После Бразила, остат ће нам 'Ајдук и Звезда
НЕ САМО ДА И ЈА „МРЗИН ДИНАМО“, И ПРЕНЕСЕНО МИ ЈЕ ОВА МИСАО БЛИСКА, ЗНАТЕ ОНО МОКИНО: „ВИШЕ МРЗИМ ПАРТИЗАН, НЕГО ШТО ВОЛИМ ЗВЕЗДУ“
Пише: Мишко Билбија
Већ неколико месеци боравим у Хрватској и то у оној најлепшој, приморској. На острву сам, на Корчули. Јесте, морам да напоменем да је Корчула острво, у Хрватској.
Пре пар година је један мој другар нагазио на јежа овде на једној од плажа и док сам га возио код лекара да повади бодље, он је телефоном назвао своје осигуравајуће друштво не би ли најавио да ће, ето, искористити скупо плаћено осигурање. Момак с друге стране жице је рекао: „Нема проблема, господине, а где се налазите тренутно?“, на шта је Т. рекао: „На Корчули“. С друге стране - мук, па затим, помало стидљиво: „То је... у Грчкој?“.
Дакле, морам и сам да будем прецизан, јер је школа коју сам ја завршио, за разлику од ове данашње, на овај или онај начин морала да ме научи да је Корчула најнасељеније југословенско острво, познато не само по Оливеру Драгојевићу и Мери Цетинић, већ и по рођењу (тако барем кажу) Марка Пола, славног истраживача. Ко је био овде, сигурно би додао и да се ради о једном од најлепших острва у Јадрану. Неко би поменуо и вино пошип, неко можда КПК, некада славни ватерполо клуб. И много тога би још могло да се дода, али то заиста није битно за овај текст. Јер, логично, на фудбалским смо странама.
Још један мали опис Корчуле, оне спортске и фудбалске: ово је, наравно, Далмација у којој постоји Хајдук и само Хајдук. Торцида на све стране. На отвореном рукометном терену, на бетонским трибинама усред Корчуле, већ годинама поносно стоји огроман, џиновски графит чија садржина говори сама за себе - „МРЗИН ДИНАМО“.
У својим фудбалским разговорима са домаћинима, у томе сам нашао заједничку навијачку црту. Мислим, не само да и ја „мрзин Динамо“, већ ми је и у пренесеном значењу ова мисао блиска. Знате већ оно Мокино: „Више мрзим Партизан, него што волим Звезду“. Мој другар Ф, иначе омиљени саговорник на фудбалске теме, признао ми је да и сам УВЕК навија за противнике омражених пургера, па макар они долазили и из моје агресорске земље.
А ја сам му признао колико сам био срећан када је Хајдук гробарима сервирао шестицу на ЈНА. Јебеш нације и религије, зна се шта је битно у животу, оном фудбалском. Север, само север.
Но, време је да се вратим на главну тему. Укратко, пар недеља сам провео у Београду, усред Првенства, док је Хрватска још била присутна, када сам са П, својим уредником (сиц), договорио да напишем текст о томе како комшије прате своју репрезентацију и Мундијал уопште.
Супер, мислио сам у себи, мало да се одморим од Холивуда и биоскопа, а и суседи имају доста добар тим, имају баш оно што ми немамо у екипи. Уосталом, атмосфера је на острву била сјајна када сам отишао: огромни екрани гдегод да кренеш, коцкасти дресови, заставе, чегртаљке. Општи оптимизам, подсећање на 1998, еуфорија. (Иначе, био сам присутан на француским стадионима када су Хрвати стигли до свог мундијалског полуфинала. Тада су и наши били близу, јако близу, али знате већ... Тулуз... Мијатовићев пенал... Холандија... Давидс у '90... ).
Само пар недеља касније, након Мексика, вратио сам се на „своје“ острво. Туга. Екрани су и даље били ту, ногомет се и даље вртео, али све остало је испарило. Превише би било рећи да је Корчулу (и остатак Хрватске) захватила тешка депресија, али фудбалски и навијачки, све ми је личило на неку пост-апокалиптичну планету која некако покушава да се врати у нормалу. На тезгама које су биле претрпане навијачким реквизитима, очајни трговци су углавном поскидали коцкасте дресове и заменили их неким другим бојама. Пива и јогурти са шаховницама су се и даље продавали, али више нису били тако укусни.
Али сада је време за један мали флешбек, неколико недеља уназад. Полуфинале Лиге шампиона, судар Бајерна и Реала. Исход знате - ја сам му се много радовао. И ово полуфинале сам гледао са комшијама, у једном крцатом бару, и тада сам и у пракси увидео која је највеће разлика између Срба и Хрвата.
Једини, али и буквално једини навијач Реала из Мадрида био сам ја. На страну оно „Данке Дојчланд“, али овде стварно сви навијају за Немце. Наравно, већ сам ту довољно дуго да сам отворено могао да навијам за Шпанце, али свеједно, био сам изненађен. И не могу да не правим у глави поређење: да ли је тако и код нас кад играју Руси? Грци? Не знам засигурно, али вероватно није далеко од тога.
Тако да... ето... Хрвати су брзо нашли утеху и почели да у немачкој репрезентацији траже замену и исказују резервни или пренесени патриотизам. Ја, захваљујући оном проклетом Михајловићу и ФСС-у, нисам имао те проблеме, па сам од почетка изабрао неколико страних репрезентација које баш и нису у теорији могле много да ме разочарају, осим што јесу. Испадоше сви у првом кругу, и Енглези и Италијани, па онда и Шпанци и Португалци. Али добро, фудбал је фантастичан чак и када нисам фанатично везан ни за један одређени тим - уосталом, сви смо ваљда гледали оно чудо од утакмице између Америке и Белгије.
Нисам злобан, али уживам у остацима хрватске еуфорије. Не само ја, већ и Далматинци са којима се дружим. Рекламе, на пример. „Ватрени“ су потонули, али спонзори и даље форсирају своје оптимистичне промиџбене поруке. Нарочито оне за пиво, у којима Хрватска иде до самог врха, са баровима и улицама препуних страсних и срећних навијача. Фацепалм. У банкама и даље нуде тзв. „Самба кредите“. Једно моћно осигуравајуће друштво и даље урачунава „Манџо попуст“.
Урнебесно!
На насловним странама таблоидских магазина, Нико Ковач је и даље секс симбол. Њима је и даље Модрићева фризура симпатична. Једино Џоа Шимунића нико више не помиње. Остало је оно најузбудљивије. Четврт, полу и финале.
Надам се да ће и Немци испасти, па да ћу са мештанима на миру моћи да гледам фантастичан фудбал. Ако и они отпадну, ни туристи нам више неће сметати - Немци и даље воле и посећују Јадран као да је њихов. Онда ћемо се заједно и подједнако нервирати и шокирати у ситуацијама као када је онај амерички Индијанац промашио празан гол са 5 метара у последњој секунди утакмице против Белгије. Или се смејати оном дивљаку Суарезу, иначе најбољем играчу првенства.
А права депресија ће наступити тек када сване оно јутро након финала Мундијала. Тад ће нам остат само Ајдук и Звезда. И она два друга, мања, безначајна клуба.
