И догађања са Кијево-печерском лавром доказују да победе воде Украјину у уништење и смрт

ОДНОСИ ТЕ ЗЕМЉЕ СА РУСИЈОМ СУ УРЕЂЕНИ ТАКО ДА ЈЕ ПОРАЗИ ВОДЕ ПРОСПЕРИТЕТУ И МИРУ

На коленима је Јекатерина Јершова која се моли за Лавру

окружена гомилом која верује да побеђује. Она је певала у

Хору Лавре, а њена снага је у духу, крсту, икони и молитви

* На неким невидљивим теразијама, на којима се гомилају повређености и притужбе а саме теразије су негде у тајној реалности, ово што се догађа са Лавром чини још извеснијим радикалне одлуке

* Гледајући на свет „оданде“ – из те реалноасти - до сада су у Лаври били „наши монаси“ (није важно ко су они формално), а Кијево-печерска је била „наша Лавра“. А сама чињеница да је постојала као наша (не државе Русије, већ у смислу неких симболичних „нас“), фактички је обезбеђивало имунитет Кијеву. Сетите се како је Маргарита Симоњан (главна уредница руске глобалне телевизије RT), упозоравајући Тбилиси на могуће последице напада на Осетине или Абхазе, рекла: „У Тбилисију нема Кијево-Печерске лавре“

* Ово је значило: пазите шта радите, ако ударите - очекујте невоље, руке су нам одвезане... Ово значи да ће се једног дана, у друго време и у другој, озбиљнијој прилици – неко сетити да је Лавру заузело зло, а да „наших” тамо више нема.  Дакле: да је наша духовна „амбасада” отишла, да је фактор одвраћања нестао

_______________________________________________

        Aутор: Дмитриј ОЉШАНСКИ, писац и публициста (Москва)

        ПРОТЕРИВАЊЕ монаха Украјинске православне цркве из Кијево-печерске лавре је лош, узнемирујући догађај, али не само због њихове судбине.

        Имам у виду судбину Кијева и света у целини.

        Наша власт се много и дуго повлачила, а и често одступала, мрмљајући нешто уместо одлучне акције. Али, било би велика грешка сматрати то „Горбачовљевштином“ јер је – кад је све стигло до крајњих граница – почела да дејствује са огромним закашњењем.

        Најчешће врло радикално, управо због досадашње дуготрпељивости.

Јекатерина Јершова

        Не, не желим да кажем да ће се неко конкретно осветити за садашње насилно заузимање Лавре. Мислим да неће.

        Али, на неким невидљивим теразијама, на којима се гомилају повређености и притужбе а саме теразије су негде у тајној реалности, ово што се догађа чини још извеснијим радикалне одлуке.

        Јер, гледајући на свет „оданде“ – до сада су у Лаври били „наши монаси“ (није важно ко су они формално), а Кијево-печерска је била „наша Лавра“. А сама чињеница да је постојала као наша (не државе Русије, већ у смислу неких симболичних „нас“), фактички је обезбеђивало имунитет Кијеву.

        Сетите се како је Маргарита Симоњан (главна уредница руске глобалне телевизије RT), упозоравајући Тбилиси на могуће последице напада на Осетине или Абхазе, рекла: „У Тбилисију нема Кијево-Печерске лавре“.

        Ово је значило: пазите шта радите, ако ударите - очекујте невоље, руке су нам одвезане.

        Симоњан је неко ко често преноси оно што укапира у размишљањима „на врху“.

        Све у свему, митрополит Павле и његова братија ће - када напусте Лавру – са собом понети и грамату-талисман која је штитила Кијев.

        То, да поновим, не значи да ће их сада неко некако осветити.

Митрополит УПЦ Павел - игуман Лавре коме је тужилаштво

кијевског режима одредило двомесечни кућни притвор

        То значи да ће се једног дана, у друго време и у другој, озбиљнијој прилици – неко сетити да је Лавру заузело зло, а да „наших” тамо више нема.  Дакле: да је наша духовна „амбасада” отишла, да је фактор одвраћања нестао.

         Ово са Лавром је, у крајњој линији, још једна велика победа Украјине. Земље чији су односи са Русијом уређени тако да порази Украјину води ка миру и просперитету, а победе - у уништење и смрт.