако Ватикан злочинце преображава у свеце, места злочинаца морају да се попуне. Она су резервисана за Србе
* Смрт Зорана Ђинђића је политички инструментализована у функцији преокретања историје, на чијем крају је невини хрватски свећеник с крстом у руци и кајањем у души, кога коље православни свештеник с маскирном униформом испод манитије и „калашњиковим“
* Па чак и такав сирово-простачки политикантски перформанс прихватио бих да је дотични смели аутор своју храброст прво доказао истим у Загребу - бљувањем по шаховници над крвавим буретом с написом: Хрватска повијест 20. стољећа
* У Београду је увек било лако пљувати и бљувати по свему српском, како у позоришту, тако и у кафани. У Београду је храброст бранити српство, ево и од оваквих санкилотских изругивања као што је дотична представа која је најобичнији политички памфлет добијен идеолошком онанијом на већ излизаној матрици: да је Ђинђића убила Црква уз помоћ Војислава Коштунице и традиционалног српског акнтиреформског мрака
* Сви се праве луди, па ни не помињу елементарну чињеницу да је Ђинђића убио онај ко га је и довео на власт, зато што је почео да излази из оквира улоге коју су му скројили у Вашингтону, Бриселу и Берлину, а пласирали преко својих обавштајних служби. Да је режисер узео да буши у том правцу, показао би грађанску храброст насупрот лицемерју свих слободоумника из бившег ДОС
* Речени догађај треба повезати с разгранатим деловањем антисрпског, односно хрватско-усташког лобија у Београду, у медијама и институцијама културе, где спада, како промоција деценијама титоистички форсираног писца Мирослава Крлеже, кога у Загребу мање воле него у Београду и у шта се уклапа и одбијање Председништва САНУ да дистрибуира енглеско издање књиге Виктора Новака „Magnum Crimen“
Разговарала: Биљана ЂОРОВИЋ
У ТОКУ је завршна фаза практичне реализације усташке идеологије: симболичко уписивање усташких злочина у симбол „Срби“ и ревизија историје којом се постојање концентрационих логора и холокауста у НДХ (1941-1945) измешта из сада неовисне еуропске Хрватске и инсталира у Србији.
Методолошку варијацију овог процеса можемо видети у представи „Зоран Ђинђић“ загребачког редитеља Оливера Фрљића, премијерно одржаној 18. маја 2012. године у Атељеу 212 у Београду на отварању “Муцијевих дана”, која је повод са разговор са професором Миланом Брдаром.
Из представе "Зоран Ђинђић"
* БИЉАНА ЂОРОВИЋ: Представа почиње сценом прања руку у бурету пуном крви на којем пише “Новија српска историја” а завршава сценом паљења макете џамије коју глумци ваде из макете Храма Светог Саве а потом повраћају по српској застави. У међувремену се одвија сцена ислеђивања Војислава Коштунице, а владика Амфилохије Радовић са „калашњиковим“ држи говор на одру Зорана Ђинђића. На великом примерку “Устава” пише: “Руке су нам крваве, али нам је савест чиста!”
МИЛАН БРДАР: О дотичној представи као уметничком догађају излишно је расправљати. То је најобичнији, сирови политичко-пропагандни перформанс, подешен нивоу медиокритетске свести, ваљда да би се постигао ефекат грађанске узнемирености (уз помоћ увреда здравог разума). Могућност таквог догађаја потребно је повезати са:
1) више него видљивом патологијом наше позоришне сцене, на којој ових дванаест година завидну улогу, ако не преовлађујућу, имају комади препуни псовки, опростачења и вређања Срба те антисрпске пропагандне до нивоа постмодернистички темпиране инструментализације дебилизма, кретенизма и мазохизма. Број случајева представа те врсте, заједно с нашим филмом (тзв. “Српски филм” и остали), представљају довољан узорак више за психоаналитички него за уобичајен критички третман;
2) речени догађај треба повезати с разгранатим деловањем антисрпског, односно хрватско-усташког лобија у Београду, у медијама и институцијама културе, где спада, како промоција деценијама титоистички форсираног писца Мирослава Крлеже, кога у Загребу мање воле него у Београду и у шта се уклапа и одбијање Председништва САНУ да дистрибуира енглеско издање књиге Виктора Новака „Magnum Crimen“. И као
3) имамо отворено антисрпску или прохрватску политику наше власти, која током последње четири године понавља већ виђену грешку, хрватске злочине 1941-1944. и 1991-1995. гура у заборав ради обнове загрљаја “братства и јединства” по цену саучествовања у два злочина: прво, даље сатанизације Срба, а, друго, у злочину заборава Јасеновца и његових жртава.
Позоришна представа о којој је реч има своју пуну улогу у том контексту што ће рећи да је смрт Зорана Ђинђића политички инструментализована у функцији преокретања историје, на чијем крају је невини хрватски свећеник с крстом у руци и кајањем у души, кога коље православни свештеник с маскирном униформом испод манитије и „калашњиковим“, као парадигма убице Хрвата у стотинама хиљада, како у Другом светском рату тако и у рату деведесетих.
Аутор представе у интервјуу који је дао дневном листу „Новости“, говорећи о мотивима за настанак представе каже „Покушали смо да покажемо тај привид демократије. Како овде, тако и у региону. Србија није усамљена појава, демократија служи да би неки људи дошли до позиција моћи.“
Прво и пре свега, демократија је данас свугде привид. Питајте немачке и француске интелектуалце, а о америчким да не говорим. Па, ако је тако, откуд то да се дотични привид доказује у Београду буретом пуним крви и бљувањем по српској застави.
Па чак и такав сирово-простачки политикантски перформанс прихватио бих да је дотични смели аутор своју храброст прво доказао истим у Загребу, бљувањем по шаховници над крвавим буретом с написом: Хрватска повијест 20. стољећа! У Београду је увек било лако пљувати и бљувати по свему српском, како у позоришту, тако и у кафани. У Београду је храброст бранити српство, ево и од оваквих санкилотских изругивања као што је дотична представа која је најобичнији политички памфлет добијен идеолошком онанијом на већ излизаној матрици: да је Ђинђића убила Црква уз помоћ Војислава Коштунице и традиционалног српског акнтиреформског мрака.
То ће рећи да је текст безнадежно анахрон и може да буде занимљив једино квазисалонским мазохистима из круга београдске двојке. Сви се праве луди, па ни не помињу елементарну чињеницу да је Ђинђића убио онај ко га је и довео на власт, зато што је почео да излази из оквира улоге коју су му скројили у Вашингтону, Бриселу и Берлину, а пласирали преко својих обавштајних служби. Да је режисер узео да буши у том правцу, показао би грађанску храброст насупрот лицемерју свих слободоумника из бившег ДОС. Овако, не само да је пљунуо у лице пасионираног и ревносног позо¬ришног гледаоца, него је отворено речено само један од оних који врше велику нужду по нашим главама, знајући да имамо довољно оних који ће то одбранити зато што се, Боже мој, пласира под етикетом “уметности и слободе израза”.
* Који је крајњи циљ овог пројекта и на који начин сагледавате место и улогу представе „Зоран Ђинђић“ у његовој реализацији?
— Медиокритетска академска заједница, неспособна да уради било шта озбиљно у име националне одговорности (изузев дувања у пиштаљке), која подржава отворено антипатриотску власт, која са своје стране комплементарно делује с хрватском страном у “братском загрљају”, тим пре што је све саме прохрватске људе поставила на чело централних културних установа ове земље, све то обезбеђује повољан контекст за систематско противсрпско деловање усмерено на преиначење историје, разарање српске традиције и националног идентитета, и то свим па и тобоже уметничким средствима, рачунајући на заштиту “права на уметничке слободе” и кукавичлук власти да било чему каже: “Доста!”
Против Србије Хрватска води културни рат и водиће га и даље без обзира на побољшање политичких односа две земље. Води га у овој фази:
1) преко својих људи који су у Београду институционално изванредно распоређени;
2) преко кукавног и лицемерног ћутања српске академске квазизаједнице;
3) преко већег дела титоистички профилисаних, политички и финансијски корумпираних медија, и коначно
4) захваљујући власти која је све само није српска, па тај придев ни не користи.
* Да ли овај процес можемо сагледати као реализацију последњег, до сада не уоченог, циља усташке идеологије: геноцид над историјом и културом Срба?
— Па управо то сам рекао. Циљ је последњи јер, ако се оствари, ништа више неће им бити потребно. А ни нама јер се нећемо препознати.
* Након подробне анализе процеса који се водио пред судовима и података који откривају позадину и мотиве убиства Зорана Ђинђића, можемо рећи да би независна истрага отворила питање „false flag“ операције, чији су креатори стране обавештајне службе. У представи се – уместо отварања овог важног питања чији би одговори могли да на најбољи начин објасне и инсталирање мафијашко политичких савеза којима се у циљу похода на природна богатства и ресурсе земаља дају разрешене руке у уништавању споствених земаља и популације – ислеђује Војислав Коштуница. Како то објашњавате?
— Циљ овакве представе ни није да се отварају било каква озбиљна питања, него да се обезбеди “уметничко” покриће отрцаним флоскулама политикантске антисрпске интелектуалне онаније, која све више постаје сува икебана у вази која би била заборављена да није толико понављана. Тиме се, наравно, непрекидно затрпавају управо озбиљна питања и замењују квазиодговорима дементно-политичког нивоа. Па ко подлегне.
Нема ту ни труна храбрости. Реч је о полтронском додворавању антисрпском београдском лобију, давању алибија за његове свакодневне антисрпске испаде и, наравно, о изванредном примерку хрватско-усташке антипропаганде, независно од тога како сам аутор доживљава свој “перформанс”. За овакве представе неко би требало да одговара, само нема ко да то обави. У озбиљним државама такви перформанси нису могући.
* Два феномена чине се кључним у покушају да се разуме процес производње „Срба“ по усташком моделу, који нас је окружио са свих страна. Један је српски однос према стравичним жртвама у НДХ и пристајање да те жртве увек изнова убија својим односом према њима, спреман да их се одрекне ради неопходног „братског“ загрљаја. Други је савест и крваве руке Хрвата који су предузели опсежне мере како би порекли геноцид и његове размере а видни су напори смањивања броја убијених Срба. У том смислу је подручје Јасеновца претворено не у музеј холокауста већ у неутрални спомен парк. Обавештајне службе Хрватске у садејству с ватиканским непрекидно раде на проналажењу и уништавању доказа о броју убијених у НДХ. С друге стране, тим Бранке Прпе неуморно ради на промоцији Срба у извршиоце холокауста. Како ви разумете смисао и крајње домете ових процеса? Да ли мислите да је документација у историјским архивима у Београду безбедна од фалсификовања и уништавања или подметања у условима у којима се Србија налази од Петог октобра?
— Као што сам већ рекао: тим Бранке Прпе ради као комплементарни део хрватске обавештајне службе и инстанци хрватске државе које брину о сутрашњем имиџу државе у Европи. Ови први то раде усред Београда и Србије, на нашим парама и правећи директно будале од нас, уз помоћ ове власти која нас иначе третира као стадо глупака. Одсуство озбиљних реакција само сведочи да је Србија опустошена земља, да нема ни власт ни интелектуалну елиту, да је академска елита уништена корупцијом и деценијском идеолошком титоистичком корозијом, тако да нема ко да реагује и томе стане на пут. Наравно да историјске архиве нису безбедне и у таквим рукама заштићене од ризика свакојаке врсте. Али питање, не вашом кривицом, долази с најмање десет година закашњења. Просто речено, оно на шта мислите одавно је обављено.
Што се Ватикана тиче, актуелни потези из Рима сведоче да је исти сасвим у хармонији с реченим процесима. О томе сведочи дискретна опомена надбискупа Хочевара да би Свети Синод СПЦ требало да позове папу у Ниш. Само што не рече и он у име Ватикана, као и свако коме се прохте: “Водите рачуна, ако хоћете у Европу!” Таман посла да кажемо: “Не хвала! Папа може у Београд само преко Јасеновца, када тамо падне на колена!” Очигледно се већ рачуна с тим да би такав исказ био израз врхунске непристојности и српске неотесане дрскости. А перформанси о којима говоримо служе томе да ускоро такви захтеви постану сулуди јер немају никакву чињеничну заснованост. А онда ће нам, као Србима, преостати да тражимо опрост за сва злодела која смо починили у 20. веку – од римског Папе! Водимо рачуна о томе: ако Ватикан злочинце преображава у свеце, места злочинаца морају кад-тад да се попуне. Она су резервисана за нас и на томе се систематски ради, политички, културно, идеолошки, геополитички.
Шира верзија интервјуа објављеног у „Печату“ 24. 05. 2012.
