Глобални поредак није поредак права, већ - поредак смрти
ЗАШТО СИРОМАШНИ У СВЕТУ НИСУ КОВАЧИ СВОЈЕ НЕСРЕЋЕ
- УПРКОС ТОМЕ ШТО МНОГИ ПОЈЕДИНЦИ ТО ДОНЕКЛЕ ЈЕСУ?
- Утицајни немачки филозоф и социолог и професор на унивезитету Јел, Томас Поге, најпознатији је бранилац тезе да су глобални економско-политички поредак, институције које га сачињавају али и грађани земаља Запада који га подржавају, главни кривци за светско сиромаштво
- Адолф Хитлер и Јосиф Стаљин су били далеко злобнији од наших политичких лидера, али када је у питању убијање и наношење штете људима, никада се нису примакли ни близу тога да узрокују 18 милиона смртних случајева годишње
- У међународном праву не постоји одредба којом се нелигитимним владама забрањује распродаја националних ресурса
- Уколико је Поге у праву, управо је глобални поредак кључни фактор спречавања минималног остварења права и слобода великог дела човечанства
- Све чланице Светске трговинске организације потписале су ткз. ТРИПС споразум, којим се обавезују на поштовање сулудих права интелектуалне својине. Овим споразумом се проналазачима нових лекова гарантује монопол на 20 година, што доводи до тога да цена лекова буде далеко изнад куповне моћи оних којима су најпотребнији
- На свима нама је да се боримо против поретка који сеје смрт. Ћутање пред злочином је саучесништво у злочину
Пише: Антон Маркоч
докторант филозофије на Централноевропском универзитету у Будимпешти
ЧЛАН 25 Универзалне декларације о људским правима, између осталог, каже да „свако има право на животни стандард који обезбеђује здравље и благостање, његово и његове породице, укључујући храну, одећу, стан и лекарску његу“.
Свега неколико редова касније, у члану 27, каже се да „свако има право на друштвени и међународни поредак у којем права и слободе објављени у Декларацији могу бити потпуно остварени“.
Универзална декларација представља основ правне заштите најважнијих моралних права свих људи. Већина држава се барем номинално обавезује да поштује и спроводи њене одлуке. Реалност је, нажалост, другачија.
Док сте прочитали први пасус овог текста, члан 25 је нарушен пар пута. За то је време неколико људи, вероватно деце, умрло од последица апсолутног сиромаштва: глади, жеђи или недостатка елементарних лекова (податак да у просеку сваке три и по секунде једно дете умре од последица сиромаштва потврђују UNICEF, Светска здравствена организација, те многи независни истраживачи).
Највећи злочин против човечности
Ова трагедија повлачи низ етичких питања. Ко сноси моралну одговорност за сиромаштво у свету?
Јесу ли сиромаштвом најугроженији појединци ковачи своје несреће или им судбину кроји неко други?
Утицајни немачки филозоф и социолог и професор на унивезитету Јел, грађани земаља Запада који га подржавају, главни кривци за светско сиромаштво (Поге је аутор бројних наслова, углавном писаних за стручну публику. Свакако најпознатија и најпријемчивија његова књига је Светско сиромаштво и људска права; у оригиналу: World Poverty and Human Rights, drugo izdanje, Cambridge: Polity Press, 2008).
Уколико је Поге у праву, не само да се члан 27 Универзалне поредак не омогућава остварење гарантованих права и слобода већ је управо тај поредак кључни фактор спречавања минималног остварења права и слобода великог дела човечанства. Глобални поредак није поредак права, већ поредак смрти.
Поге је врло експлицитан у вези са тим питању. „Моја главна тврдња је“, пише он, „да, обликовањем и применом друштвених услова који предвдиво узрокују голему патњу светског сиромаштва, наносимо штету сиромашнима у свету - илити, описнијим речником, да смо активни учесници у највећем, премда не и најтежем, злочину против човечности икада извршеном. Адолф Хитлер и Јосиф Стаљин су били далеко злобнији од наших политичких лидера, али када је у питању убијање и наношење штете људима, никада се нису примакли ни близу тога да узрокују 18 милиона смртних случајева годишње“. („Real World Justice“, Journal of Ethics, Vol. 9, 2005.)
И заиста, број смртних случајева изазваних последицама сиромаштва у последње 22 године је 400 милиона, што је отприлике два пута више него укупни број жртава свих ратова и осталих облика насиља под покровитељством разних држава у XX веку.
Неки економисти оптужују Погеа да не узима у обзир локалне узроке сиромаштва. Становници многих земаља подсахарске Африке и јужне Азије живе у апсолутном сиромаштву јер су им владе тиранске, политичке елите састављене од корумпираних политичара и војних званичника а здравствена и образовна инфраструктура непостојеће.
Поге одговара да је ова оптужба неутемељна јер он не негира локалне узроке сиромаштва већ само указује да се одговорност за рад влада сиромашних земаља неретко може пратити до неког међународног извора. Некада је тај извор очит, као, рецимо, када је 1999. међународна дипломатија, под покровитељством УН, за потпредседника Сијера Леонеа поставила ратног злочинца Фодаја Санкоха (познатог по томе што је наређивао својим трупама да откидају шаке цивилима како би их казнили да више никада не гласају на изборима).
У већини случајева, међутим, извор је неко прећутно наднационално правило које озакоњује лошу политику на локалном нивоу.
Примера ради, мало људи је уопште свесно да у међународном праву не постоји одредба којом се нелигитимним владама забрањује распродаја националних ресурса. Тренутни систем дозвољава било којој политичкој групацији која освоји власт - без обзира на то како је дошла на власт, како влада и да ли ужива легитимност грађана - да позајми новац у име народа те државе и да распродаје природне ресурсе како јој драго.
Други примјер је регулисање пословања фармацеутске индустрије.
Све чланице Светске трговинске организације потписале су ткз. ТРИПС споразум, којим се обавезују на поштовање сулудих права интелектуалне својине. Овим споразумом се проналазачима нових лекова гарантује монопол на 20 година, што доводи до тога да цена лекова буде далеко изнад куповне моћи оних којима су најпотребнији.
Коначно, правила међународне трговине су дволична и направљена да штите интересе богатих.
С једне стране, Светска банка и Међународни монетарни фонд (ММФ) захтевају од земаља у развоју да што брже отворе тржишта, изврше приватизацију привреде и уклоне државне субвенције (ткз. „шок терапија“) док с друге стране богате државе уводе низ протекционистичких мера - посебно у области пољопривредне производње - ради заштите својих тржишта од увоза из других земаља. По таквим правилима игре, сиромашне државе су осуђене на пораз.
Аутори ових и сличних дискриминаторских правила, по Погеовом суду, су корпорације, банке, индустријски гиганти, богати појединци и остали моћници који лобирају за сопствене интересе и, у спрези са политичарима утицајних земаља, доносе одлуке ван очију јавности.
Њихова одговорност за светско сиромаштво је несумњиво највећа. Ипак, не можемо очекивати од моћника да промене политику и
прережу грану на којој седе.
Да имају имало моралне пристојности не би радили то што раде. Стога стварна одгорност лежи на грађанину који такву политику подржава сваког пута кад за њу гласа на изборима, када апстинира и кад одбија да се политички ангажује на било који други начин.
Поге је оформио неколико утицајних невладиних организација и пројеката (од којих је најпознатији „Health Impact Fund“) који на разне начине помажу најугроженијима. Неко с мање средстава ће пренети идеју својим пријатељима и тражити од њих да учине исто.
Сходно могућностима, на нама је да се боримо против поретка који сеје смрт.
Ћутање пред злочином је саучесништво у злочину.
извор: Вијести, културни додатак „Арт“, Подгорица, Црна Гора, 25.мај2013.
Скраћена верзија текста, оригинална:
