Стоилковић: Неолиберална глобализација показала се у свој својој огољености као диктатура
ЛИДЕР ДЕМОКРАТСКЕ ПАРТИЈЕ СРБА У С. МАКЕДОНИЈИ ГОВОРИО НА МОСКОВСКОМ БЕЗБЕДНОСНОМ ФОРУМУ
Иван Стоилковић говори на Форуму
* Запад очекује да у његов оквир буду укључени сви. Међутим, тај оквир не толерише дебату, нити омогућује правичан простор за његово надопуњивање и надоградњу. Не само што не постоји равнотежа, већ је апсолутно нестабилна и нема изгледа да ћемо скоро доживети стабилност и просперитет. Човечанству тек предстоји суочавање са ружним лицем такозваног декларисаног неолибералног поретка који генерише нестрпљење, искључивост у свом ставу и озбиљну дијагнозу прикривеног неонацизма и анархизма!
* Потребно је модификовање метода у политичким процесима демократизације држава незападног света. Међутим, губљење државног суверенитета чак и у својој најмањој мери није демократизација и демократија, већ модерно поробљавање и посебан вид ропства
* Одсуство толеранције у глобалним демократским процесима је суштински недостатак демократије; неразумевање и непоштовање друштвених традиција и услова „локалних“ карактеристика узрок је сукоба који најчешће имају трагичне последице. Наиме, поред концепта уређења западног света, не могу се игнорисати и многи други светови који свакодневно доказују да тренутно не желе демократију више него што је имају и баш желе такву какву је имају
* Губљење државног суверенитета чак и у својој најмањој мери није демократизација и демократија, већ модерно поробљавање и посебан вид ропства
___________________________________________________
Иван СТОИЛКОВИЋ
ПОТПУНО сам свестан и сигуран да су све кризе савременог света већ прешле дозвољени праг толеранције и да се не сме дозволити да се исте и даље занемарују, или релативизују.
Из тих разлога, неприкосновено бих се сложио са чињеницом да су данас изазови постали неизоставни део људског битисања. Они су свуда око нас, а запажамо их у агилном односу и употреби, тј. злоупотреби технологије, затим, у брзом развоју науке, у неконтролисаном порасту светске популације који се чврсто ослања на верску и етничку припадност, у политици - у савезима као и на самом врху „скале могућности“. У сталној претњи од међународног тероризма.
Од њих зависе и преко њих се мењају наше вредности, наш поглед на нас саме и на свет око нас и исти подстичу на креативност у њиховом решавању, да се изнова и изнова усваја вештина прилагођавања и изналазе нове идеје и решења којима ће се вршити утицај на будућност наше цивилизације.
Узимајући у обзир све те аспекте, ако анализирамо период од краја Хладног рата до данас, евидентно је да многи интелектуалци и посматрачи упозоравају на следећи изазов са којим ће се суочити западни свет.
Посебно након завршетка Хладног рата, након пада Берлинског зида и распада Источног блока, изнедрен је неолиберални концепт глобализације који је пројектовао униполарност односа у међународном поретку. И овај систем, који је за многе представљао крајњу одредницу у људској историји, већ се крајем прошлог века показао у свој својој огољености као диктатура која се заправо своди на само једну истину, или на само једну велику силу.
И опет у историји, кроз нове потресе, који су уследили на политичком, економском, енергетском, еколошком и демографском плану, цивилизација се нашла на отвореном и узбурканом мору, где су нас немилосрдно запљуснуле дилеме свеопште друштвене и моралне кризе.
Из ове кризне динамике почео је да се оцртава и уобличује нови мултиполарни свет који је врло суптилно наговестио нове конфигурације ривалитета и савеза на међународном плану.
Све ово нам указује да 21. век није означио нову еру у развоју цивилизације већ је само наставак прошлог века, бар према својим првим декадама, и видимо да се и нови век ваља у декаденцији, у извитопереној реалности и у дубокој моралној и интелектуалној ерозији маскираној поцепаном паучином декларативног прокламовања универзалних људских слобода и права, које, овако раскошно подржане глобалистичком пропагандом и лажним вестима, у стварности представљају само мртви памфлет исписан на сувом листу папира.
Милорад Додик и Иван Стоилковић
на московском Форуму
Ако узмемо у обзир основне предуслове за место државе у глобалном друштву грађанске структуре, тј. у политичком плурализму, подели власти и независности цивилног друштва, и ако потврдимо да се либералистички поглед наглашено ослања на појединца и његову загарантовану приватну својину, као и на загарантоване слободе и права у политичкој сфери, онда је сасвим јасно да је модерна држава, правна држава која је настала као резултат грађанских револуција у 18. и 19. веку и која се до данас непрестано надограђује.
Из тих разлога, у суштини савременог концепта правне државе, човек као појединац и вредност за себе налази се у средишту државе. Универзалност демократских вредности представља основно опредељење западног концепта.
Због свих ових разлога, евидентно је да се у теорији међународних односа још једном потврдило од колике су важности истраживања друштвених феномена, као једног од низа фактора политичко-историјске садржине који обухвата корпус верских, културних, социјалних и економских утицаја, који у ствари представљају подлогу за конкретне политичке и међународне односе.
Узето у целини, све ово указује да висок ниво технолошке цивилизације не даје истовремено одговоре на низ питања која обликују представу о истинском значењу савременог људског идентитета, нити пак о кризама које га угрожавају, јер је важно указати на чињеницу да је, без реалне критичности у преиспитивању узрока који изазивају ове кризе, потпуно нелогично игнорисати могућности непредвидивих искушења која произилазе из овакве непажње.
Зашто ово говорим?
Запад очекује да у овај оквир буду укључени сви. Међутим, реалност нам доказује да овај искључиви третман међународног поретка не толерише дебату, нити омогућује правичан простор за његово надопуњивање и надоградњу. Овакав тоталитарни механизам искључивости јасно нам указује да, не само што не постоји равнотежа, већ је иста апсолутно нестабилна, и из такве перспективе нема изгледа да ћемо ускоро доживети стабилност и просперитет, већ постаје очигледно да нам, као човечанству, тек предстоји суочавање са ружним лицем такозваног декларисаног неолибералног поретка који генерише нестрпљење, искључивост у свом ставу и озбиљну дијагнозу прикривеног неонацизма и анархизма!
Све ово нам неминовно доказује да реална политика „сугерише” модификовање метода у политичким процесима демократизације држава незападног света. Међутим, губљење државног суверенитета чак и у својој најмањој мери није демократизација и демократија, већ модерно поробљавање и посебан вид ропства.
Одсуство толеранције у глобалним демократским процесима је суштински недостатак демократије; неразумевање и непоштовање друштвених традиција и услова „локалних“ карактеристика узрок је сукоба који најчешће имају трагичне последице. Наиме, поред концепта уређења западног света, не могу се игнорисати и многи други светови који свакодневно доказују да тренутно не желе демократију више него што је имају и баш желе такву какву је имају.
У времену изазова пред којима је исправљено човечанство, потребан је разум и савез здраворазумних који ће бити не само светионик за потлачене државе и народе изложене понижењу и савременом ропству, већ и гаранција да их они који и даље држе мртву руку на њиховом врату неће и даље држати у каљузи, далеко од промена глобалне слике која неминовно долази.
