КРУГМАН: Овакве кризе задесе једну од три генерације

АМЕРИЧКИ ЕКОНОМСИТА ТВРДИ ДА НЕМА РАЗЛОГА ДА СЕ ГРЕШКЕ ИЗ БЛИСКЕ ПРОШЛОСТИ ПЛАЋАЈУ МАСОВНОМ НЕЗАПОСЛЕНОШЋУ

  • Тренутно још увек имамо посла са последицама финансијске кризе каква се јавља једном у три генерације. Ово није време за штедњу.
  • Сада је време за ванредно повећану државну потрошњу да би се ржала привреда док приватни сектор не буде поново спреман да троши. Државно задуживање не потискује приватне инвестиције; оно мобилише средства која би иначе остала неискоришћена

        ПРОТЕКЛЕ две недеље биле су добре за оне међу нама који су потрошили године залажући се против преурањене фискалне штедње. 

       Међутим, имам утисак да многи још увек не разумеју о чему се ради. Зато ми се чини да је ово згодна прилика да понудим кратко подсећање на природу наших економских невоља и аргумент зашто је ово још увек веома лош тренутак за резање потрошње.

       Почнимо од можда главне ствари коју треба схватити: привреда није као породица. Породице зарађују колико могу и троше колико мисле да треба; прилике за зараду и потрошњу су две различите ствари. У привреди у целини, међутим, приходи и потрошња су међусобно зависни: моја потрошња је ваш приход, а ваша потрошња је мој приход. Ако обоје истовремено смањимо потрошњу, и приходи ће нам се обома смањити. Управо то се догодило након финансијске кризе 2008.

       Многи људи су нагло смањили потрошњу, било зато што су сами тако одлучили или зато што су их повериоци на то натерали; за то време, мало ко је могао или желео да троши више. Резултат је био нагли пад прихода који је истовремено изазвао пад запослености, стварајући депресију која још увек траје.

       Зашто је потрошња пала? Углавном због пуцања балона некретнина и презадужености приватног сектора - али ако мене питате, људи превише говоре о томе шта је кренуло наопако у годинама раста, а премало о томе шта би требало данас да радимо. Јер, без обзира на то колико су кобне биле некадашње грешке, нема разлога да за њих из године у годину плаћамо масовном незапосленошћу.

       Шта онда можемо да урадимо да смањимо незапосленост? 

       Одговор је - сада је време за ванредно повећану државну потрошњу да би се одржала привреда док приватни сектор не буде поново спреман да троши.

       Кључни аргумент је да се у данашњим условима држава не такмичи - понављам, не такмичи - са приватним сектором. Државна потрошња не преотима ресурсе од приватне употребе; она упошљава незапослене ресурсе. Државно задуживање не потискује приватне инвестиције; оно мобилише средства која би иначе остала неискоришћена.

       Само да се разумемо, ово није аргумент за већу државну потрошњу и већи буџетски дефицит у свим условима - и тврдња да људи попут мене стално желе веће дефиците једноставно је нетачна. Јер, економија није увек оваква - у ствари, ситуације попут данашње су прилично ретке. Свакако би требало да покушамо да смањимо дефицит и државну задуженост када се услови врате на нормалу и кад привреда изађе из депресије. 

       Али, тренутно још увек имамо посла са последицама финансијске кризе каква се јавља једном у три генерације. Ово није време за штедњу.

       Океј, управо сам вам испричао причу, али зашто бисте у њу веровали? 

       Постоје, на крају крајева, људи који тврде да је прави проблем економије у понуди: да радници немају потребне квалификације, или да је осигурање за незапосленост уништило мотивацију за рад, или да чудовиште у облику универзалног здравственог осигурања спречава запошљавање, или шта год. 

       Како да знамо да нису у праву? Па, могао бих надугачко да говорим о томе, али само погледајте предвиђања која су те две стране давале у овој дебати.

       Људи попут мене предвиђали су од самог почетка да велики буџетски дефицити неће много утицати на каматне стопе, да енормно „штампање новца“ од стране Феда (што није добар опис праве политике Феда, али нема везе) неће проузроковати инфлацију, да ће политика одрицања довести до страшних економских суноврата.

       Друга страна се презриво смејала, тврдећи да ће каматне стопе скочити до неба и да ће штедња заправо довести до економске експанзије. Питајте трговце обвезницама, или измучене грађане Шпаније, Португала итд. шта се од тога обистинило.

       Да ли је прича заиста толико једноставна, да ли би заиста било толико лако стати на крај незапослености? Да - али људи на власти одбијају да у то поверују. 

       Неки од њих интимно верују да је патња добра, да морамо да платимо за грехе из прошлости (иако су тадашни грешници и данашњи мученици сасвим различити људи).

       Неки у кризи виде прилику за уклањање социјалне сигурносне мреже. И практично сви у политичкој елити удовољавају прохтевима богате мањине која заправо и не трпи много.

       Међутим, догодило се да је штедљиви нагон изгубио интелектуални смоквин лист, и сада је огољен као израз предрасуда, опортунизма и класног интереса, што је одувек и био. И можда ће нам, можда, ова изненадна огољеност дати прилику да почнемо да радимо нешто поводом депресије у којој смо се нашли.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари