ХОЛМС: Престанимо да верујемо да смо ми, Американци, сви високи по три метра

УПОЗОРЕЊА БЕЛОЈ КУЋИ И ПЕНТАГОНУ АМЕРИЧКОГ ПРОФЕСОРА СТРАТЕГИЈЕ НА СТАРТУ „НОВОГ СТРАТЕШКОГ СУПАРНИШТВА“

Пише: Џејмс ХОЛМС, предавач стратегије на Војно-поморском колеџу САД, коаутор књиге „Red Star over the Pacific“ („Црвена звезда над Тихим океаном“) која се налази на списку обавезне литературе за кадрове у америчкој РМ

• Војна победа - није роба. Онај ко троши највише од свих не побеђује увек. Постоје различите процене, али једна од њих говори да слабији противник побеђује у сваком трећем конфликту када успе да се одржи дуже од горостаса. Ирак, Авганистан - треба ли још примера?
• Без обзира на импресивне размере америчког буџета, потреба да делује у читавом свету смета Вашингтону да концентрише своју војну моћ на једном месту. Америка не може да жртвује своје трајне интересе, рецимо у Европи, ради тога да би опколила Кину или Иран. Деконцентрисање снага слаби америчку моћ
• Вашингтон мора скупо да плати да би утицао на ток догађаја на далеким морима и у далеким земљама. То сужава буџетску провалију између противника, која изгледа огромна, а понекад делује чак и неумесно
• Проблем је што мали део РМ САД мора да се супротстави укупној војној моћи РМ и ваздушних снага противника, а понекад и копнених снага. На пример, 7. флота која је базирана у Јапану у саставу од 60-70 борбених бродова може да се суочи са РМ Кине, са борбеним авионима кинеског РВ који могу да дејствују на мору, а такође са 2-им артиљеријским корпусом НОАК у чијем саставу се налазе и противбродске балистичке ракете
• А ако Вашингтон одлучи да пошаље појачања у Источну Азију? Та појачања из састава америчке Тихоокеанске флоте морала би да пређу хиљаде миља у западном правцу да би ступила у борбу, а сасвим је могуће да би морала да прихвате борбу већ у путу. Појачања из Атлантске флоте морала би да пређу у Тихи океан кроз Панамски канал или да крене на дугу пловидбу на Далеки Исток преко Индијског океана...

        АДМИРАЛ Џеки Фишер (Jacky Fisher), који је пре сто година постао први поморски лорд краљевске морнарице, једном се нашалио да је „историја - архив неуспешних идеја“. То је често тако.

        Одустајање од стратешке идеје која је од самог почетка лоша (или добра, али застарела пошто је заостала у трци са временом и прогресом технике) - помаже оружаним снагама да иду укорак са временом.

        Фишер је знао о чему говори. У његово време једра је заменила пара, дрвени труп брода заменио је челични, а топови малог домета уступили су место оруђима са олученим цевима, која пуцају на противника пројектилима са експлозивном супстанцом. Када су се појавила торпеда, мали али моћни бродови типа подморница добили су могућност да наносе ударе по војним бродовима (линкорима) који су дуго господарили морем. Техника је открила нову оперативну и тактичку будућност и сахранила огроман број временом проверених начина вођења поморске битке.

        Ако време „прелистамо“ за један век унапред и преместимо се више западно на океан, видећемо да неке идеје о војно-поморској моћи заслужују да се сахране онако како је Фишер изговорио.

        Најгора од свега је заблуда која рађа утицајне следбенике, посебно када су ти следбеници из владајућих политичких кругова који су апсолутно одвојени од живота.

        Заблуде које у наставку наводимо нису у потпуности погрешне или бесмислене, али наводе на погрешан пут пошто су ишчупане из стратешког контекста, што се обично и дешава. Аутори таквих заблуда преувеличавају степен војно-поморске моћи САДу поређењу са противницима. Политички руководиоци који их прихвате могу са олакшањем да одахну пошто се понадају у борбену стабилност америчке РМ на далеким границама - и да смање захтеве за своју флоту чија се супериорност чини неприкосновеном.

        Када се то претвори у општеприхваћену свакодневну мудрост, заузимајући место у проценама и дебатама у питањима стратегије, борбених дејстава и наоружања, такве сумњиве идеје могу да искриве америчку стратегију на морима Азије и да изазову катастрофалне последице.

        Назовимо то погрешним помаком парадигме. Наводим мој списак од три заблуде поводом војно-поморске моћи САД.

1. Побеђује онај ко највише троши

        Колико пута смо слушали како неки коментатор „загрева етар“ причајући о томе да Америка за одбрану троши више од Х земаља заједно? Х обично износи десет, па и више. Из тога следи (трепнемо, задовољно се осмехнемо и подигнемо нос) да војна супериорност САД остаје неоспорна и да свако ко тврди супротно само покушава да „музе“ пореске обвезнике да би добио више новца.

        На први поглед звучи истинито, али ако се пажљивије погледа - та анализа је испод сваке критике. Прво, војна победа - није роба. Онај ко троши највише од свих не побеђује увек.

        Постоје различите процене, али једна од њих говори да слабији противник побеђује у сваком трећем конфликту када успе да се одржи дуже од горостаса. Ирак, Авганистан - треба ли још примера? Даље, Сједињене Државе троше много више од свог регионалног противника када своје борбене снаге распоређују на његовој територији или близу ње.

        Такав несклад  у трошковима погоршава и то што Вашингтон много више од локалног опонента има потребе за ресурсима који нису неисцрпни. Апсолутно је јасно да потенцијални противник типа Кине или Ирана може да потроши за своју армију само мали део онога што троши Америка. Шта то говори? Те земље интересује само мали део земљине површине, док Оружане снаге САД управљају догађајима у читавом свету.

        На пример, Кина се бори за војну доминацију само у оквиру првог острвског низа, а то је само мали део светског океана. Иран жели да доминира углавном у Персијском заливу да би имао излаз на простор Индијског океана.

        Глобалне обавезе захтевају велике трошкове. А ако обавеза има мало, онда су и трошкови мали. Није чудно да са малим трошковима Кина и Иран могу да пруже изазов америчкој доминацији у морима на азијској периферији. Они имају могућност да све своје снаге баце у борбу у свом непосредном географском окружењу. А далеким земљама то је обично скупо.

        Без обзира на импресивне размере америчког буџета, потреба да делује у читавом свету смета Вашингтону да концентрише своју војну моћ на једном месту на карти. Америка не може да жртвује своје трајне интересе, рецимо у Европи, ради тога да би опколила Кину или Иран. Деконцентрисање снага слаби америчку моћ.

        У реалности се амерички војни контигент на овом или неком другом месту може показати слабијим од укупне моћи трупа противника, иако су у целини ОС САД много веће и моћније. 

        Таква је логика локалне супериорности и та логика је учинила САД добру услугу пре сто година када је Америка била регионална сила, била у успону и тек се припремала да буде конкуренција јачим, али сметеним силама, као што је Велика Британија и империјална Немачка.

        Уз све то, локалне силе не морају да иду далеко од своје куће. Онај мали део светског океана и морских пространстава за који се туку ови потенцијални хегемони граничи се са њиховим обалама, а оружане снаге САД морају да пређу по спорним водама хиљаде миља и да прелете велика небеска растојања само да би ушле у битку. 

        Из тог разлога америчким оружаним снагама су потребне базе изван граница да би реализовале непосредне операције, док њихов противник има базе на својој сопственој земљи и може да се снађе у рату са бродовима и авионима мањег домета који такође мање и коштају.

        Према томе, логика користи и трошкова ради у корист „екипе“ која игра на свом терену, а та логика делује у много праваца. Вашингтон мора скупо да плати да би утицао на ток догађаја на далеким морима и у далеким земљама. То сужава буџетску провалију између противника, која изгледа огромна, а понекад делује чак и неумесно.

 2. Побеђује онај ко је већи

        Такође слушамо да је РМ САД већа од флота Х земаља заједно узетих. Реално, у поморском рату размере имају значај. Слично другим сумњивим околностима та чињеница је корисна ако се разматра у контексту. А контекст је - депласман, а не број бродова, то је борбена спремност и други показатељи којима се мери спремност флоте за извршавање тактичких и оперативних задатака. Таква спремност је једини критеријум за процену војне моћи.

        Депласман или тонажа брода, који је отприлике једнак његовој тежини, говори о много чему.

        Већи ратни бродови носе више горива, муниције, поморске пешадије и осталог. То су значајни атрибути РМ који броде океанима и улазе у борбу на туђој територији. Гориво омогућава броду да прелази дуже путеве, муниција му обезбеђује већу виталност у случају почетка рата. То су обавезне ствари, ако се узме у обзир колико је у мору компликовано допуњавање резерви.

        Зато је депласман - неопходна ствар за такве океанске флоте као што је РМ САД,  али никако није једино мерило борбене моћи макар то били јединствени, трговачки бродови типа Emma Maersk компаније Maersk Line, који превозе контејнере и постали су најјачи бродови у свету. На крају, ти бродови имају депласман отприлике пет пута већи од америчког нуклеарног носача авиона. Међутим, то је апсурд - назвати ненаоружани брод Emma Maersk господаром мора. Али, управо такав апсурд постаје правило, ако се као мерило војно-поморске моћи користи депласман. 

        Значајни су и други показатељи борбене готовости. Наоружање, уређаји за откривање, палубна авијација и други атрибути који дају војним бродовима и флотама предности у односу на противника и ничим се не могу заменити. Општепознато је да је квалитативно-квантитативна анализа тих елемената много сложенија него понављати једно исто о важности депласмана и бројности бродова. Али, таква анализа је поузданија за процену борбеног састава флоте, њене тактике и борбених могућности.

3. Флота ратује само са флотом

        Проблем није само у количини. У анализи регионалних војних биланса за полазну основу узима се претпоставка да ће се РМ САД у пуном саставу супротставити РМ противника (који такође наступају у пуном саставу). Такав осећај настаје ако се послушају коментатори који пребројавају бродове и наоружање и саопштавају да ће у случају рата САД победити. Зато, док РМ САД има више бродова, оружја и муниције него противник могу храбро да иду у бој. А да ли то тако?

        Није увек. Највероватније мали део РМ САД мораће да се супротстави укупној војној моћи РМ, ваздушних снага противника, а понекад и копнених снага.

        На пример, 7. флота која је базирана у Јапану у саставу од 60-70 борбених бродова може да се суочи са РМ Народно-ослободилачке армије Кине, са борбеним авионима кинеског РВ који могу да дејствују на мору, а такође са 2-им артиљеријским корпусом НОАК у чијем саставу се налазе противбродске балистичке ракете.

        А ако Вашингтон крене да повећава снаге у Источној Азији?

        Појачања из састава америчке Тихоокеанске флоте мораће да пређу хиљаде миља у западном правцу да би ушла у борбу, а сасвим је могуће да ће морати да прихвате борбу већ у путу, на простору Тихог океана. Појачање из Атлантске флоте мораће да пређе у Тихи океан преко Панамског канала или да крене на дугу пловидбу на Далеки Исток преко Индијског океана. Овде нема лаких задатака, посебно ако се мора суочити са противником који је чврсто одлучио да осујети америчке планове.

        Океанска ратна флота противника по броју бродова може да не достигне бројност војно-поморске групације САД, али ће умети да компензује тај недостатак.

        Подморнице - носачи ракета и брзи патролни бродови/чамци  могу да изводе морско патролирање близу својих обала кажњавајући или плашећи америчког противника. При том борбена флота може чак и да не напушта своје базе. Такве армије као што је кинеска могу да наносе ударе по морским циљевима употребом противбродских крстарећих и балистичких ракета, а РВ доставиће борбене авионе-носаче ракета који могу да дејствују на удаљености од неколико стотина миља.

        Најбоље је ономе ко се брани и има нуклеарно оружје, јер ће његове снаге на копну бити углавном нерањиве за контраударе - ако Вашингтон не одлучи да крене на ескалацију све до сценарија Судњег дана.

        У томе је суштина дебата о концепцији борбених дејстава у ваздуху и на мору, о „контроли морских пространстава“ и о другим концепцијама које се покрећу последњих година. Како ће Сједињене Државе моћи да застраше или разбију свог регионалног противника када ће се главни део његове војно-поморске моћи налазити на сигурном поред својих обала?

        Кратко речено, војно-поморска моћ прикопненог базирања - добар је изједначујући фактор шанси за приобалну државу која настоји да отера противника из најближих вода и из свог ваздушног простора. Бројање бродова, депласмана и других показатеља војно-поморске ефикасности према приручнику Jane’s може да доведе у заблуду љубитеље војно-поморских тема, и што је најважније - оне који одлучују шта финансирати, колико и којих бродова наручити и како их распоредити у саставу флоте.

        А то доноси додатне компликације за војно-поморски баланс, зар није тако? Али, ако се анализира овај баланс у свој својој сложености - узимајући у обзир не само бродове него и снаге и средства војно-поморске моћи на копну у различитим сценаријима - добићемо одређенију слику која омогућава да се прецизније каже да ли америчка РМ одговара постављеним задацима.

        Американце су оптуживали да њихов страх има велике очи, да им се причињава совјетски противник висок три метра и да они непромишљено троше ресурсе на конфронтацију са непријатељем кога су много преценили. Не дозволимо сличну грешку током новог стратешког супарништва и престанимо да мислимо да смо ми сами горостаси од три метра. 

        Превела Ксенија Трајковић