Ништа неће решити ни ноћашњи тв-дуел Трампа и Клинтонове, ни 8. новембар - у САД тек почиње

ПЛАНИРАНА СУ ТРИ ТВ-ОБРАЧУНА ЊИХ ДВОЈЕ И ТВ-РУНДА ИЗМЕЂУ КАНДИДАТА ЗА ПОТПРЕДСЕДНИКЕ САД

Барак Обама и Хилари Клинтон

• Неки Американци ноћас ће укључити своје телевизоре у 21.00 сат по источно-америчком времену са једним циљем - да виде колико је заиста болесна Хилари и да ли ће бити у стању да се равноправно носи са несистемским републиканцем који је до сада „прегазио“ 16 својих супарника из редова републиканских професионалних политичара... Али, улози су много већи
• Још у априлу ове године, Трамп је у свом програмском говору поставио темеље нове (у ствари, дуго заборављене старе) међународне политике САД. Управо тада су се, у априлу, чуле речи да ће „американизам, а не глобализам“ учинити Америку „поново великом“. Екс-државна секретарка, после неопростиво дуге паузе, одговорила је на то прво у Калифорнији (у јуну), а затим у Невади (у августу): Трамп не сме доћи на власт јер он угрожава глобални либерални поредак
• Свет, у коме ће коначно победити Хилари - не она лично, већ као симбол специјалних интереса глобалистичке елите - постаће веома непожељно место за живот за већину нас. Међутим, победа бивше прве даме САД на председничким изборима неће бити коначна победа једне идеје над другом
• Први мандат Хилари - ако се он, не дај Боже, деси - биће још једна илустрација колико је трула глобалистичка „прича“. А први мандат Трампа, највероватније ће значити демонстрацију незрелости политичког одговора глобализму. У том смислу, исход америчког гласања 8. новембра неће бити коначно решење - сувише анимозитета има између кандидата за америчког врховног команданта

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

        НОЋАС ће се у Сједињеним Америчким Државама десити главни шоу предизборне сезоне. Доналд Трамп и Хилари Клинтон суочиће се у првој директној телевизијској предизборној дебати.

        Планиране су укупно четири рунде „тв-обрачуна“ - три између председничких кандидата и једна - између кандидата за потпредседника САД.

        Дебата - је кулминација предизборне борбе. Директно сучељавање кандидати за највиши положај у Сједињеним Државама, емитовано уживо, увек је имало велику гледаност - од самог дебија овог ТВ-жанра када се 1960. године у црно-белом формату Џон Кенеди расправљао са Ричардом Никсоном.

        Сада, у ери интернета и интерактивне телевизије, тешко је проценити број гледалаца. Међутим, сви стручњаци се слажу да ће ову дебату гледати рекордан број Американаца.

        Неко ће рећи да је то зато што ће у њој учествовати изузетан шоумен Доналд Трамп. Тиме се, кажу, све објашњава.

        А неки тврде да ће амерички грађани укључити своје телевизоре у 21.00 сат по источно-америчком времену са једним циљем - да би сазнали колико је болесна Хилари и да ли ће бити у стању да се равноправно носи са несистемским републиканцем који је до сада „прегазио“ 16 својих супарника из редова републиканских професионалних политичара...

        У ствари, улози су много већи.

        Интересовање за ове америчке изборе (и за тв-дебате) изазвано је не само тиме што је бивша прва дама болесна, а Трамп воли да говори политички некоректне ствари. Нити само због тога што је Доналд рекао о Русији и Путину нешто, што је разбеснело вашингтонски естаблишмент.

        Не могу а да се не радујем зато што је Русија заузела тако значајно место у америчком политичком дискурсу последњих месеци, али ипак морам да признам да ми у прекоокеанском шоу ипак нисмо главна тема.

        У сваком случају, нисмо још увек.

        Још у априлу ове године, Трамп је у свом програмском говору поставио темеље нове (у ствари, дуго заборављене старе) међународне политике САД. Управо тада су се, у априлу, чуле речи да ће „американизам, а не глобализам“ учинити Америку „поново великом“.

        Екс-државна секретарка, после неопростиво дуге паузе, одговорила је на то прво у Калифорнији (у јуну), а затим у Невади (у августу). Не знам зашто су толико дуго радили њени писци говора...

        Суштина оба њена говора је то да Трамп не сме доћи на власт јер он угрожава глобални либерални поредак.

        У септембру се са говорнице Генералне скупштине УН-а светској јавности обратио Барак Обама. Лауерат Нобелове награде за мир убеђивао је човечанство да алтернатива глобализацији не постоји, а да се либерализам налази у кризи само зато што му се супротстављају „режими снажних личности“ као и „ултралеви, а све чешће и ултрадесни покрети“ у „најразвијенијим демократијама“ планете.

        Схватате, на кога је мислио, зар не?

        Узмимо, на пример, Brexit. Либерали од Бостона до Владивостока тврде да су грађани Велике Британије „пуцали себи у ногу“ својим „популистичким гласањем“.

        Још се није десило раздвајање британске и ЕУ-економије, неизвестан је дугорочни тренд берзи, није одређена судбина фунте (као резервне валуте), али из неког разлога либерални медији су већ одлучили да су Британци жестоко погрешили.

        У октобру ове године одржаће се реприза председничких избора у Аустрији - пролећни избори су проглашени неважећим одлуком суда. И, по свему судећи, на поновном изражавању воље народа на власт ће доћи управо „ултрадесничар“, противник глобализације и евроскептик.

        У наредној, 2017. години председнички избори ће бити одржани у Француској. И ту није питање, колике су шансе Марин Ле Пен, главно је: питање колико ће од антиглобалистичких програма узети Саркози и колико ће у донедавно толерантној Европи „недозвољена“ политика постати мејнстрим.

        Доналд Трамп може изгубити ове изборе. То није питање дебате, нити болести или блискоисточног хаоса, за који је оптужена Хилари.

        Ствар је у томе што у САД (и у свету), постоји такозвани плави зид.

        Не, не, не у том смислу... Плаве државе (или тегет - обе нијансе се преводе са blue) су региони где никада не гласају за републиканце на председничким изборима (предизбори се не рачунају).

        Мериленд, Масачусетс, Калифорнија, Вермонт, Њујорк, Хаваји - ту конзервативци немају шта да траже. Баш као што у Тексасу, Индијани, Канзасу, Кентакију, Арканзасу, Тенесију либерали немају шансе.

        А постоје жестока борбена поља - као што су, на пример, Флорида, Ајова и Охајо. На изборима 2000. разлика између Џорџа Буша-млађег и Ала Гора на Флориди је била само неколико стотина гласова. А онда се, управо 2000. године, у овој држави десило незаборавно епско бројање гласова...

        Амерички либерали такође сматрају „својим“ и државе, као што су Пенсилванија, Мичиген и Орегон. Оне су сада такође део „плавог зида“. И без обзира колико републиканци покушавали да отму ове државе, у последњим деценијама то нису успели.

        Пенсилванија је типично станиште америчке средње класе. Ако би њена престоница Филаделфија и њена предграђа били изоловани у посебну државу, она би била бастион либерализма (и глобализма) вековима, а остатак Пенсилваније би постао симбол конзервативаца.

        У Мичигену је иста ситуација. Уништен глобалном економијом Детроит гласа за демократе (иако је пострадао управо од њихове економске политике још давне 1990. године), а само стотинак километара од проблематичне метрополе бирачи углавном подржавају Трампа.

        Стиче се утисак, да постоје две Пенсилваније и два Мичигена.

        При чему су сви покушаји медија да „социолошки рангирају“ конзервативни дио бирачког тела ових држава у категорију „необразованих средовечних белаца“ доживели потпуни неуспех.

        Штавише, најугроженији део популације Пенсилваније и Мичигена - незапослени црни Американци (који су у прошлости били жестока изборна база демократа) - како су показала најновија истраживања јавног мњења, нису спремни да „по дефиницији“ гласају за Клинтонову.

        Чак је и цео свет данас подељен на два дела - баш као Пенсилванија и Мичиген - на трамписте и клинтоните, на глобалисте и присталице националног суверенитета.

        Треба нагласити, да „националисти“ нису апсолутно против слободне трговине, међудржавног дијалога и трансконтиненталних путовања. Они су у глобалу за. Међутим, њима се не свиђа то што свим овим слободама по сопственом нахођењу управљају неизабране бирократе наднационалних структура, корумпирани политичари и лобисти легални манипулатни.

        Свет, у коме ће коначно победити Хилари - не она лично, већ као симбол специјалних интереса глобалистичке елите - постаће веома непожељно место за живот за већину нас.

        Али, знате шта? Погледајте око себе и видећете да и у Русији постоје многи ескпоненти клинтоновског светског поретка.

        Изборно су они слаби, али елитистички, бирократски и медијски су веома јаки.

        Ови експоненти ће бити веома срећни, ако удаљени Мичиген, Колорадо и Пенсилванија буду гласали за Хилари. И тада ће рећи да будућност - упркос „популистичким будалаштинама“ - остају глобализам, либерализам и „крај историје“.

        Међутим, победа бивше прве даме САД на председничким изборима неће бити коначна победа једне идеје над другом.

        Први мандат Хилари - ако се он, не дај Боже, деси - биће још једна илустрација колико је трула глобалистичка „прича“. А први мандат Трампа, највероватније ће значити демонстрацију незрелости политичког одговора глобализму.

        У том смислу, исход америчког гласања 8. новембра неће бити коначно решење - сувише анимозитета има између кандидата за америчког врховног команданта.

        У Сједињеним Државама су се и раније дешавале „чупаве“ председничке трке - 1960-е, 1968-е, 1980-е, 1992-е, 2000-е године...

        И било је политичких раскола. И постојала је борба за гласаче колебајућих држава. Али, сваки пут након избора, нација - и цео Запад, као и „прогресивно човечанство“ - уједињавали су се око новопеченог „лидера слободног света“.

        Ове године - то није случај. Ко год буде ушао у Белу кућу јануара 2017. Године - суочиће са ненормално високим антирејтингом, супротстављањем Конгреса и принципијелним одбацивањем њега (ње) од стране половине бирача Сједињених Држава.

        И половине светске популације.

        Нигде неће нестати „неурачунати гласачи“ Трампа ни убеђени либерали америчких мегаполиса са обе обале. Неће нестати ни евроскептици ни еврооптимисти. Неће се преваспитати ни „грађани света“, ни витезови суверенитета.

        У извесном смислу, није ни битно како ће проћи прве дебате Хилари и Доналда.

        Са председничким изборима 08. 11. 2016. ништа се неће завршити. Све ће тек почети.

        Превод Срђан Ђорђевић