Повуцимо трупе из Либије, рецимо НАТО: „Доста је било“
Апел миланског дневника "Ил Фољо" (Il Foglio, 8. августа) италијанској влади
ХУМАНИТАРНЕ силе се грчевито држе за каприце тржишта и чекају спас од импровизованог самита Г-7. Избеглице које је „произвео хуманитарни рат“ у Либији грчевито се држе за своје животе, своју глад и своју жеђ док НАТО-ве хуманитарне бродове баш боли брига. Добри момци се показују као лоши, а лоши као добри. Не говорим овде само о италијанској обалској стражи, која интервенише ван своје зоне одговорности и спашава шта може у духу хришћанског милосрђа и морнаричког осећаја части.
Говорим о Влади Републике Италије, о њеним министрима, о овој политичкој касти толико презреној од свих која је -- пре него што су Бернар Анри-Леви и хуманитарна гомила у Стејт департменту наговориле Европу и НАТО да се лате најглупљих ратоборних авантура -- пронашла начин да прекине спиралу смрти дављењем у Медитерану, загађеном сновима о универзалној добродошлици...
Италијанска влада се, својом лудошћу, глупаво искомпровитала. Могла је поступити као Немци, нудећи солидарност без директног учешћа, посредујући са режимом са којим је недавно потписала споразум о пријатељству заснован на окончању колонијалног спора. Имала је гомилу разлога везаних како за реалполитику и сопствене принципе, да изгради снажан случај како би пресрела слабе па чак и јалове изговоре Саркозија и његових пријатеља. Сада, с правом, министар спољних послова ове земље, Франко Фратини, покушава да нађе стратегију изласка, позива да се преиспитају невероватне одлуке НАТО пакта и да не помогне имигрантима на мору, и сада говори да је септембар (што је мање-више прекосутра) одсудан месец за прекид кампање. Међутим, оно што је потребно је Берлусконијево непосредно мешање, јер само он има пуна овлашћења да каже: "До сада смо били готово немогуће лојални; сада је доста!"
