Узрујаше се тек кад Дачић помену отварање канцеларија
П Р В И П О Г Л Е Д
ЈОШ НАС ФОЛИРАЈУ ДА „ПРИЗНАЊЕ КОСОВА” НИЈЕ УСЛОВ ЗА ЕВРОИНТЕГРАЦИЈЕ СРБИЈЕ
- Прође кроз Београд полит-обмањивач, ЕУ-посредник Роберт Купер, који се усудио да прескочи, наравно уз сагласје беогрдских дочекивача, најважнију тему – најаву отварања канцеларија, српске у Приштини, и албанске у Београду. А отварање канцеларија, било би, зар не, и формално признавање Косова
- Је ли Србија на време препознала лаж - зависи од Србије! Скривалица је прочитана – и европска, и она у Србији!
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ДА истина није увек у чињеницама, већ и између њих, како је говорио бенгалски песник и филозоф, Тагор, показује учестало јавно понављање, све уверљивијих претпоставки да је признавање Косова услов учлањења Србије у Европску унију.
Иако је тај услов више пута понављан у, истина незваничним изворима и делу медија ЕУ, код нас је изазвао уочљивији одјек тек кад га је поменуо Ивица Дачић, а пренели медији, без коментарисања. Објављени су, истина, и јачи деманитији - министра за КиМ, Горана Богдановића, државног секретара Оливера Ивановића, и преговарача, Борка Стефановића, али ни њихова оспоравања нису нимало променила опште сазнање да став европског врха није – истинит. Пре ће бити да су, не баш уверљиво, Европоејци само покушали да - маскирају истину.
Чуо се, истина, отуда и, како су га назвали, деманти Маје Коцијанчич, портпаролке шефице европске допломатије, Кетрин Ештон, али и то европско негирање није оспорило истину да је врх ЕУ спремио баш такав услов Србији. Став Европског савета, састављеног од шефова држава или влада ЕУ, управо потврђује да је главни услов Србији «видљиво и одрживо побољшање односа са Косовом», како је Коцијанчичка представила јасно дефинисано мишљење тог највишег европског политичког и управљачког тела.
Поменута формулација, а има и још одређенијих, није од јуче, чула се и раније, али српкли лидери, па и већина медија, склони су да не «читају како је написано», већ да сакрију од јавности, неки и од себе, све оно што мисле да је опасно, као да ће склањањем, «што даље од очију» – истина нестати!
Истина је опет процурила, као вода кроз песак - не она коју су прижељкивли београдски полит-махери, већ онаква каква је реално – и у намештеним околностима, прошле среде поподне, у Београду, где је дошао још већи полит-обмањивач, ЕУ-посредник
Роберт Купер, који се усудио да, наравно уз сагласје његових беогрдских дочекивача, прескочи најважнију тему – најаву о отварању канцеларија, српске у Приштини, и албанске у Београду!
Не значи то, наравно, да британски дипломатски вештак, Купер, о томе није и сада разговарао са Тадићевим сарадником, преговарачем са Едитом Тахири, Борком Стефановићем, и Николићевим саветником, Марком Ђурићем, али су, сви скупа и посебно, све или прескочили или, договорно, прећутали! С њима – и српски медији! И, ником ништа, а Србији – свашта!
Није, ипак, велегост, РК, пропустио да јавно похвали Николићеву иницијативу да се разговори с Приштином подигну на виши ниво, а потом ће, пре свих, неко од тзв. аналитичара и других погађача устврдити да се «високим» пореговорима такође - признаје Косово!!!
Роберт Купер
Уосталом, рећи ће, и то, и све што му следи, и сам РК, у Приштини, за коју, иако је официјелно непристрасан, отворено и у свему навија. Потврдио је то и његов српски партнер, Борко, на конференцији за новинаре, пре Робертовог доласка, али кад су се, потом, срели, причали су, можда и о времену, али наша јадна јавност не зна да ли му је преговарач Србије «скресао у брк» зашто обмањује звезде и звездице, фус и друге ноте, без и са текстовима који не одговарају његовим приштинским пријатељима и поданицима његових западних газда и газдарица...
Све је то и многошта друго могуће рећи свакоме, према заслугама, а да тон и стил не додирну дипломатску и свеколику пристојност, али је и то мање важно од опште улоге и позиције Србије које су доведене до националног и сваког понижења – захваљујући, пре свих, инфериорним плитичарима, и онима из, некад, наше моћне дипломатије. Један од њих, некад амбасадор, сада (само)проглашени аналитичар, на тражење да открије услове Србији за евроинтеграције, одлучно каже да «тајни нема», а затим, још одлучније, не наведе ниједну од тих тајну, осим оних изречених и безброј пута поновљених, а било би природно да је одавно до нијанси снимио политичку анатомију ове најављене међусобне размене тзв. канцеларија Приштине и Београда и до детаља објаснио сва специфична значења и све шире импликације тог опаког пројекта за Србију и њен Космет...
О томе шта Србији ЕУ припрема – да би је, «једног дана, ко зна кад», примила у своје редове - нису била потребна нека посебна, далеко било обавештајна и слична сазнања, довољан је био и површан увид у језичке, не баш толико ребусне формулације бриселских и вашингтонских стратега. Нудили су баш лако разумевање њихових политичких ставова, који су поштовали строгу поступност у исказивању истине, вероватно да не би ничим изненадили своје српске политичке партнере и створили им проблеме код куће...
Примењивана је, прво, поступна градација појмова, која се све одређеније развијала и расла и тако се приближавала језичком врхунцу на коме и највештија фигуративност уступа место огољеном, правом значењу. Тај процес је најбржи и најуверљивији кад управо коначни значај открива пуну истину која се више и не би могла сакрити било каквим новим замагљеним речима и вештим формулацијама.
Прво је Србија најјасније позвана да би требало да сарађује са земљамна региона, па са свима у региону, па да нормализује односе са свима. Коначно, како су разговори Београда и Приштине о такозваним техничким питањима одмицали, све више се «иза брда» ваљао истинити захтев који је подразумевао – односе с Косовом.
Мало по мало, показивао се став који од Србије практично очекује, потом тражи – признавање Косова.
Најбољи увид у такву пројекцију, Србији је понудила, усред Београда, немачка канцеларка Ангела Меркел, још прошлогодишњег августа – захтевала је укидање паралелних институција на северу Космета, што је подразумевало и суда, а потом је, у новим контактима, највљивано увођење телефонског позивног броја за Косово, па и сусрети на врху...
Тадашњи председник и у свему главни преговарач, у овој и другим посетама, Борис Тадић, није, истина, прихватио Ангелин захтев – не, непосредно, пред њом, на конференцији за новинаре, већ накнадно, вероватно из разлога тактичке пристојности, налик на гестове којима српски директни преговарачи сада прекривају Роберта Купера, иако он није личност с којом би, можда, требало избегавати суочавање, да би се сакриле разлике српских са европским ауторитетима!
Било како било, тек Србија је добила статус кандидата, али још не и термин за почетак преговора о припремама за приближавање чланству у ЕУ, што је вишегодишњи и понекоме непремостиви процес, ако искрсну услови који се не могу прихватити. Македонији је то – име државе, Црној Гори – унутрашњи неспоразуми, посебно о корупцији, криминалу и слично, а Србији, ето, најболнији, и услов свих услова – независност Косова.
Услов који, при чистој памети, не може да прихвати, сада, никад и нико, наравно без присиле, уцена и подвала. Србија једино што може, у садашњим околностима, само је могућност да понавља празну фразу – да никада неће признати независност Косова, али то де факто и де јуре не угрожава пројекте САД и ЕУ да својим приштинским поданицима постепено обезбеђују практичну државност и самосталност, а то може да несметано функционише само ако то, конкретним прилагођавањем, омогући Србија.
Е, ту запиње – представљање и фус-ноте, управљање административним прелазима, слобода кретања, лична и возачка документа и таблице...Тек ће, бесумње да запиње, кад уследи имовина, цркве и манастири и друго – ако до тога и дође, пошто је, ево, већ сада сада запело испред статуса...
У промењеним околностима – после неочекиваног изборног пораза Тадића и доласка Николића, уз могући повратак Тадића, узимањем теоретски најјаче премијерске функције (?!) – бриселски стратези, вероватно по налогу америчких босова, покушали су да у ватру гурну пројекат «отворене», «видљиве», «одрживе», «нормалне» и свакакве, кажу, «нормализације односа Србије и Косова».
Не помињу, наравно, реч «независност», али она се подразумева, уосталом јасно се наслућује у одредбама услова које је - добро је што је - Политика само објавила, а знају га сви политичари и политиканти Србије.
Сада су се узрујали, али тек пошто је Дачић (свака част) поменуо «отварање канцеларија у Београду и Приштини». С правом се узбунио и хладнокрвни Коштуница, тражећи да се одмах сазове Склупштина Србије на којој би се размотрили «новопостављени услови» Европске уније, а сам се одмах изјаснио да «треба одбацити сваки захтев који задире у суверенитет и територијални интегритет Србије» , уз образложење да «ако човек држи до своје земље и своје слободе, онда није тешко рећи «не» и одбацити сваки понижавајући захтев...»
Не би се рекло да сви они који се позивају на «садашњу косовску реалност» и слежу раменима да се ту «не може ништа», «све је касно», «за све је крив Милошевић», «криве су Деведесете» итд, да и они мисле као Коштуница, чак и њега оспоравају, иако је он био изразити Милошевићев противник и победник над њим. Они су грлати у оспоравању свега што је било, прећуткују и Резолуцију 1244, а ћуте и сада, кад стижу услови ЕУ Србији, истина већина позната, а само неки формално нови, најизразитији они о отварању канцеларија, српских у Приштини и албанских у Београду. А, то би, зар не, било и формално признавање Косова!
Истина ничим не би требало нити може да се скрива. И кад је непријатна, залагао се Махатма Ганди, од народа не сме да се скрива, под условом да је искрена. Добро је, зато, што се Србија на време суочила са овом истином – можда је чак сазнала у право време. А, Тургењев је написао да «истина која није изречена у право време, гора је од лажи».
Је ли Србија на време препознала лаж - зависи од Србије! Скривалица је прочитана – и европска, и она у Србији!
