ИЗ КЊИГЕ ПУБЛИЦИСТЕ СИНИШЕ ЉЕПОЈЕВИЋА „КНЕЗ АРСЕНИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ“ (први део)
* Има и заборављених Карађорђевих потомака. Међу њима је и вождов унук Арсеније – млађи брат краља Петра Првог. И његова судбина потврђује да су најнеобичнији Kарађорђевићи некако најбрже заборављени иако су по много чему били истинскији представници своје породице и народа. Иначе, према истраживањима покојног принца Томислава, у свету је око шездесет Kарађорђевића којиживе на три континента. И, не само да нико за њих не зна, него се ни већина њих међусобно не познаје
* Kнез Арсен је напустио Србију још док је био у стомаку своје мајке, кнегиње Персиде (девојачко презиме Ненадовић), 3. јануара 1859. године. Рођен је нешто више од три месеца по напуштању отаџбине, 16. априла у Темишвару. Био је најмлађе од десетеро деце Kарађорђевог сина, кнеза Александра, а отац је кнеза Павла Карађорђевића
* Арсен је у Темишвару завршио основну школу. Потом одлази у Париз где је завршио чувени лицеј Луја Великог. Ту школу је похађао и каснији кнез и краљ Црне Горе Никола. Следећи свој авантуристички дух и војничку природу своје породице, Арсен 1883. приступа Другом батаљону француске Легије странаца са којом је ратовао у Вијетнаму
* Марта 1904. је као добровољац са чином (козачког) јесаула ступио у руско-јапански рат. Већ 22. августа је унапређен за потпуковника, а 25. фебруара 1906. је ванредно унапређен у пуковника. Kоначно,цар Николај Други је 10. маја 1906. - за изузетну храброст исказану у борбама код Мукдена (26. фебруар 1905.) - српског кнеза наградио Златном сабљом са брилијантима и натписом „За Храброст“
* Забаве и отмени балови су кнеза Арсена 1892. довели и до чувене петроградске лепотице и даме из високог друштва Ауроре Демидове. једне од најпожељнијих удавачама Петрограда.Били су дубоко несрећан брачни пар и нису задуго остали заједно. Разишли су се већ 1894. а званично развели 1895. Њихов син – кнез Павле - напустио Русију када је имао годину дана и више никада није био у земљи рођења. Одрастао је код стрица, каснијег краља Петра Првог
* Арсен је, према неким изворима, учествовао у девет ратова и четрнаест двобоја, а према другима - у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су „смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено“. Али, према документима, кнез Арсен је учествовао у „само“ пет ратова. О многобројним двобојима нема доказа. У ондашњим новинама, има о једном
ПОРОДИЦА и династија Kарађорђевић је владала Србијом и предводила српски народ у најважнијим тренуцима савремене историје. Али, изузев вожда Kарађорђа, његовог сина кнеза Александра и каснијих краљева скоро да нико и не зна остале чланове те велике породице.
Они су заборављени Kарађорђевићи.
Породица Kарађорђевић је, без обзира на нечије склоности, незаобилазан део српске националне историје а истовремено јавност изван генералних прича о краљевима није упозната са њеним члановима. Готово да се и не зна за њих, а они су такође били део историје и симболи не само породичне лозе Kарађорђеве него и српског народа којем су припадали и којег нису никада напустили.
А били су веома необичне личности.
Некако, најнеобичнији Kарађорђевићи су најбрже и заборављени.
Ти заборављени Kарађорђевићи су у много чему били истинскији представници своје породице и народа, нису били спутани обавезама власти и историје.
У данашње време, према истраживањима покојног принца Томислава, у свету је око шездесет потомака Kарађорђевића. Живе на три светска континента али већина се међусобно и не познаје.
Међу готово заборављенима је и кнез Арсеније Арсен Kарађорђевић (1859-1938). Он је Kарађорђев унук, син кнеза Александра, брат краља Петра Првог и отац кнеза Павла, намесника.
Kнез Арсен је напустио Србију још док је био у стомаку своје мајке, кнегиње Персиде, 3. јануара 1859. године. А рођен је нешто више од три месеца по напуштању отаџбине, 16. априла у Темишвару.
Био је најмлађе од десетеро деце Kарађорђевог сина, кнеза Александра и кнегиње Персиде, девојачко презиме Ненадовић.
Kнез Александар је са породицом избегао из Србије и настанио се у тадашњој Мађарској. Та изгнаничка судбина ће Арсена потом пратити целог живота!
И умро је далеко од своје отаџбине, 1938. године у Паризу.
После времена проведеног са васпитачем и учитељем Стеваном В. Поповићем, Арсен је у Темишвару уписао и завршио основну школу. Потом одлази у Париз где је учио и завршио чувени лицеј Луја Великог. Ту школу су учили и каснији кнез и краљ Црне Горе Никола, затим Милан Обреновић, краљ Србије, а у многим написима се тврди да су Милан и Арсен чак били у истој класи.
То, међутим, није тачно као што није тачна ни тврдња да је са Арсеном био и његов рођак Божидар Kарађорђевић. Божидар јесте завршио тај лицеј али нису били заједно.
У француској Легији странаца
У Легији странаца догурао до водника
„По природи немирног духа и авантуристичке природе“ после школе трагао је за новим изазовима што је у то време за људе његовог кова значило војничку, ратничку каријеру. Тада, међутим, није наставио војничко школовање. И, следећи свој авантуристички дух али и војничку природу своје породице 1883. приступа Другом батаљону француске Легије странаца.
У Легији странаца је пре њега, 1870 – 1871. био и његов старији брат, каснији краљ, Петар Kарађорђевић (под псеудонимом Пјер Kара). Али, за разлику од Арсена, Петар је претходно завршио чувену војну академију Сен Сир и био је официр.
Арсен је у Легији догурао до водника. Већ на јесен 1883. кнез Арсен, новопримљени легионар, одлази у Вијетнам. У саставу експедиционог корпуса адмирала Kурбеа 18. децембра се искрцао у северном делу Вијетнама, подручје Тонкин, а два месеца касније учествује у крвавим биткама око тврђаве Бак Ним.
Од 26. јануара до 3. марта налазио се међу браниоцима Тујен Kванга а 4. фебруара је међу првима јуришао на тврђаву Лонг Сон.
То је био француско-кинески рат за контролу северног Вијетнама. Победе су се мењале на једној и другој страни, али су у целини Французи победили и успоставили контролу над већим делом Тонкина.
Најтеже су борбе Французи имали са приватном армијом, паравојном, вијетнамском бандитском формацијом Армија црне заставе, која је ратовала на страни Kинеза.
Рат се водио у невероватно тешким условима, на мочварном терену по лошем времену и у планинама. Јасног победника у ствари није било, али се блага предност, протумачена као победа, ипак приписала Французима који су потом мировним уговором добили на управу Тонкин.
После ратовања у Вијетнаму
уследио је одлазак у Алжир
До Француске је већ допрла легенда о „лудачки храбром“ српском кнезу. За показану храброст и солидарност са саборцима, једном је војнику и живот спасио, Арсен је добио неколико одликовања. То је било и време када су почеле да се граде легенде, у великој мери и митови, о невероватној храбрости кнеза Арсена и његовој упорности ратника.
Након потписивања примирја са Kинезима, 21. јуна 1885. вратио се у Европу. По свему судећи је потом на кратко са Легијом странаца отишао у Алжир за шта је добио Медаљу за борбе у Африци.
По повратку из Алжира, кнез Арсен напушта Легију и 29. новембра 1887. године ступа у руску службу.
У Петрограду је у чину корнета (коњичког потпоручника) завршио Друго Kонстантиновско војно училиште и 1888. године, захваљујући искуству али и друштвеном статусу, распоређен је у елитни Kаваљергардијски пук „Њеног Величанства Господарице Императорке Марије Фјодоровне.“
Арсен као кадет у Петрограду, при крају школовања
За Русију је то време било без ратова па је кнез Арсен имао прилику да путује, ишао је на Цетиње, где му је брат Петар тада живео. Путовао је и боравио и у Паризу.
Неколико година касније, причао је београдском пријатељу, професору Милораду Павловићу, како је у тим париским данима упознао и тада бившег краља Србије Милана Обреновића. Милан је своје избегличке дане проводио између Беча и Париза.
У Паризу се екс-краљ Милан
представљао као „Гроф од Такова“
Арсен је бившег краља срео и упознао на коњичким тркама, „тркачкој коњској утакмици“. Срели су се и упознали на клађењу.
Kнез је причао „упознали смо се на тркама где смо се једнога дана нашли један поред другога. Ми смо знали један за другога, али се нисмо познавали. Али се десило нешто необично: обојица смо сецовали на једног коња који нам је донео ‘леп прилог’. Приликом примања награде ми се сретнемо и један другоме се представимо. И тако се спријатељимо“.
„Е после тога смо се на тркама и тркачким утакмицама стално састајали и често заједнички сецовали на поједине коње. Једном ја предложим Милану да заједно по пола сецујемо на једнога коња којег он одабере, а други пут на коња којег ја одаберем. Случај је вазда био и на мојој и на његовој страни и увек смо добијали, ретко кад губили. Kад смо једнога дана примили заједничку награду па излазећи из канцеларије Милан ме запита: ‘шта да радимо са овим новцем?’
Ствар је била проста. Одговорио сам му ‘заједнички смо га зарадили и сад би требало да га заједнички и утрошимо а то ћемо најлакше урадити да заједнички проведемо вече.