Муслимани и бх-Хрвати су слаби да би били претња опстанку Српске

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”

КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (11)

• До крвавог сукоба у БиХ је изгледа морало доћи, а оно што треба да брине јесте да он вероватно није и последњи у Босни
• Политички представници босанских муслимана гледају на БиХ као на целину и у јавним наступима често, по устаљеној навици, покушавају да муслиманске интересе представе као интересе БиХ, али то није никаква претња по опстанак Републике Српске.
• Муслиманско становништво и Бошњачко-хрватска федерација (БХФ) не располажу капацитетима којима могу да угрозе српски ентитет
• У Бијељину би требало пребацити део политичких институција РС
• Неопходно је и да се од Требиња направи респектабилан школски и универзитетски центар, у којем би се школовали кадрови за поједине области за целу Србију, Црну Гору и Републику Српску
• Потребни су самити Србија-Српска који би се организовали два пута годишње
• Република Српска би имала статус посматрача у државној заједници Србија и Црна Гора и учествовала у пројектима од заједничког интереса, а уколико би се указала прилика била би примљена и у пуноправно чланство, чиме би се променила структура органа државне заједнице
• Са јаком позицијом Бањалуке, јача и позиција Босанске Крајине у целини, чиме се појачава српски притисак на Загреб и хрватску Посавину. Ово је неопходно због тога што су хрватски геополитички циљеви врло неповољни по Србију. Једноставно, да би ослабио хрватски притисак на другим местима, Србија га мора предузимати у овом подручју

        БОСАНСКИ муслимани су „гурнути“ ка западној, католичкој интересној сфери. То ће значити да ће се у наредном периоду босански муслимани кретати између традиционалне везаности за Истанбул и утицаја који су, углавном преко Загреба, долазили из Ватикана и Беча.

       Свим овим центрима моћи биће у интересу да се спречи било какво везивање за Србе и Србију, па ће на разне начине подстицати антагонизацију босанских муслимана према Србима.

       Република Српска је опстала као политичка категорија, штавише током више од једне и по деценије постојања показала се као политички организованији и економски виталнији део Босне и Херцеговине. То је утицало да се на Босну и Херцеговину, са српске стране гледано, први пут у историји може посматрати као на потенцијалну територију коју треба поделити и са том поделом се помирити.

       БиХ располаже скромним војним снагама, које нису способне да изврше било какву акцију већих размера. Армија БиХ је јединствена, у свој састав укључује и Србе, што је неповољно по било какво планирање муслиманских војних акција против српског ентитета. На крају, БХФ нема потенцијал ни да оствари економску доминацију над РС.

       Посматрано са унутрашњег плана, Босна и Херцеговина представља немогућу државу.

       Међуетничка дистанца између представника три конститутивна народа је огромна, велика као никада у историји; осећај заједничког „бошњачког“ идентитета и припадности „једној и јединственој БиХ“ постоји само код муслимана који чине свега 48 одсто становништва и насељавају око 38 одсто територије; централне војне институције нису у стању да својом интервенцијом сачувају јединство државе; а у економском смислу БиХ је издржавани и од спољних фактора зависни систем.

       Једино што БиХ чува као један државни систем јесте нужда на коју је представнике народа натерала међународна заједница и равнотежа страха која је успостављена. Равнотежа страха функционише тако што нико ништа неће предузимати.

       Срби ће претити отцепљењем, али га неће реализовати, зато што би реакција међународне заједнице била оштра и по српске интересе лоша; муслимани ће говорити о унитарној БиХ, али ће мало на том пољу конкретних ствари чинити, зато што су свесни да немају капацитете да управљају унитарном БиХ, а и сасвим је сигурно да би њихов радикалан потез изазвао исто толико оштар српски противпотез; Хрвати ће причати о хрватском „трећем ентитету“, али се неће потрудити ни да оцртају потенцијалне границе тог ентитета, свесни да би нарушавање постојеће равнотеже у пакту са муслиманима вероватно уништило јединствену Босну, што би највише одговарало Србима.

       Зато ће политички представници сва три народа у БиХ пуно причати, али ће мало тога урадити. Докле ће све то моћи да траје, остаје да се види, али сасвим је извесно да је „немогућа атмосфера“ која постоји на унутрашњем плану произвела довољно конфликтног потенцијала за будући период.

       Одговор на питање због чега је очување Републике Српске најбитнији геополитички циљ Србије на почетку ХХI века, делимично је садржан у претходној анализи геополитичког положаја Републике Српске. Ипак, треба подвући да је пет разлога због којих Република Српска има овако важну улогу у укупној српској геополитици:

       1) омогућавање повезивања централне Србије и јадранског приобаља;

       2) омогућавање вршења геополитичког притиска на западну границу Црне Горе, чиме се ствара повољнији амбијент за остваривање српских интереса у Црној Гори;

       3) спречавање реализације дугорочно неповољног неоосманистичког пројекта „зелена трансверзала“;

       4) запоседање леве обале Дрине и потискивање „цивилизацијске“ границе ка западу, па би ова река престала да буде гранична линија и постала би кичма српских геополитичких пројекција у будућности, чиме се укупан положај Србије немерљиво побољшава;

       5) инсталирање српског утицаја  у геополитички „меки трбух“ преко западног дела Републике Српске са седиштем у Бањалуци.

       Из ових пет побројаних разлога видљиво је да се четири односе на источни део Републике Српске, што указује на огроман геополитички значај области која је у већини досадашњих геополитичких анализа занемаривана.

       Источни део Републике Српске се географски ослања на Србију и, осим у делу Горажда, он представља хомогену целину, добро природно заштићену са западне стране и саобраћајно већ повезану са Србијом. Северне области источног дела РС - Семберија, Посавина и Доње Подриње - претежно су равничарске и одлично саобраћајно повезане са Мачвом, Сремом и Београдом. Овај део Републике Српске спада у економски развијеније, а постоји потенцијал и за планирање даљег дугорочног развоја.

Милорад Додик  у бијељинском „Елваку“

       Економски развој је заснован на пољопривреди и агроиндустријском комплексу (педолошки покривач у Семберији чини високо квалитетна црница погодна за повртарство и воћарство), енергетици (термоелектрана у Угљевику, хидроелектрана у Зворнику, са још неколико локација на којима могу бити инсталиране проточне хидроелектране мањег капацитета), дрвопрерађивачкој индустрији и неколико крупних индустријско-технолошких целина у појединим местима. Геополитички значај овог подручја јесте то што чини контактну зону према западном делу РС и што се из њега отвара простор за наступ у два смера: ка Славонији у Хрватској и ка централним деловима Босне (пре свега ка Тузли, на коју треба вршити организовани економски притисак).

       Као седиште ове области се намеће Бијељина, што би требало на одређени начин и формализовати, пребацивањем дела политичких институција РС у Бијељину.

       Јужну област источног дела РС чини подручје источне Херцеговине. Ово је област од великог историјског значаја, једно од „српских изворишта“ одакле су кретала метанастазичка кретања српског народа ка свим деловима Балканског полуострва. Источна Херцеговина је економски девастирано подручје, степен исељавања из општина Невесиње, Гацко и Билећа је међу највећим у РС. Седиште овог региона је град Требиње, у којем је нешто боља економска ситуација него у околним општинама, али опет испод просека који постоји у РС. Источна Херцеговина оскудева у рудним богатствима и обрадивим површинама (осим налазишта угља које се користи за потребе термоелектране у Гацку, остали потенцијали су скромни). Због тога је без директне помоћи Србије, немогуће очекивати да се источна Херцеговина одржи у сваком погледу.

       Неопходно је и да се од Требиња направи респектабилан школски и универзитетски центар, у којем би се школовали кадрови за поједине области за целу Србију, Црну Гору и Републику Српску.

       Уколико се Требиње позиционира као важно регионално седиште, то ће позитивно утицати и на Гацко и Билећу. Посебан програм развоја мора се осмислити за Невесиње, једну од стратешки важних тачака у РС. Граница општине Невесиње уједно је и ентитетска граница, а ово међуентитетско разграничење представља и „цивилизацијску“ границу, повучену између запада и истока.

       Остваривањем јаког политичког и економског присуства у источној Херцеговини и стабилизовањем укупних прилика, овај део Српске постаје важна карика у српском геополитичком повезивању копна и приобаља.

       Због тога је источну Херцеговину неопходно повезати са централном Србијом преко два путна правца. Првим, главним и већ постојећим, који води преко Тјентишта ка Ужицу, и другим, алтернативним којим би се повезали Требиње, Никшић, Шавник, Колашин, Бијело Поље, Пријепоље и даље северно ка централној Србији. Природна лука на коју би био ослоњен овај коридор је Бока Которска. На овај начин био би ојачан и притисак на Црну Гори и тиме значајно поправљена позиција српског становништва у Црној Гори.

       Поред источног дела, неопходно је ојачати и присуство у западном делу републике Српске. Кључни проблем у томе представља већ описани формалниправно и политичко-географски положај Дистрикта Брчко. Иначе, западни део Републике Српске је у сваком погледу развијенији од источног дела, а доказао се и као економски самоодржив.

       Бањалука, главни град РС, са преко 220.000 становника, по свему се може рећи, представља другу српску престоницу (после Београда). У том смеру Бањалуку треба подржати да се развија и даље и помоћи, колико је потребно, њено даље политичко, културно, индустријско и економско заокруживање. Са јаком позицијом Бањалуке, јача и позиција Босанске Крајине у целини, чиме се појачава српски притисак на Загреб и хрватску Посавину.

       Ово је неопходно због тога што су хрватски геополитички циљеви врло неповољни по Србију. Једноставно, да би ослабио хрватски притисак на другим местима, Србија га мора предузимати у овом подручју. Недостатак повезивања између Београда и Бањалуке је непостојање квалитетне саобраћајнице, па се комуникација између две српске престонице углавном обавља аутопутем преко територије Републике Хрватске. То је недопустиво и неопходно је приступити повезивању Београда и Бањалуке саобраћајницом, савременијом од постојеће, која би водила преко територије Републике Српске.

       Институционализација сарадње би значила и организовање сталних сусрета између председника Србије и Српске у формату самита Србија-Српска. Самит би се организовао два пута годишње, а поред сусрета два председника и разговора о политичким питањима, сваки самит би био посвећен посебној теми која би била обрађивана и на њима би учествовали представници политичке, академске, пословне и културне елите из оба ентитета.

       Република Српска би имала статус посматрача у државној заједници Србија и Црна Гора и учествовала у пројектима од заједничког интереса, а уколико би се указала прилика била би примљена и у пуноправно чланство, чиме би се променила структура органа државне заједнице.

       (следи наставак)