Хашка НАТО-правда ослободила Готовину и Маркача, а Туђмана сврстала у анђеле

ОЧЕКИВАНА, ЗАСТРАШУЈУЋА И ПОРАЖАВАЈУЋА ОДЛУКА

ЖАЛБЕНОГ ВЕЋА АМЕРИКАНЦА ТЕОДОРА МЕРОНА

• Одлазак српских цивила из Книнске крајине после законитих артиљеријских напада Хрватске војске не може бити сматран депортацијом. Готовина, Маркач и други који су наредили нападе на градове у Книнској крајини, стога, нису имали намеру да депортују становништво - закључило је већином гласова Мероново веће
• Са Готовине и Маркача је скинута одговорност за све, осим за трећу тачку оптужбе - да је, иако је знао за злочине који су почињени на територији Крајине, пропустио та дела истражи. Међутим, Мерон је и овај детаљ ублажио мишљењем Апелационог већа да је „Готовина предузео све разумне мере у погледу спречавања злочина”
• Срамније од ослобађања Готовине и Маркача - а и далекосежније - јесте хашко прање Туђманове Храватске јер је Мерон прочитао да је кобајаги „утврђено да нема доказа да је постојао удружени злочиначки подухват с циљем уклањања српског цивилног становништва из Крајине силом или претњом силе“
• Уз овако срамотно образложење у прилог ослобађања Готовине и Маркача у већу су стале судије Теодор Мерон (из САД), Мехмет Гинеј (из Турске) и незаобилазни Патрик Робинсон (са Јамајке), док су се овој одлуци успротивили Кармел Ађијус (са Малте) и Фаусто Покар (из Италије)
• Готовина и Маркач су на првостепену пресуду уложили жалбе. Њихове одбране поднеле су током прошле и ове године неколико захтева да се у жалбеном делу поступка уведе око 30 нових доказа, међу којима су били и записници седница Врховног савета одбране које су се одржавале у Београду за време Олује, америчка дипломатска белешка објављена на Викиликсу и експертски извештаји америчких официра

Извештава: Марија М. Зарић

        „ЖАЛБЕНО веће налаже да се Анте Готовина и Младен Маркач одмах пусте на слободу...“

       Овим речима завршен је још један сраман процес у Хагу, а операција Олуја којом је Готовина заповедао у августу 1995. године, према ставу ове накарадне институције Уједињених нација - једном за свагда укида свако постојање удруженог злочиначког подухвата хрватских поглавара ради протеривања Срба из Крајине.

       Последња, очекивана, застрашујућа и поражавајућа одлука Жалбеног већа председавајућег судије Теодора Мерона пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу, само је једна у низу оних које иду у прилог свим сумњама да је Хашки суд - политички суд, осмишљен и остварен да се озакони кривица једног народа и спере одговорност свих осталих учесника ратова током деведесетих на територији бивше Југославије.

       Вест да је Жалбено веће трибунала јутрос у 9 сати у хашкој судници број 1 ослободило одговорности хрватске генерале за злочин над колоном српских избеглица из Крајине током акције Олуја, не само да скандалозно поручује да злочина над Србима у Крајини није ни било, већ ослобађа кривице и све главешине хрватских оружаних снага које су командовале том акцијом, пошто је, како је саопштено „утврђено да нема доказа да је постојао удружени злочиначки подухват с циљем уклањања српског цивилног становништва из Крајине силом или претњом силе“.

       Оваква срамна одлука и ослобађајућа пресуда, донета прегласавањем у Жалбеном већу двојице од пет судија које су имале супротно мишљење, ослобађа двојицу генерала готово свих тачака оптужнице за коју су првобитно били окривљени.

       Жалбено веће поништило је осуђујуће пресуде Готовини и Маркачу за прогон, депортацију, убиство, непоступање, злочине против човечности, пљачку јавне и приватне имовине, кршење закона и обичаја ратовања. Судија је наредио да се генерали одмах пусте на слободу, а свега пар минута по изрицању пресуде, хрватска влада упутила је авион у Хаг у ком су по генерале отишли министри ветерана Предраг Матић и одбране Анте Котромановић.

       У Хрватској, у којој је било организовано гледање изрицања пресуде, завладало је опште весеље на улицама.

       Са Готовине и Маркача је скинута одговорност за све, осим за трећу тачку оптужбе - да је, иако је знао за злочине који су почињени на територији Крајине, пропустио та дела истражи. Међутим, Мерон је и овај детаљ ублажио мишљењем Апелационог већа да је „Готовина предузео све разумне мере у погледу спречавања злочина”.

       У случају Маркача, Жалбено веће је прихватило закључак расправног већа да је својим пропустом да истражи злочине створио атмосферу некажњивости, што је припаднике специјалне полиције потакнуло на ратне злочине.

       Скандалозна одлука Апелационог већа иде и корак даље. Одлучујући по жалби оптужених, наводно је утврђено и да гранатирање Книна, Грачаца, Обровца и Бенковца није било незаконито, чиме се срамотно поништава и супротан налаз првостепеног већа, према којем су ови хрватски злочинци већ осуђени за прогоне, депортације, нечовечно поступање, убиства, пљачку јавне и приватне имовине и безобзирно разарање градова и села Срба за време и после Олује.

       Тиме пада у воду и то што је Готовина у првостепеном поступку пред Хашким судом 15. априла 2011. године осуђен на 24 године затвора, Маркач на 18 година, а преостали члан хрватске „тројке“, генерал Иван Чермак, ослобођен кривице, на шта се, а што након данашње „пресуде” не изненађује - Тужилаштво уопште није ни жалило.

       Поред тога што је оскрнавило међународно право и обесмислио сваки појам правде, ово веће је лупило и недопустиви шамар свим српским жртвама које су страдале под чизмом Готовине, који је у време Олује био командант  Зборног подручја Сплит, и а под Маркачевом палицом (тадашњи командант Специјалне полиције).

       Документационо информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији набраја имена чак 1.960 погинулих и несталих Срба у Олуји, од којих 1.205 цивила, међу којима 522 жене и 12 деце. С простора Српске Крајине тада је протерано око 220.000 душа.

       Будући да је првостепено веће постојање удруженог злочиначког подухвата утемељило на незаконитости артиљеријских напада на четири крајишка града, налазом Апелационог већа је наводно „утврђено” да ти напади „нису били противправни”, чиме је поништен првостепени закључак и о злочиначком удружењу.

       Према првостепеној пресуди Готовина, који је заповедао Олујом, и Маркач, као командант специјалне полиције, били су чланови удруженог злочиначког подухвата који је предводио тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман, а чији је циљ било, како се наводи у оптужници, протеривање српског становништва из Книнске крајине.

       Дакле, истакавши да веће сматра да се одлазак цивила, истовремено са „законитим артиљеријским нападима” не може окарактерисати као депортација и да на суђењу није доказано да је гранатирање било противзаконито, закључује се да је првостепена пресуда генералима заснована на погрешном закључку или како Мерон истиче - „неповезано са доказима“.

       - Одлазак српских цивила из Книнске крајине после законитих артиљеријских напада Хрватске војске не може бити сматран депортацијом. Готовина, Маркач и други који су наредили нападе на градове у Книнској крајини, стога, нису имали намеру да депортују становништво - закључило је већином гласова Мероново веће: - Апелационо веће је једногласно утврдило да је првостепена пресуда била заснована на погрешном закључку да су напади на крајишке градове били незаконити зато што су артиљеријски пројектили ХВ падали 200 метара од легитимних војних циљева. Пошто је одбачен закључак судског већа да је гранатирање било противправно, Апелационо веће сматра да нема доказа да је постојао удружени злочиначки подухват с циљем уклањања српског цивилног становништва из Крајине силом или претњом силе. Сматрамо да су грешке судског већа довољно озбиљне да закључци о анализи погодака нису одрживи.

       Да би ојачало свој став, Апелационо веће наглашава да је погрешан закључак расправног судског већа да у Книну „нису постојале покретне мете”, из чега је наводно произашао „погрешан закључак” да напад на Книн није био усмерен само на војне циљеве.

       - Сви закључци расправног већа о одговорности Маркача донети су у контексту закључака о противправном гранатирању четири града. Сходно томе, Апелационо веће сматра да нема довољно доказа за осуђујућу пресуду против Маркача на основу командне одговорности - прочитао је Мерон.

       Уз овако срамотно образложење у прилог ослобађања Готовине и Маркача у већу су стале судије Теодор Мерон (из САД), Мехмет Гинеј (из Турске) и незаобилазни Патрик Робинсон (са Јамајке), док су се овој одлуци успротивили Кармел Ађијус (са Малте) и Фаусто Покар (из Италије).

ХРОНОЛОГИЈА ПРВОСТЕПЕНОГ ПОСТУПКА

       ГОТОВИНА је у притвору од децембра 2005, када је био ухапшен, а Маркач се добровољно предао 2004.

       Суђење за Олују почело је 11. марта 2008. због ратних злочина у из августа 1995. године.

       Готовину је Хашки трибунал оптужио 2001, у бекству је био до децембра 2005. када је ухапшен у Шпанији и „смештен“ у притвор Трибунала у Схевенингену.

       Оптужница против Чермака и Маркача подигнута је 2004. и они су се добровољно предали Трибуналу, потом и пуштени на привремену слободу до почетка суђења.

       Извођење доказа на суђењу завршено је 11. јуна 2010. године, завршне речи стране су одржале крајем августа, односно почетком септембра 2010, а током 303 радна дана исказ је дао 81 сведок оптужбе, док је у одбрану оптужених генерала сведочило 57 особа.

       Према првостепеној пресуди из априла 2001, Готовина и Маркач били су чланови удруженог злочиначког подухвата који је предводио тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман.

       Циљ је, према наводу оптужнице, било протеривање спрског становништва из Книнске крајине - Готовина и Маркач проглашени су тада кривим за прогон, депортацију, пљачку, убиства, безобзирно уништавање, нехумана дела и окрутни третман српског становништва у Крајини од почетка августа до краја септембра 1995. године.

       Генерал Готовина је, према тој пресуди, наредио незаконито гранатирање Книна и других градова у Крајини и ништа није учинио да спречи и казни злочине својих подређених над српским становништвом.

       Готовина и Маркач су на првостепену пресуду уложили жалбе. Њихове одбране поднеле су током прошле и ове године неколико захтева да се у жалбеном делу поступка уведе око 30 нових доказа, међу којима су били и записници седница Врховног савета одбране које су се одржавале у Београду за време Олује, америчка дипломатска белешка објављена на Викиликсу и експертски извештаји америчких официра.

       Читањем неправоснажне пресуде и одређивањем распореда иступања одбрана конференција Жалбеног већа је почела 14. маја ове године.

       Жалбено веће је 21. јула затражило од Тужилаштва да разради своје тезе о кривици по алтернативним облицима одговорности Готовине и Маркача.

       Веће је 2. октобра ове године одбило да разматра нове доказе које је током жалбеног поступка предлагала одбрана оптужених хрватских генерала.

       Одбране су у августу ове године посебним актом оспоравале и надлежност Жалбеног већа за разматрање питања алтернативне кривице двојице генерала, јер је реч о питању које није предмет жалбеног поступка.

       Хашко тужилаштво је поручило тада да првостепена пресуда којом су осуђени као чланови удруженог злочиначког подухвата даје основа за проглашење њихове кривице и као помагача у том подухвату, као и за проглашење њихове кривице по командној одговорности за злочине који су уследили током два месеца након Олује.

       Одбрана је тврдила супротно, односно да неправоснажна пресуда не даје никакав основ жалбеном већу да донесе осуђујућу пресуду.