Копривица: Моћни непријатељи тврде да нам чине добро тиме што нас наводе да одустанемо од себе

ЗАПАД У ПОДРЖАВАЊУ АЛБАНАЦА САМО НАСТАВЉА ОНО ШТО СУ РАДИЛЕ ТУРСКА И АУСТРОУГАРСКА (крај)

* Видовдан 1389. је преиначио наш повијесни лик, тако да смо од једнога народа међу осталима постали народ који је саздао савез са Правдом... Ми не можемо опстати уколико издамо Косовску парадигму, уколико се, не дај Боже, од ње разграничимо

* Ако противник не показује спремност на минимално уважавање друге стране, тј. нас, на признање минималних наших интереса према нашем народу и на простору који нам ево већ пола миленија отима, ако његове „црвене линије“ плету омчу око нашег врата, тада је савјетно „копирати“ форму његове политике: одупирати се гдје год и колико год можемо, не само дефанзивно и не само на плану дипломатије – ријечју не одступати и чекати своју прилику

* Реинтеграција Косова и Метохије у састав Србије кључни је преуслов за разговоре о суштинском историјском рјешењу, ако за то буде воље на другој страни, којој напокон мора постати јасно да спремност Срба на договор искључује погађање око бића и граница властите државе

*  Колико ће бити потребно времена да се отвори прилика за нешто такво, то вјероватно нико у овом тренутку засигурно не може знати. То ће без сумње бити дуже него што бисмо жељели, али врло могуће и краће него што се данас и усуђујемо да се надамо

____________________________________________________________________________

          РЕАЛНОСТ, то је она ријеч коју тако радо користе и шиптарски побуњеници, и Запад, али, нажалост, и наше власти – када описују перспективу косовског проблема. Они преузимају ријеч, говор, аргументацију непријатељā – не зато што га воле, што се с њиме идентификују, јер то није истина, и рећи нешто такво било би неправедно и огрешење.

          Но у намјери да Србе приведу на страну „разума“ – као да је обавезно да разум и родољубље буду у завади – дакле радећи на „уразумљивању“ својег народа, на који понекад гледају с интериоризованих, латентно квислиншких, културрасистичких висина типичних за западњачко виђење Срба, они морају преузети и убјеђивачки, стратешкорационални“ момент говора непријатеља. Није ни чудо, јер управо он има најбоље „аргументе“ за наше привољење његовој зловољи.

Часлав Копривица

          Добронамјерни издајници су то постали ситуативно, зато што су подлегли заблуди коју је генерисала ситуација обликована од стране наших моћних непријатеља, зато што мисле да могу учинити добро нама – уколико одустанемо од себе.

          Они, наравно, воле свој народ, али покушавају да пречицом ријеше квадратуру круга – круга који је неко други нацртао, тутнувши им притом у руке свој лењир и своје шестар, тј. своја мјерила и своја средства. А они, веселници, покушавају да надлукаве најбоље ученике Најлукавијега. Узалуд, без сумње. Ово не говорим зато што мислим да су западњаци интелигентији од нас и од наших руководилаца, већ зато што они, у својој премоћи, сматрају да им за опхођење с нама не треба никаква ингениозност – не рачунајући ту вазда обилато коришћену подлост – већ најпослије и увијек само сила.

          Издаја недоличном трговином може бити двојака: одрицање од себе, тј. од својега учешћа у ономе што је одређено као наше ми, или чак одрицање од онога што нас чини нама.

          Неопозива предаја Старе Србије албанским узурпаторима имала би оба момента: они који се одричу косовске светиње nolens volens покушавају да погазе и светињу свих нас, укључујући, дакле, и оне који нијесу спремни на такву трговину нити на одрицање од светиње. А за онога ко има светиње, ко заиста вјерује у њих – њихово отимање, које је равно поништењу властите суштине, теже је од смрти.

          Без-светињци, заокупљени лажиреалностима пуких чињеница и раздуховљеног сцијентистичког позитивизма, то не могу разумјети.

          Добронамјерни издајници, међутим, вјерују да индивидуалну суштину конкретне заједнице – тамо гдје ју је она задобила, као у српском случају, могу дати за њену тобожњу добробит, да се може добро живјети и рассуштињен, те да је штавише говор о некаквој нашој народној суштини, о ономе што се у философији зове емпиријско априори (Арнолд Гелен), „мит“, „гуслање“.

          Они, дакле, заступају прагматички усмјерени колективни егзистенцијализам (есенција је напросто равна егзистенцији) – „суштина“ народа је (само) да буде, испрва није ни важно како, само да буде, а ако и када „некако прегура“ – послије ће му бити и добро, чак све боље – уколико се настави с „растом економије“.

Богољуб Шијаковић

          Звучи разборито, надасве разумно, нашем времену примјерено – јер када бисмо, колико-толико, осигурали опстанак, могли бисмо побољшавати услове своје колективне егзистенције. Али, они који се стољећима смјењују на мјесту дежурног србогушитеља нама баш то не допуштају; не дозвољавају да се некако стабилизујемо, па да онда јачамо и, на концу, можда и повратимо нешто од отетога.

          Узгред, слаба Србија није била само интерни социо-менталитетски аксиом несрпског дијела комунистичке олигархије друге Југославије; њиме је само преведен на други језик споља формулисани геополитички аксиом, као саставни дио шире перспективе и ширих дугорочних планова.

        Зашто је баш нас све то снашло, и да ли је морало тако бити?

        Неки људи веома лако „пролазе кроз живот“ – врло ријетки стално имају среће, а већина оних „добро-пролазећих“ од тога је направила животно умијеће које прије или касније подразумијева озбиљна одступања од етичности – при чему такви за то никад или јако ријетко бивају „кажњени“.

        На сличан начин, и неки народи успијевају да се „провлаче“ кроз живот, односно кроз повијест – пролелујавају, „профујавају“ (се), „профуњаравају“, пролазе мимо свега захтјевнога и непријатнога без штете по себе, без напора. Али напокон: да ли ономе ко „добро пролази“ у животу – живот пролази у добру? Да ли „добро“ таквог пролажења има везе са Добром?

          Укратко, оно што неким појединцима, као и неким народима (нпр. Хрватима, Бугарима, Албанцима) полази за руком – да „добро пролазе“ упркос понављаним епизодама пада колективног етоса (најприје нарави, а онда и [не]дјелā) – нама није дато, тј. не дају нам – звали то „судбином“, вољом великих сила или како већ иначе.

Срђа Трифковић

          Штавише, у тзв. „судбину“ кристализована воља несклоних нам (веле)сила принуђује нас већ доста дуго на етички максимализам – зарад голога опстанка. Ми морамо надмшивати себе, надићи оно људско – да бисмо уопште опстали. То није ни због какве српске „природне“ супериорности, већ стога што нас је геополитичка инерција србофобије на то приморала, напросто нас „изабравши“ за максималистичко из-трајање.

          То дјелује контраинтуитивно, али то наша покосовска повијест горко потврђује.

          Обећао сам да ћу нешто рећи и о метафизичкој димензији Косова. Пјевајући о њему, пјесник Васко Попа записа:

Поље као ниједно,

Над њим небо,

Под њим небо.

        Тешко да се може боље изрећи суштина Косова. Како је човјек који, узгред, није баш био скроз српског поријекла ово могао да осјети, да разумије и овако једноставно и узорно изрази?

        Косовски Видовдан 1389. породио је парадигму, надишао је вријеме и мјесто, те припадност нечем партикуларном.

        То је накнадно предањски кристализовано у Косовско памћење, које је касније примјерено реинтерпретирано као Косовско опредјељење.

        Ту су се повезали вријеме и вјечност, догођено, које је обично по дометима пролазно – и непролазно. То је крајњи обзор и вјечни исход Косовског опредјељења, који за потоње нараштаје важи као непролазна обавеза. А када се излије парадигма у додиру с реалним, тада је судбина будућих генерација да у релевантним ситуацијама понављају парадигматични смисао – било у вјерности њему, било у издаји.

          Оно Ко је вјера, а ко невјера, није никаква патријархално-митоманска ускогрудост. Ријеч је о томе да је Косовски догађај толико громадан да се не може проћи мимо њега индиферентно, односно да се при покушају таквог индиферентног пролажења може остати на одговарајући начин не(дис)квалификован. Напросто, Видовдан 1389. је преиначио наш повијесни лик, тако да смо од једнога народа међу осталима постали народ који је саздао савез са Правдом.

          Неки догађаји неповратно промијене неке људе, било у добром, било у лошем смислу. Ако је прво у питању, тада таквим људима више није могуће чинити, бити, осјећати оно што је могуће другима, „обичнима“. Управо се то се 1389. десило нашем народу, и зато не само што нас није достојно оно што другима „пролази“ него чак и да покушамо да их опонашамо, у томе нећемо успјети, тј. нама неће „проћи“.

          То, наравно, не значи да не смијемо бити разборити, вјешти, да се не смијемо „истрчавати“, и избјегавати све друго чему смо као народ иначе склони. Међутим, и то је кључно, ми не можемо опстати уколико издамо Косовску парадигму, уколико се, не дај Боже, од ње разграничимо.

          И на крају, рећи ћу коју ријеч о текућем политичком аспекту косовског питања.

          Од првих помена Албанаца (XI в) – дошљачког народа чије је „илирско“ поријекло изумљено у XIX в. за потребе германског експанзионизма – па до почетака њиховог планског усељавања у Стару Србију, протекло је мање од 500 година.

          Отад, у дугом, готово непрекинутом низу, они, у перманентној инвазији, потискују Србе, било организованим премијештањима с простора Албаније, било разбојништвима и злочинима, како „мирнодопским“ тако и ратним.

          Сваки пут, када год се укаже прилика, све до данас, они, опчињени фиксацијом сопственог ширењa у недоглед, а на миг неког спољњег, према нама стандардно злонамјерног хегемона (Турска, Аустроугарска, Италија/Њемачка, САД), користе прилику да још понегдје отму, протјерају и затру.

          Та трибална пракса потпуне безобзирности према другоме преточена је у њихове националне програме од друге половине XIX в, а њихова константа, све до данас, јесте чекање повољне прилике да се своје замисли остваре до краја – без икаквог компромиса са Србима.

          Зато, ако је за сваки споразум, па и за компромис, потребно двоје, њега, судећи по овоме, с Албанцима у догледно вријеме тешко да може бити, чак ако и оставимо по страни колико је (не)морално закључивати споразум с народом који се стољећима служи најразличитијим непочинствима према својем сусједу, чији резултат на крају треба (?!) бити правно признат.

          Додатни и посебно велики проблем јесте што заинтересоване западњачке силе не желе да допусте се проблем „ријеши“ икако другачије до коначним консолидовањем албанске вишестољетне агресије, којој су они почетком ХХ вијеку својски прикључили, замјенивши на том мјесту отоманску Турску.

          Зато, начелно гледано, ако противник не показује спремност на минимално уважавање друге стране, тј. нас, на признање минималних наших интереса према нашем народу и на простору који нам ево већ пола миленија отима, ако његове „црвене линије“ плету омчу око нашег врата, тада је савјетно „копирати“ форму његове политике: одупирати се гдје год и колико год можемо, не само дефанзивно и не само на плану дипломатије – ријечју не одступати и чекати своју прилику.

          Никакве „интеграције“, никакве економске добити и изгледи не смију бити важнији од овога, на страну то што јужна српска покрајина и у том аспекту вриједи много више него што нам коспонзори албанске агресије, у чијим рукама се у међувремену нашла половина наше привреде, хоће и могу понудити.

          Срећом, смјер кретања међународних односа увелико је промијењен од времена када су Албанци, у завјетрини НАГО-агресора, по ко зна који пут у својој историји кретали у покоље српског становништва.

          Тзв. „међународна заједница“ све је мање и фактички и симболички идентична са Западом, а односи у Европи све се више крећу у смјеру онога што смо већ имали у XIX стољећу. Запад више није свемоћан, а то ће се све више осјећати и код нас.

          Један стари историјски народ, какви смо ми Срби, требало би да има довољно мудрости и врлине да поново сачека своју прилику – због својих преосталих сународника на окупираном Косову и Метохији, због оних који су стољећима гинули и страдали за слободу и опстанак на најстаријој српској земљи, а најпослије и због изузетно драгоцјених ресурса, који су, поред геополитике, мотивисале Запад на филоалбанство.

          Коначно, ако се заиста жели доћи до некаквог „историјског компромиса“, то неће бити могуће ако се буде „преговарало“ тако што ће Албанци, уз циничну припомоћ Запада, који се ту иритантно прави невјешт – упорно држати позицију јачег. Уколико не желе или не могу другачије – и Албанци и Запад, тада вјероватно никакви преговори напросто нијесу могући.

          Зато у даљем разрјешавању овог чвора треба поћи од онога што је опипљива позитивноправна чињеница, а то је и даље само територијална цјеловитост државе Србије у међународном признатим, непромијењено важећим границама, зајамченим и резолуцијом 1244 СБ ОУН.

          Дакле, реинтеграција Косова и Метохије у састав Србије кључни је преуслов за разговоре о суштинском историјском рјешењу, ако за то буде воље на другој страни, којој напокон мора постати јасно да спремност Срба на договор искључује погађање око бића и граница властите државе. Колико ће бити потребно времена да се отвори прилика за нешто такво, то вјероватно нико у овом тренутку засигурно не може знати.

          То ће без сумње бити дуже него што бисмо жељели, али врло могуће и краће него што се данас и усуђујемо да се надамо.

          Не сачекати прилику за правду, али и за властиту свакојаку добробит, већ закључивати споразум који би заправо значио прави, запечаћени пораз, био би чин врхунске националне неодговорности који долазећи српски нараштаји не би опростили ником, ко год он био.

          Опстанак и колективна материјална добробит не смију бити плаћени кршењем општеморалних дужности као и сржи конкретног колективног идентитета, јер би нас то учинило нељудима лишеним историјске перспективе.

          (Текст излагања на првом у низу округлих столова под називом РЕИНТЕГРАЦИЈА ИЛИ РАЗГРАНИЧЕЊЕ  о будућности Косова и Метохија - одржаном 26. септембра на Машинском факултету у Београду)

          Линк првог наставка: http://fakti.org/serbian-point/koprivica-zapad-radi-na-konacnom-konsolidovanju-albanske-razbojnicke-otimacine