У Паризу објављена Граматика босанског, црногорског, хрватског и српског језика
АУТОРИ СУ СЛАВИСТИ ПОЛ-ЛУЈ ТОМА И ВЛАДИМИР ОСИПОВ
- Аутори су пошли од тезе - иако су се након распада Југославије појавиле посебне граматике за босански, хрватски, црногорски и српски језик - да је реч ипак о једном језичком систему са четири мало различита стандарда, тј. једном полистандардизованом језику
У ИЗДАЊУ Института за словенске студије у Паризу, недавно је на француском језику обвјављена прва Граматика босанског, хрватског, црногорског и српског језика из пера коауторског пара који чине познати слависта са Сорбоне професор Пол-Луј Тома и Владимир Осипов, професор са Националног института за оријенталне језике и цивилизације.
Настанак Граматике аутори су оправдали чињеницом да се упркос различитим именима ради о једном полистандардизованом језику, као и потребом за уџбеником у настави на француским универитетима на којима се ова четири језика предају као један предмет.
Аутори су пошли од тезе - иако су се након распада Југославије појавиле посебне граматике за босански, хрватски, црногорски и српски језик - да је реч ипак о једном језичком систему са четири мало различита стандарда, тј. једном полистандардизованом језику.
Заједничка обимна граматика БЦМС језика подељена је у четири неједнака дела: Увод (25-51), Писмо, фонетика и фонологија (51-68), Морфологија - морфосинтакса (69-447) и Синтакса (448-575). Следи селективна библиографија у којој су најбројније јединице граматике, правописи и речници, затим Индекс појмова на француском и Индекс на БЦМС.
Посебно су интересантни ставови аутора о комплексним социолингвистичким темама које се тичу идентитета језика и његовог имена. Преко читаве прве странице Увода издвојена су два кључна питања: Да ли се ради о једном језику или о више (и колико) језика? и Које је име том језику (или која су имена тим језицима)? На постављена питања одговарају из перспективе социолингвистичке теорије о идентитету језика, па се детаљно говори о критеријумима одређивања идентитета: 1. структуралном, 2. генетском, 3. критеријуму разумљивости и 4. вредносном критеријуму.
Аутори закључују да на плану структуре језика, након прегледа фонетских, морфолошких, синтаксичких и лексичких одлика и писма, може се говорити само о једном језичком систему са неким регионалним разликама какав је, уосталом, случај са свим другим језицима. И по генетском критеријуму долазе до истог закључка - сва четири језика имају исто порекло.
Критеријум разумљивости такође, показује да се ради о једном језику који потпуно испуњава своју основну функцију - комуникативну. Да се ради о једном језику наводе се као аргументи а) немогућност прављења билингвалних речника, постоје само речници разлика и то незадовољавајући и са великим бројем грешака, и б) непотребност превођења међу становницима Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Србије који несметано прате телевизијске програме и друге медије из суседних држава.
У Хрватској је нпр. разумљивост мања међу говорницима хрватских дијалеката: кајкавског, чакавског и штокавског, него између говорника стандардног хрватског, српског, босанског и црногорског.
Резултати нових језичких политика којима се настоји повећати разлике међу босанским, хрватским, црногорским и српским језиком су слаби, сматрају аутори Граматике, јер највећи део становништва не показује никакву спремност да усваја новопрописана правописна и друга правила, нити да напушта устаљену норму, кодификовану и учену још од XIX века.
Термин српскохрватски у славистици има дугу традицију, употријебио га је најпре немачки филолог Јакоб Грим (Јацоб Гримм) 1824. године, прихватио га је Словенац Јернеј Копитар од 1836. и хрватски граматичари током XIX века, широко се користио, нарочито у XX веку.
