Кецмановић: А можда би самосталну Српску међу првима признало муслиманско Сарајево

НА СПИСКУ ПРВИХ ПРИЗНАЊА ВЈЕРОВАТНО БИ БИЛА ОНА ИЗ БЈЕЛОРУСИЈЕ, ИЗРАЕЛА, ЗАШТО НЕ И ТУРСКЕ...

* Хрвати би једва дочекали да Република Српска прогласи независност. Већ сутрадан би и „Херцег-Босна“ могла да изађе из ФБиХ и БиХ. Милановић би у Загребу подсјетио да је упозоравао да ће до тога довести међународно поигравање са босанским  Србима и Хрватима у прилог Бошњацима

* Орбан би извјесно међу првима признао Српску. Не ради се само о интензивној подршци Будимпеште Бањалуци него и о личном пријатељству Орбана и Сијарта са Додиком и никад бољим односима Мађарске и Србије. А не треба заборављати ни историјски контекст ових веза

* Однос тројке према Српској није другачији него само притворнији од Бакировог. А СДА ће се на локалним изборима 2024-те тријумфално вратити у седло. До општих и предсједничких избора још три године, али до смјене може доћи и раније. Довољно је да Додик и Човић повуку подршку „тројци“

* У међувремену без власти, Бакир се вратио бабиним Сјећањима: „Да нису страдали муслимани, Запад би раније интервенисао у БиХ...“; „Исламску државу не би допустили странци, а требала би нам и већина од 75 одсто“; „Не боре се наши борци за неку апстрактну идеју БиХ коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак бошњачког народа и чепрак босанске земље“. Толико и могу „просперитетно контролисати“...

* А шта би могли да ураде ОХР, ПИК, ЕУФОР да то спријече? Баш ништа, јер су већ све испробали! Будалаштина са лажним в.п. и суђењем легитимном предсједнику Српске, што га не поштује, најбоље свједочи о тој немоћи и подсјећа на најновије пакете санкција Русији

______________________________________________________

           Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

           „А КО би признао вашу самосталну Српску?“ – иронично је упитао Додика загребачки новинар, пошто је овај изложио своје песимитично виђење будућности БиХ. 

           „Да ли Србија? Русија? Мађарска...?“ -„Хрватска!“, одговорио је уз шеретски осмијех предсједник Српске, који већ подуже у разним верзијама и формулацијама најављује одлазак Републике Српске из БиХ.

           Ни питалица ни питани, наизглед природно, нису споменули признање од муслиманског Сарајева. 

           Можда то са Хрватском и није шала. Хрвати би једва дочекали да већ сутрадан и „Херцег-Босна“ изађе из ФБиХ и БиХ. Милановић би у Загребу подсјетио да је упозоравао да ће до тога довести међународно поигравање са босанским  Србима и Хрватима у прилог Бошњацима. 

           Вучић никад није реаговао на Додикове изјаве о уједињењу, није их ни прихватао ни одбацивао. Због КиМ се позивао на непромјенљивост граница, али уједињење, које би подразумијевало и пристанак Србије, није исто што и осамостаљење јер је унутрашња ствар БиХ. Рекао је, такође, да санкције Додику за Србију не постоје.

           Уочи прошлонедељих избора, у Ћирилици је навео савјет шеика Бин Заједа да се окрене БРИКС-у. „И од тада“, поентира Вучић,  „сваког дана размишљам о томе“. А све слабија и агресивнија ЕУ, приближава га евроскептичном Додику.  

           Орбан би извјесно међу првима признао Српску. Не ради се само о интензивној подршци Будимпеште Бањалуци него о личном пријатељству Орбана и Сијарта са Додиком и никад бољим односима Мађарске и Србије. При томе се обично заборавља на историјски контекст ових веза.

           У предосманској историји БиХ Мађарска је била веома присутна на просторима јужно од Саве, а континуитет је настављен за вријеме анексије и Двојне монархије. Иако су многи високи чиновнИци Беча у Босни били Мађари, сјећање на окупацију везано је за Беч, а не за Пешту.

          Лавров је годинама у свакој прилици понављао да Русија подржава Дејтонски споразум, подразумијева се онај изворни. Но, како је Запад током посљедњих деценија Дејтон претворио у покриће за све и свашта, па и његово рушење, ова ријеч је, као по договору, нагло нестала из оптицаја у Српској, Србији и Русији.

           Да ли зато што Дејтон не предвиђа сецесију ентитета, али код Додика је на дневни ред дошао „мирни“, али и „изнуђени“ одлазак.  Најзад, и Путин: „Ми пратимо збивања у БиХ и у потпуности дијелимо ставове руководства Републике Српске“.

           На списку првих признања вјероватно би се нашле и Бјелорусија, Израел, Словенија, зашто не и Турска. На таласу глобалног антиамериканизма и неке друге ваневропске земље, већ самим тим што су САД против тога, а понешто и знају о томе колико Американци већ три деценије крше Дејтон и мрцваре Српску.

EUFOR засад уздржан и према бошњачким

политичарима и према амбасадорократији

           Наизглед изненађујуће, прво и најважније признање могло би доћи из Сарајева, али хајдемо редом!

           Питање које претходи свим осталим гласи: колико је реалан пројекат јединствене БиХ, а колико пројекат разлаза?

           Или, који је реалнији? 

           Пројекат јединствене дјелује готово надреално.

           Већ на изборима ’90, који су дали резултат налик на национални попис сановништва, испоставило се да су братство, јединство и заједништво били пропагандна конструкција комунистичке власти. Потом смо имали крвави грађански рат на национално-вјерској основи. Прекинут је Дејтоном, а онда је његовом ревизијом у миру продубљиван јаз између Бошњака, Срба и Хрвата.

           Запад је најприје подржао националне странке како не би дошло до рестаурације старог поретка, а онда је анационалне „социјалистичке радне људе“ замијенио  наднационалним грађанима, који ће обновити јединствену БиХ.

           Цимерман је био убиједио исламисту Алију, који није држао ни до нације ни до државе, да глуми грађанског лидера свих Босанаца и Херцеговаца. Међутим, грађанска држава, грађанско друштво, грађанство немају социјално-историјско упориште у БиХ и такве аутобус-странке, попут Кадићеве у Сарајеву и Живановићеве у Бањалуци, убрзо су се спонтано угасиле.

           Али, САД и ЕУ, иако и саме све више подијељене, не одустају од јединствене БиХ, баш као ни од украјинске контраофанзиве, која додавањем оружја и људства напредује натрашке.   

           И чему је БиХ данас ближа - јединству или подјели? 

           Упркос отимању ентитетских надлежаности и наметању закона, да је ближа подијели изјаснили би се и разочарани Бошњаци. Нема јединствене грађанске БиХ нити „један човјек-један глас“, што би легализовало доминацију најбројнијих.

           Сидрановим ријечима, „странци нас стално убјеђују да неће дозволити подјелу, а то се у ствари на наше очи већ догодило“. Хаџидедић и Диздаревић буде бошњачку јавност, „успавану прозападним медијима“ да Путин и БРИКС побјеђују. Најзад, Кисинџер је процјенама из 2014. охрабрио подјелу као једино рационално рјешење за БиХ.

           Послије крвопролића у Гази у режији САД и свемуслиманске солидарсности са Палестинцима, бошњачка база сарадњу  Сарајева са Западом доживљава као издају вјере. Осморка или тројка на власти налази се у истој ситуацији као Златко Лагумџија када је „Алжирску групу“ муџахедина изручио у Гванатанамо. Да био сачувао подршку Американаца, изгубио је бошњачке гласове и вратио СДА на власт.

           Иако је на прошлогодишњим изборима СДА добила највише гласова, изгубила је власт. Захваљујући констелацији снага у заједничкој скупштини (Парламентарној скупштини БиХ) посланици ХДЗ-а и СНСД-а су одлучили исход. Подржали су коалицију осморке, касније тројке која ужива нападну подршку Запада. Заузврат нису ништа добили. Напротив, уштогљени „државник“ Бећировић призива западни интервенционизам, министар спољни Конаковић мангупски жонглира, шеф коалиције Никшић се и не чује.

           Њихов став у односу на Српску није другачији него само притворнији од Бакировог. 

           На локалним изборима 2024-те СДА ће се тријумфално вратити у седло, али до општих и предсједничких је још три и зато до смјене може доћи и раније. Довољно је да Додик и Човић повуку подршку  „тројци“.

           У међувремену без власти, Себија-Сека је чак испала жртва, а Бакир се вратио бабиним Сјећањима: „Да нису страдали муслимани, Запад би раније интервенисао у БиХ...“; „Исламску државу не би допустили странци, а требала би нам и већина од 75 одсто“; „Не боре се наши борци за неку апстрактну идеју БиХ коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак бошњачког народа и чепрак босанске земље“. 

           Толико и могу „просперитетно контролисати“.

Ненад Кецмановић

           Елем, у Бошњака сазријева свијест да су, муслимани, можда и више него православци, жртве протестантско-католичких манипулација колективног Запада, локално и глобално.

           „Муслимане у БиХ не треба оставити саме, а Србе треба држати као таоце“. Ердоган то харлајише.

           Шта би могао да уради ОХР, ПИК, ЕУФОР да то спријече?

           Баш ништа, јер су већ све испробали!

           Будалаштина са лажним в.п. и суђењем легитимном предсједнику Српске, што га не поштује, најбоље свједочи о тој немоћи и подсјећа на најновије пакете санкција Русији.

           Што се тиче ОХР-а, Калабухов је саопштио да за Русију в.п. не постоји. Из ПИК-а се оглашава само Марфи који је са падом глобалног рејтинга САД изгубио ранији ауторитет, амабасадори земаља ЕУ се ућутали, као и Турска, која у овој амбасадорократији представља ОИК.

           ЕУФОР у процјенама не слиједи аларме политичара и констатује да у БиХ нема безбједносних пријетњи. Иако поводом сваких избора појачава контингент, тешко да би се одлучио за „међународни војни пуч“ у Бањалуци.

           Захваљујући моћним пријатељима и колективном самопоуздању, а послије срамоте са Слобом и Радованом, Срби ваљда неће дозволити да им странци по трећи пут хапсе предсједника.

           Прво скочи, па реци хоп! Да би Српску неко признао морала би најприје да се осамостали.

           Ко да призна нешто што још увијек не постоји?

           Ни логички ни политички не може обрнутим редосљедом. Истина, може дискретно да се са неким унапријед договори да први повуче ногу, а онда, једна по једна, све до пријема у УН.

           Дакле, скупштина, па референдум... Хоп, хоп!

            https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-a-mozda-bi-samostalnu-srpsk...
 

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари