Кецмановић: Што су Билдерберг и Трилатерала за дубоку државу, то је Епстиново острво за забаву њене елите
НА ЗАПАДУ ВЕЋ ГОВОРЕ: АКО НИСИ БИО НА ОСТРВУ – НИСИ НИКО И НИШТА
* Удовољавајући мрачним поривима глобалне елите, Епстин се успео до једног од њих, можда чак и вишег од припадника старог племства, предсједника, премијера, министара, челника међународних институција и организација. Или су три милиона компромитујућих досијеа, који су се временом гомилали, били само помоћно средство глобалне манипулације у рукама мреже обавјештајних служби
* Неки су већ лансирали тезу да су ти исти супермоћни перверзњаци, који су посјећивали „Епстиново острво“, и започели ратове на Блиском истоку да би свјетској јавности скренули пажњу, јер и Трамп је наводно био на оргијама, а и домаћин је радио за Мосад
* Поводом отварања случаја Епстин, отац силоване дјевочице изјавио је да је одустао од тужбе против богатог силоватеља за одшету од 2,5 милиона долара. „Пресуда није могла отклонити ћеркину трауму, а толики новац јој је осигурао и најбољу терапију и сигурну егзистенцију“
* У Епстиновим фајловима, бар до сада, није пронађено ниједно српско име. Да ли то значи да су наши богаташи, политичари, естрадне и спортске звијезде здравије од западних, или смо национално толико маргинални да Џефри никог од наших није ни звао?
_______________________________________________________________
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
КО СЕ данас још сјећа Епстиновог острва?
Под притиском нових глобалних шокова, попут масовног страдања дјеце у Гази и Ирану, сексуална експлоатација малољетних дјевојчица и дјечака у Џефријевом морбидном забавишту за моћнике, силазе са првих страница штампе.
Неки су већ лансирали тезу да су ти исти супермоћни перверзњаци и започели ратове на Блиском истоку да би свјетској јавности скренули пажњу, јер и Трамп је наводно био на оргијама, а и домаћин је радио за Мосад.
Постоје, међутим, једноставније методе хибридне одбране: заташкавање афере; публиковање обиља података до банализације; подсјећање на раније сличне примјере мањих размјера; нове сензације потиру старе; учесници су махом већ бивши.
Уосталом, амерчка државна тужитељка Пам Бонди је објавила списак са именима више од 300 политичара и истакнутих личности које се помињу у „фајловима“ о секс-оргијама: Бил и Хилари Клинтон, Барак и Мишел Обама, Камала Харис, Џо Бајден, британски принц Хари, Бил Гејтс, Вуди Ален, Марк Закерберг, Боно, Бијонсе, Роберт де Ниро, Ким Кардашијан, и др.
Али у писму конгресном одбору за правосуђе наглашава да спомињање у „фајловима“ не подразумјева никакву незакониту активност, а у неким случајевима - чак ни контакти са Епстином. Најзад, на Острву ангажоване дјевојке нису биле ни бијело робље ни продавачице љубави од биједе, него љепотице за избирљиву клијентелу, више налик на пословну пратњу, на хостесе, нешто као висока проституција уз врхунски провод, међу глобално познатим личностима, те блиске контакте са богатим, славним и утицајним, потенцијално сталније везе, скупи поклони ...
Сам Епстин је, и поред раније пресуде по истој основи, безбрижо настављао. Како и не би када је имао на вези и под уцјеном врх западне елите, која је, полудјела од свемоћи, игубила самоконтролу над најнижим, анималним страстима.
Предзнак пропасти не само Римског царства било је цвјетање дворских баханалија, прекомјерног ждрања, непрестаног пијанчења које је прекидано повраћањем, али и сексуалних перверзија, промискуитета, травестије, содомије, педерастије, канибализма.
Острво је аналогно пратећа појава пропасти Запада (Шпенглер, Тод)...
На Епстиновом острву заправо су се окупљали валадари из сјенке из дубоке државе који су помахнитали од богатства и моћи. Хибрис од кога не болују само империје у климаксу моћи него и припадници елите!
Пикантерије о силовању дјевојчица и дјечака, сексуалном иживљавању над бебама. Подмлађују се крвљу дојенчади, граде подземне виле и породичне васионске бродове да би једини преживјели катаклизу коју су изазвали.
Дугин пише о сатанистичким култовима. Најгоре животињско у човјеку пуштено је с ланца. Медији су трештали о „Мрачном наличју западане елите“, „Раскринканом правом лицу елите“, „Компромитованој елити“...
Класични теоретичари елита и елитизма (Парето, Моска, Михелс и др.) писали су о законитом историјском кружењу, односно повременој смјени елита, до које долази када се негативне резидуе (квалитети, особине) нагомилају на страни временом потрошене још увијек актуелне елите, а позитивне на страни нове у наступању.
Не умију да воде глобалну политику у ужем смислу, ни економску, конкретније, енергетску политику, да предњаче у бар формалном поштовању одређених вриједности, норми и стандарда које су сами установили и прокламовали, како на националном тако ни на међународном нивоу.
Наратив о томе како данас, прије свега у европској политици, више нема великих државника, указује на чињеницу да владајућа елита моћи у фази декаденције нема потенцијал да изњедри лидере.
Да ли се такви рађају међу вођама револуција или радикалних реформи на другом крају свијета?
Можемо их препознати међу пионирима мултипуларног поретка, које бранитељи посрнулог status quo називају популистима и фашистима, баш као што су Парета и Моску у њихово вријеме оптуживали да су утрли пут нацизму и бољшевизму.
И државни секретар САД је ономад рекао: „Глобална држава без граница је глупост. Показало се да је глупа идеја о свијету без граница и замјена национлних интереса глобалним поретком.“ У центру дебате је држава, глобална или национална, а то нас упућује на почетак на Томаса Хобса. Он не би био запањен над открићем Епстиновог острва.
Према његовој, чувеној хипотези, која је више логички убједљива него историјски доказива, држава је настала из примитивног природног стања у којем су се људи отимали за ограничене егзистенцијалне ресурсе. Свако је водио рат против свих и човјек човјеку био вук. У превентивној самоодбрани су се тукли на живот и смрт, а „њихов живот је био усамљенички, биједан, суров, неизвјестан“. Тако је, наводно, настао „друштвени уговор“ да се право на самозаштиту пренесе на државу, била то монархија или репубика, која арбитрира у сукобима и одржава мир и опстанак друштва од истребљења.
Уколико држава у тој функцији закаже, друштво се враћа у природно стање, у којем је живот „усамљенички, биједан, мучан, суров и неизвјестан“ пише Хобс.
Не подсјећа ли вас то на наш данашњи живот у коме не знамо да ли се налазимо на ивици Трећег свјетског рата или је он већ у току, а неизбјежно води у самоуништавајући нуклеарни?
Да ли ћемо због изазваних климатских промијена изгорјети у пожарима, удавити се у растућем нивоу океана, или ће нас све одувати оркански вјетрови, или ћемо се смрзнути у недостатку енергената, или се угушити од смрада у брдима смећа? Зашто?
Зато што је држава приватизовна: од комуналних послова, градског превоза, здравства, школства, до војске и затвора, све за друштво виталне функције закупљују приватници од државних министарстава. Чак и правосуђе, у којем у вансудским поравнањима злодјело може да се окаје новцем и жртва исплати.
Поводом отварања случаја Епстин, отац силоване дјевочице изјавио је да је одустао од тужбе против богатог силоватеља за одшету од 2,5 милион долара. „Пресуда није могла отклонити ћеркину трауму, а толики новац јој је осигурао и најбољу терапију и сигурну егзистенцију“.
Џон Лок је Хобсову државу Левијатан, која се мијеша о свакодневни живот поданика, ограничио неотуђивим људским правима која се не могу преносити на државу (право на живот, право на рад, право на слободу говора, право на политичко окупљање и организовање итд.), а неолибераизам их је проширио све до права малољетне дјеце да бирају пол, а преко моћних међународних НВО које су надређене националним владама мањих и слабијих зависних земаља.
Да ЕУ није у кризи већ бисмо добили као нови услов за пријем да у посланичке клупе и владу обавезно уђу и представници групе склоне педерастији, содомији и сл.
Удовољавајући њиховим мрачним поривима, Епстин се успео до једног од њих, можда чак и вишег од припадника старог племства, предсједника, премијера, министара, челника међународних институција и организација. Или су три милиона компромитујућих досијеа, који су се временом гомилали, били само помоћно средство глобалне манипулације у рукама мреже обавјештајних служби.
Оно што су Римски клуб, Билдерберг група, Трилатерала за економију и политику дубоке државе, то је Епстиново острво за забаву готово истих учесника.
Краљица Елизбета била је, уз сву националну славу, и једна од финансијски најмоћнијих личности у Европи, а несташни унук - принц Ендрју - не само да је био Џефријев клијент него је том опаком первезњаку слао и фотографије своје ћерке.
Једна од Ротшилдових такође је упетљана у Епштајнову мрежу због његовог посредовања у породичним финансијским неспоразумима.
Лорд Манделсон, бивши министар и амбасадор УК у САД, поднио је оставку на чланство у странци да не би даље срамотио своје партијске другове, иако каже да се не сјећа да је био код Епстина.
Наш стари знанац Мирослав Лајчак, који је, кажу, финансијски нагодан, годинама је гостовао по српским земљама (РС и КиМ) испред посрнуле ЕУ, а као савјетник министра спољног Словачке дао је оставку без објашњења, јер ваљда се подразумијева зашто.
Епстин се објесио, али сигурно не због стида но зато што су му, по мафијашки, дотурили мастан конопац.
У Епстиновим фајловима, бар до сада, није пронађено ниједно српско име. Да ли то значи да су наши богаташи, политичари, естрадне и спортске звијезде здравије од западних, или смо национално толико маргинални да Џефри никог од наших није ни звао?
Тамо већ кажу: „Ако ниси био на Острву, ниси нико и ништа“.
