По чијем скривеном сценарију нараста хаос у Србији?

ВИДЉИВЕ И НЕВИДЉИВЕ ВЕЗЕ „ПРЕОКРЕТА“

И ТАДИЋЕВОГ ПРЕОКРЕТА

• Зар не делује чудовишно што се једна партија из владајуће коалиције, СПО, која има и министра, удружује са опозиционом патијом, ЛДП, и ванпарламентарном, СДУ, па заједно траже да Србија „направи преокрет“ - и призна независног Косова
• Позив на „преокрет“, чим је објављен, изазвао је громогласну и готово безграничну наклоност  медија, са бројним и опширним интервјуима и шпекулацијама, па и „ловом у мутном“. Почео је прави јавни хаос, наравно смишљен и извођен  по - скривеном сценарију
• Земља је, потписом „Преокрета“ једне партије која је напустила ставове власти, била  упућена на друге политичке опције, наравно супротне државним и општенационалним интересима Србије. Зашто се то скрива, ко се обмањује? Коме  то смета истина?
• Слушајући наређења, не из врха УН, већ, пре свега, из Берлина и Брисела, освајачи под шлемовима и са тенковима су рушили  барикаде, гушили и погађали грађане сузавцем, шок-бомбама, гуменим, па и убојитим мецима...Рушили су политику цивилног супротстављања  војничком насиљу! У том су се насиљу истицали немачки оружници

        ТО се, у савременој српској политичкој пракси, вероватно и шире, није десило. Једна, некад јака, сада минорна партија, СПО, удружила се с другом странком, слабашном ЛДП, и трећом, неприметном СДУ, не формално и тек-тако, вербално и фолирантски, већ на истински начин – у пропагирању једног изазовног политичког програма.

        Уверени да раде оно право, а то право је да преору политику Србије,  Чеда Јовановић, Вук Драшковић и Жарко Кораћ свој пројекат наоружали су  изузетно звучним и убојитим насловом - „Преокрет“.

        Посебност овог случаја није, наравно, само у окупљању слабих партија, јер обично се слаби лепе за јаке - да би, макар, додирнули неку власт. Није ни у уверењу аутора да преокрену политику Србије о Косову  и Метохији, мада је сваки третман

        јужне српске покрајине и даље високо рангиран у интересовању и домаће и светске јавности. Необичност такође није изразита чак и под дејством чињенице да се аутори „Преокрета“ практично не супротстављају  кршењу територијалног интегритета своје земље, иако је отимачина Космета типични пример таквог насилничког понашања  Албанаца и њихових западних заштитиника, САД и ЕУ.

        Није овој земљи непозната и издаја, каква је, на пример, била четничка, чији је изразити заштитник један од аутора „Преокрета“, па, ето, ни такве околности не морају да се сврставају у неке баш изразите раритете.

__________________________________________

„Узалуд је, у једном  тв-суочвању, актуелни шеф наше дипломатије, Вук Јеремић, цитирао делове Резолуције 1244 којим се потврђује српски територијални интегритет и суверенитет на Космету – други Вук, Драшковић, иако је и он био шеф дипломатије и сведок догађаја, није прихватио истину!“

__________________________________________

        Изузетност се превасходно нуди у потпуно различитом актуелном положају удружених странака и њихових  првака, али и у неконзистентним реаговањима оних којима је пројекат намењен и оних који су директно позвани да изведу  преокрет,a то су политички и државни врх Србије.

        Зар, на пример, не делује чудовишно што се једна партија из владајуће коалиције, СПО, која има и министра, удружује са опозиционом патијом, ЛДП, и ванпарламентарном, СДУ, па заједно траже да Србија, њена власт, председник, премијер, влада и Скупштина, „направе преокрет“ - према Косову. Да  практично признају реалност независног Косова, границе са албанским цариницима, њихове институције, судове, речју - сву власт, а да би се то остварило Срби одмах да уклоне барикаде, повуку се у стабилност и тако себи обезбеде – безбедност! Све ово и штошта друго произлази из њихове реалности да је - Косово изгубљено.

        Да се не би затварале очи пред реалношћу, да би се видело шта је шта и ко је ко, лидери „Преокрета“ су тврдили да власт  од  народа скрива истину, па  да чак Резолуција   Савета безбедности УН 1244 упућује на закључак да Косово треба да буде независно, да припада Албанцима, да је српским војним поразом то одлучено, да  је  Милошевић то прихватио Кумановским споразумом, а да су све друго неистине којима обмањујемо народ.

        Узалуд је, у једном  тв-суочвању, актуелни шеф наше дипломатије, Вук Јеремић, цитирао делове Резолуције 1244 којим се потврђује српски територијални интегритет и суверенитет на Космету – други Вук, Драшковић, иако је и он био шеф дипломатије и сведок догађаја, није прихватио истину!

        Пошто се на српској политичкој сцени могу завитлати овакве глупости, онда је, заиста, разумљиво што, данас у Србији, чињенице и лажи зачас могу да замене места, црно да буде бело и бело црно, а политика да се развија под ознаком „веровали или не“.

        Позив на „преокрет“, чим је објављен, изазвао је громогласну и готово безграничну наклоност  медија, са бројним и опширним интервјуима и шпекулацијама, па и „ловом у мутном“. Почео је прави јавни хаос, наравно смишљен и извођен  по - скривеном сценарију.

__________________________________________        

„Кфор и Еулекс су, свесно и намерно, прекршили и своје мандате и све одлуке света,СБ УН,  међународног права и свих политичких одлука и закључака  међународне заједнице.“      

__________________________________________

        Све је, међутим, брзо постало препознатљиво и видљиво. Скривалице су често провидне. А настале су и околности у којима се, наизглед логично, јавно и брзо  смењују – подвале и обмане.

        Кад су, 25. јула, лажно неутралне, а истински навијачке за Албанце, тзв.  међународне снаге, Кфор и Еулекс, превезле специјалне приштинке снаге Росу на административне прелазе Јариње и Брњак, било је јасно да више нема повратка на пређашње стање. Јер, неутралност тих  и таквих међународних снага просто је збрисана, не само навијањем за Приштину, већ најдиректнијим сукобима са голоруким српским грађанима који су се бранили – барикадама.

        Хтели су тиме да се одупру насиљу политичком поруком  – да је довођење албанских цариника  на те административне прелазе још једно озваничење нелегалне независности Косова. А, то значи да су Кфор и Еулекс, свесно и намерно, прекршили и своје мандате и све одлуке света,СБ УН,  међународног права и свих политичких одлука и закључака  међународне заједнице.

        Нису они само помогли Приштини, они су извели акцију још једне отимачине српске територије и елементарних права грађана Србије...

        Слушајући наређења, не из врха УН, већ, пре свега, из Берлина и Брисела, освајачи под шлемовима и са тенковима су рушили  барикаде, гушили и погађали грађане сузавцем, шок-бомбама, гуменим, па и убојитим мецима...

        Рушили су политику цивилног супротстављања  војничком насиљу! У том су се Насиљу истицали немачки оружници, што се складно подударало с политичким  насиљем, августа у Београду, где је канцеларка Меркел захтевала да Срби напусте све што је њихово и укину „паралелне иунституције“ које су изградили на својој територији!

            ___________________________________________

„Барикаде, ни книнске ни косметске, нису покриће за погрешна, често антинационална понашања обичних политичких дилетаната...“

            ___________________________________________

        Како тада, тако и сада, почетком децембра - Немци не мењају своје ставове, али траже од нас да променимо своје. И, мењамо их! Ваљда, као никад нико! Ево,  укратко, како:

        Подршка барикадама и Србима на њима није изостала -  од врха до базе, од председника Тадића до грађана. Неслагања, која су деловала минорно, кренула су такође од почетка, али су се брзо ширила, особито после једног, још се не зна чијег, инциденталног рушилачког изгреда, претпоставља се српских изгредника. Шта ли то уистину  тамо раде Срби више и  није важно. Шта не треба да раде, једино је то важно.

        Да се уклоне барикаде – шири се све масовнији захтев. Јачају га политичари из дела опозиције, али и дела власти, а посебно такозвани аналитичари, међу које чак убрајају и више наших бивших амбасадора који се селе с једне на другу телевизију, чак и више пута дневно. Декларативно се залажу да се напусте барикаде, а често нуде неупоредива поређења – она испред Книна, очајнички усмеравана против - сећате ли се - проусташког терора туђмановских оружника са овим садашњим, косметским, изазваним албанском отмицом српске територије, подржаном западним силама које, ето, узурпирају и међународне институције да би се обрачунале са Србима!

        Барикаде, ни книнске ни косметске, нису покриће за погрешна, често антинационална понашања обичних политичких дилетаната, оне су биле и сада су изнуђене изостанком политике која препознаје најважније, истинске интересе народа, а зар то није право на свој дом и своје огњиште, своју земљу!

        Нека су ове речи и патетично и патриотско изражавање, али је  тачно и незамењиво,  јер је истинито, наравно за достојанствене људе. То, свакако, не значи да није била српска грешка одбијање плана З-4 или увођење границе на Дрини и још доста тога, што је критички оцењивао и овај новинар. А, и садашње грешке не происходе саме од себе. Грађани лако виде  обмане и провидне скривалице, јер  припадају онима који погрешно тумаче и заступају њихове, народне интересе. То се показало  и у деведесетим, и удеценијама пре и после, и данас се лако виде.

__________________________________________                       

„Ко је  написао „Преокрет“ и њиме хтео да угрози најважније појединачне и заједничке српске интересе?“

__________________________________________

        Није, наравно, грешка Срба и на северу Космета и на свим странама овог света што су морали да бране, себе  и своје границе -  подизањем барикада. Чија ли је грешка што није отворена расправа у Скупштини Србие о извештају владе о Космету, али и о најновијим догађајима западњачког угрожавања српских права, а пре свега о унутрашњим политичким расколима. Где је та декларација која је, наводно, била готова пре месец дана, а председница Скупштине најављивала седницу за дан-два! Још се чека декларација – да не падне влада?!

        Ко је  написао „Преокрет“ и њиме хтео да угрози најважније појединачне и заједничке српске интересе? Зар то није важније од неке кризе владе или скупштине, пошто је владајућа коалиција изгубила већину, а то се скривало?

        Земља је, потписом „Преокрета“ једне партије која је напустила ставове власти, била  упућена на друге политичке опције, наравно супротне државним и општенационалним интересима Србије. Зашто се то скрива, ко се обмањује? Коме  то смета истина?

        Није, ваљда, председнику  Борису Тадићу било једноставно да одбије „Преокрет“, ризикује општу кризу власти чија је он персонификација. Одбио је. Иако тако може да погорша  своје изгледе на превременим изборима, за које би се спремао у много тежим околностима – на пример са Косметом, али са још мање Срба, који би побегли ако изгубе и границе и  ако о њиховим имањима и свим Другим захтевима и потребама  буду одлучивали Врховни суд Републике Косово и други њихови органи и институције...

        Ако није баш морао да се прилагођава Чеди и Вуку и  њиховом „Преокрету“, Тадић је, очигледно, смогао моћи  да преокрене став према барикадама, тражећи да их Срби напусте!

        Зна он, наравно, да их је у почетку подржавао, а кад су „испуниле почетну функцију“ уследили су нови, некима  много тежи и важнији изазови. Успеха нема без ризика, стара је тактичка мудрост на коју се Тадић вероватно ослонио. То значи да се све може ризиковати, једино не пут ка Европској Унији, а он ће остати отворен ако Србија  9. децембра добије статус кандидата и ако отпор Меркелове попусти, што није вероватно, али и то не био крај света.

__________________________________________         

„Срби су, међутим, такав народ да им је, од свих  кругова и неизвесне еуро-будућности, па и садашњег катастрофалног пласмана у готово свим областима активности и деловања, важније шта мисле сами о себи и у шта верују.“

__________________________________________

        Ако кандидатура остаје и одложена али изгледна, није пропаст. Тадићу пред  својим бирачима није исто са кандидатуром или без ње, а  наравно није исто имати или немати подршку косметских Срба, јер је и сада на њиховој страни већина свих Срба. Зато ће Тадић, као и до сада безброј пута, поновити уверавање да „никада мећемо признати независност Косова“, иако је то обећање све мања гаранција. 

        Доследности и преокрети у савременој политици често иду заједно, употребе се према потреби и процени која ће варијанта бити успешнија. Ниједној од обе ове верзије, а има их још, не одговара пракса неограниченог прилагођавања слабијег јачему, слепа послушност још мање.

        Србији не одговара ни одлагање, а камоли веће удаљавање од дана кад ће се остварити супержеља – да постане чланица ЕУ. Као што су Румунија и Бугарска, а ту је и Хрватска, да не поминемо одавно европску Словенију... Расположење будуће еуфорије неће битно умањити и нека од не баш безазлених најава да ће ЕУ да се претрансформише у концентричне  кругове са најјачим земљама у центру или са шест оснивача, а друге државе  у даљим круговима, према заслузи, а са Србијом у - последњем кругу.

        Срби су, међутим, такав народ да им је, од свих  кругова и неизвесне еуро-будућности, па и садашњег катастрофалног пласмана у готово свим областима активности и деловања, важније шта мисле сами о себи и у шта верују. А, често верују и у оно што сами знају да није тачно – једна радо читана наша књига  носила је наслов - „Срби, народ најстарији“.

        И, ако кандидатура прође и, вероватније, не прође, Срби ће остати на барикадама.

        И, биће!