У време побуне није постојала ни идеја о каснијем атентату на Ђинђића
ТУЖИЛАШТВО ЗА ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ ПОДИГЛО ОПТУЖНИЦУ
ЗБОГ „ОРУЖАНЕ ПОБУНЕ“ ЈСО У НОВЕМБРУ 2001.
- Истовремено са подизањем оптужнице против Милорада Улемека и још седам бивших официра „црвених беретки“ одбачена је кривична пријава против Војислава Коштунице и Аце Томића, изјавио специјални тужилац Миљко Радисављевић
Пише: Марија М.Зарић
ТУЖИЛАШТВО за организовани криминал подигло оптужницу против осморице бивших припадника Јединице за специјалне операције, због наводног организовања оружане побуне 2001.године.
Како је потврдио тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић, за побуну су окривљени бивши команданти „црвених беретки“ Милорад Улемек Легија и Душан Маричић, Звездан Јовановић. Поред наведених, на оптуженичкој клупи наћиће се и бивши припадници ЈСО Мића Петраковић, Владимир Потић, Веселин Лечић, Драган Крсмановић и Драгиша Радић.
Кривична пријава против тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице и начелника Војно-безбедносне агенције Аце Томића, како објашњава Радисављевић, одбачена је пошто у току истраге није утврђено да су учествовали у побуни.
Што се тиче саме оптужнице, окривљени се терете за извршење кривичног дела „оружана побуна” из тада важећег Кривичног закона СРЈ. Докази прикупљени током истраге, како се наводи, сведоче да је од 9. до 17. новембра 2001. године ЈСО отказала послужност команди, повукла своје припаднике у центар у Кули, прекинула комуникације с командом и у више наврата одбила захтеве начелника ресора, министра унутрашњих послова и премијера Зорана Ђинђића, да прекине са побуном.
Истовремено, пише, оперативни део Јединице борбеним возилима и наоружаним људством у два наврата је блокирао аутопут. На тај начин је, сматра главни тужилац, исказана спремност Јединице за примену насиља уколико се не прихвате њени ултимативни захтеви за смену министра полиције Душана Михајловића, начелника ресора ДБ-а Горана Петровића и његовог заменика Зорана Мијатовића. Таквим поступањем Јединице, били су непосредно угрожени безбедност и уставни поредак земље, навео је тужилац Радисављевић.
Акција хапшења припадника ЈСО, за које се сумња да су учествовали у организовању побуне, започета је 20. септембра 2011. године. Прво су приведени некадашањи помоћник команданта ЈСО задужен за контраобавештајни сектор, касније припадник БИА Веселин Лечић, припадник Жандармерије Мића Петраковић и жандарм из Противтерористичке јединице Владимир Потић. Последњи из групе осумњичених, некадашњи припадник ЈСО, Драгиша Радић ухапшен је 29. септембра. Улемек, Јовановић и Маричић налазе се у пожаревачком затвору, где издржавају вишедеценијске казне затвора.
Иако домаћи медији тумаче супротно, Радосављевић јасно каже да „из доказа који су прикупљени у току истраге не може да се закључи да је у време побуне ЈСО 2001. године постојала идеја или план о каснијем атентату на премијера Зорана Ђинђића”. Овај догађај је дакле само хронолошки предходио атентату на Ђинђића, а са њим су једине заједничке тачке актери Улемек, Спасојевић и Јовановић.
Са друге тачке, у подршку своје оптужнице, Радосављевић наводи да им је побуна олакшала да увиде слабости система И лако се, годину И по дана касније прешалтају, и „уместо на министре и начелнике, крену на самог премијера”.
- Нажалост, систем је био неспособан да га заштити, а он сам немоћан да се од напада одбрани, тако да је трагедија била неизбежна. Закључци и квалификације наведени у оптужници заснивају се искључиво на доказима и чињеницама, до којих се дошло у легално спроведеном поступку – изјавио је за новинаре Радосављевић.
Реч, две о самој побудни која је почела 8. новембра 2001.г., непосредно после хапшења браће Ненада и Предрага Бановића, које је Хашки суд оптужио за ратне злочине почињене у логору Кератерм.
Њих су „црвене беретке“ ухапсиле на пијаци у Обреновцу, а исте вечери пребачени су у притвор у Схевенингену. Дан касније, „беретке“ су отказале послушност Ресору ДБ, а већина припадника те јединице повукла се са радних места. Касније, у току дана, припадници ЈСО одржали су конференцију за штампу, на којој су изнели између осталог и захтев за смену тадашњег министра полиције Душана Михајловића и доношење закона о сарадњи са Хашким трибуналом.
Током побуне блокирали су аутопут код Центра „Сава“, у време кад је Милорад Улемек Легија требало да се појави пред Окружним судом као сведок у предмету „Ибарска магистрала“. Душан Михајловић је, наводно, чак и писано понудио оставку, коју је влада Зорана Ђинђића одбацила. У каснијем развоју ситуације, оставке су поднела двојица највиших званичника РДБ-а, начелник Горан Петровић и његов заменик Зоран Мијатовић.
Ђинђић је по повратку из Америке сазвао састанак којем су присуствовали Михајловић, Петровић, Жарко Кораћ и тадашњи начелник Ресора јавне безбедности Сретен Лукић. После састанка, Ђинђић и Чедомир Јовановић отишли су на преговоре у седиште ЈСО-а у Кули. Ђинђић није пристао да удовољи захтеву да смени министра полиције.
На чело РДБ, два дана пре краја побуне, именовани су Андреја Савић и Милорад Брацановић, кога је Специјални суд у Београду, касније осудио на две године затвора због непријављивања припреме убистава Ивана Стамболића и Вука Драшковића и још две за непријављивања извршиоца дела.
Побуна се завршила доласком Андреја Савића и Сретена Лукића 17. новембра у Кулу.
Према писању дневне новине „Ало”, само два месеца пре побуне, министри у Влади премијера Ђинђића - Драган Веселинов и Драган Миловановић, величали су постојање „црвених беретки“.
Речима „благо држави која има овакву јединицу“, Миловановић је у књизи утисака у спомен-соби у Кули, где је била база ЈСО, оставио поруку - написану 17. јануара 2002. године. Веселинов, који је као и Миловановић био члан владине комисије са задатком да расветли околности побуне, пожелео је у својој поруци, написаној истог датума, припадницима ЈСО „да у здрављу и весељу дочекају старост“.
Фотокопије поменутих порука предочене су бившим министрима током недавног саслушања пред истражним судијом поводом истрази о побуни ЈСО.
