Пророковић: Чак и Волфганг Петрич сматра да није паметно наметање Шмита без „да“ Русије

ШТА БиХ СВЕ МОЖЕ НАУЧИТИ НА ОДНОСУ ЗАПАДА ПРЕМА УКРАЈИНИ?

Волфганг Петрич

* Петрича нису послушали. Чак су ангажовали Шварц-Шилинга да му реплицира. А одговор који је уследио из Бања Луке класична је (само)одбрана

* Инцково наметање закона требало је да послужи сврси и омогући лакши улазак БиХ у НАТО или макар да миинимализује руски утицај у БиХ (односно, у српском ентитету). Међутим, уследио је одговор Русије, овога пута још и подржан од стране Кине

* Тешко је очекивати да било који од два заинтересована блока попусти. Још је теже тако нешто очекивати када се узме обзир хорско одобравање и нескривено одушевљење Инцковим потезом и Шмитовим доласком у Сарајеву. Изгледа, тамо су уверени како то све раде због њих

* Мотивисаност да се подржи западни покушај обуздавања Русије, а захваљујући злоупотребљавању злочина у Сребреници, несумњиво постоји, иако је тешко рећи да постоји и свест о ширем контексту. Као и у Кијеву, и у Сарајеву се детектује спремност за жртвовање због остваривања америчких и британских интереса

___________________________________________________

       Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

       ВОЛФГАНГ Петрич, некадашњи Високи представник, оценио је да „гурање“ Кристијана Шмита на позицију без сагласности Русије није добар потез.

       Заобиђен је Савет безбедности, још једним у низу креативних тумачења, сада ће се сви правити да је све у реду, иако ништа није у реду.

       Петрич сумња да у условима оштрог конфликта са Москвом може бити осигурана дугорочна стабилност, а узроке за то сукобљавање не тражи у БиХ, већ у Украјини. И ту је сасвим у праву.

       Перманента криза унутар БиХ настављала се како је време пролазило, али је њоме било могуће управљати. Након „евромајдана“, то је све мање случај. А након последњих дешавања у Украјини и БиХ је такође „упловила“ у нову „фазу ескалације“.

Британски разарач "Defender" улази

у луку Одесе 18. јуна 2021.

       Шта се у БиХ може научити из примера Украјине?

       После приближавања Криму и свега што је уследило, разарач „Дифенедер“ пристао је у грузијску луку Батуми. Тада је и саопштено да британска морнарица остаје посвећена „миру и стабилности у региону“, против је оних који „дестабилизују глобалну безбедност“, те да Лондон подржава Тбилиси у борби за очување територијалног интенгритета и суверенитета.

       „Дифендер“ је у мисији, а провокација (и након ње одговор руске армије) која је изазвала пажњу целог света, представља тек један од задатака. Важније од порука из Батумија је претходно „заустављање“ у Одеси.

       На палуби тог војног брода потписан је меморандум о заједничким активностима Велике Британије и Украјине, које укључују осавремењавање украјинске флоте, војно – техничку сарадњу и кредитирање нових „војних“ пројеката.

       Британци обезбеђују средства, украјинска бродоградилишта раде. Помиње се цифра од 1,25 милијарди фунти. Или, око милијарду и по евра! Спој лепог и корисног!

       Према садашњим ценама рада у Украјини, паушалном проценом, долази се до закључка да би такав посао, кумулативно, могао осигурати плате за најмање 10 хиљада радника у наредних пола деценије.

       Сви срећни и задовољни. Осим Руса, подразумева се. Ионако се све ово чини да би Руси били несрећни. Зато се мисија наставила и провокацијом и потоњим упловљавањем у Батуми.

       Још само када би било оствариво!? Јер, овај меморандум ослања се на претходни, из 2020. године, свечаности је тада присуствовао чак и председник Владимир Зеленски. Меморандуми су необавезујући, ништа не коштају.

       Прво питање које се отвара јесте: хоће ли Украјинци (и Грузијци) бити срећни ако Руси постану несрећни?

Владимир Зеленски

       Пример мисије „Дифендера“ шаље, заправо, сасвим другачију поруку.

       „Гужва“ у Црном мору постаје део јулског политичког фолклора сваког лета. Поморске вежбе су редовне, учесници у њима такође, једне те исте активности - рутинске. Ипак, оно што се представљава кроз „Морски поветарац“ (назив вежби је „Sea Breeze“), у војном смислу није упоредиво са снагом руске Црноморске флоте, а поготово не са укупним капацитетима које Русија може ангажовати у неком потенцијалном рату.

       Делом је тако и због ограничења о упловљавању и задржавању пловила нецрноморских држава.

       Дакле, ово вежбање пре свега има политичку поруку са циљем одржавања постојећих тензија и утицаја НАТО у региону. Да би се то опослило, нужно је задржати Украјину „под контролом“. Како време одмиче, испоставља се и да такав задатак постаје све тежи.

       Незадовољство унутар украјинског друштва тиња, реформе које се најављују, спроводе, одлажу и заустављају не доносе побољшања, усмеравање ка „западном колосеку“ није обезбедило нову економску динамику и политичку стабилност. Чак напротив.

       Последице су огромне. Са једне стране, бесперспективност узрокује континуално исељавање, на делу територије под контролом Кијева тренутно живи испод 40 милиона становника. Претпоставља се да је то између 35 и 37 милиона.

       Лариса Шеслер покушала је да објасни и зашто је тако: „Постајемо пустиња у којој ће се узгајати репица, сунцокрет и кукуруз и извозити ван Украјине. А за такву функцију не требају вам никаква 42 милиона, 35 милиона, 30 милиона.Неколико милиона људи који обрађују земљу довољно је за то.“

       Са друге стране, одржавање постојећег дискурса брзо троши политичаре на власти.

       Зеленски се суочава са истим проблемом као и Порошенко, почетна подршка јавности ограниченог је трајања, након тога почиње тренд неповратног опадања рејтинга. Сам председник ту ништа не може изменити. Једноставно, системска правила утврђена су тако да је дугорочна и одржива решења немогуће тражити. Отуда и прибегавање репресији као јединој могућности.

       Последњи у низу на удару се нашао Виктор Медведчук, одмах након што му је популарност почела расти.

       Остајање на „западном колосеку“ не значи развој, стабилизацију и враћање у нормалност, већ непрекидно одржавање тензија и конфликата, активно антируско деловање уз санкционисање оних који се усуде да другачије мисле.

       Британске инвестиције су у такав оквир мале, у односу на то шта им доносе. Игра је геополитичка, Русији се прави проблем на западној граници, у комбинацији са другим средствима планирана је дестабилизација и у самој Москви. И наставиће се са таквим плановима.

       Ако једно не прође, покушаће се са другим. Заузврат, довољно је годишње потписати необавезујући меморандум, може и мање-више истог садржаја само промењеног наслова, обећати милијарду и по евра кредита и учествовати у „Морском поветарцу“.

       Ако се баш појави неки Медведчук као претња, а Руси на међународном плану легитимизују своју позицију, као што се десило организовањем сусрета Путина и Бајдена, онда смислити и провокацију, да се на пример „Дифендер“ запути ка Криму.

       Друго питање је: колико се оваквим приступом Руси могу учинити несрећним?

       Са једне стране, западне акције, од економских санкција, преко војних вежби, суспензија у међународним организацијама, тровања Наваљног и покушаја обојене револуције у Минску, до забране учешћа руских спортиста под државном заставом, нису резултирале како је требало. Русе је ово, у великој мери, натерало на хомогенизацију и преиспитивање досадашњих стратегија, што им се дугорочно чак може и вишеструко исплатити.

Шварц-Шилинг

 

       Са друге стране, у свим овим акцијама Украјина је представљала само пуко средство, власти у Кијеву нису могле никако утицати на осмишљавање и ток предвиђених операција, чак ни на место и улогу који су у свему намењени њима.

       НАТО није „индуковао“ несрећу међу Русе, а украјинске власти су у тим покушајима одиграле тек једну ролу, свакако не најзначајнију.

       Из мисије „Дифендера“ може се констатовати да за Украјину „западни колосек“ не значи евроинтеграције и светлу „европску будућност“, већ пуко служење НАТО и оријентисање на туробну „реалну садашњост“. Несрећа! Велика несрећа!

       Да би у некој пројектованој НАТО – перспективи, која се до сада никако не остварује - Русе учинили несрећним, Украјинци морају живети и трајати у сопственој несрећи. Усрећиће се појединци, као и другде, махом политичари и тајкуни. Само, они ће у тој срећи живети далеко од Украјине. На неким својим „дифендерима“, јахтама укотвљеним по егзотичним лукама.

       Како време пролази, последице приступа, и западног, који пре свега креирају америчка и британска дипломатија, и руског – проширене су и у географском смислу, те их данас све више осећамо на Балкану.

       Сукобљавање се наставља и на осталим неуралгичним тачкама. Па и у БиХ.

       Спорна Инцкова одлука требало је да послужи сврси и омогући лакши улазак БиХ у НАТО или макар миинимализује руски утицај у БиХ (односно, у српском ентитету). Међутим, уследио је одговор Русије, овога пута још и подржан од стране Кине.

       Шта ће се даље дешавати?

       Тешко је очекивати да било који од два заинтересована блока попусти. Још је теже тако нешто очекивати када се узме обзир хорско одобравање и нескривено одушевљење Инцковим потезом и Шмитовим доласком у Сарајеву.

       Изгледа, тамо су уверени како то све раде због њих. Некоме је стало и до Бошњака и њихових битака.

       Мотивисаност да се подржи западни покушај обуздавања Русије, а захваљујући злоупотребљавању злочина у Сребреници, несумњиво постоји, иако је тешко рећи да постоји и свест о ширем контексту. Као и у Кијеву, и у Сарајеву се детектује спремност за жртвовање због остваривања америчких и британских интереса.

       Одговор који је дошао из Бања Луке само је пука одбрана.

       Петрича нису послушали. Чак су ангажовали Шварц-Шилинга да му реплицира.

       Украјинска криза детерминисала је до одређене мере и политичка „кретања“ у БиХ. Због тога ће далеко теже бити проналажење било каквог решења за актуелна отворена питања.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/prorokovic-cak-i-volfgang-petric-smatr...