Постаје ли Србија Милова колонија?

ЂУКАНОВИЋ ДОЖИВЕО ПРВИ ВЕЛИКИ ПОРАЗ У ЦРНОЈ ГОРИ

А ДОЖИВЉАВА РЕНЕСАНСУ У СРБИЈИ

Мило Ђукановић

• Цане Суботић и његов прјатељ Мило Ђукановић убрзано убиру своје немале заслуге за прошлогодишњу смену власти и довођење Алека и његових „непоколебљивих бораца против корупције" на власт
• Тадић је нигде, Мишковић у затвору, Србија избушена, још да се и Беко смести поред Мишка, и Србија ће коначно бити по мери ових финих људи. Засад је још рано тражити да Пера Луковић буде на пример директор телевизије или Политике, али доћи ће и то на ред
• Пошто Тадић није хтео да потпише оно што му је госпођа Меркел донела (а што су већ прихватили Алек и Ивица, само се фолирају због слуђене Србије), преко ноћи су се улоге обрнуле па је Мило постао важан инструмент странаца за рушење Тадића
• Уследила је друга, мало је рећи контроверзна посета сад већ председника Николића Подгорици. Некако баш на дан кад је објављена Филипова кандидатура. Николић се тада није састао с Митрополитом Анфилохијем, а јавно је рекао како СПЦ треба да се договори са ЦПЦ

        Пише: Миша Ђурковић, за Недељник виши научни сарадник ИЕС

       У петак, 22. марта, незаслужено тихо прошла је вест да је Апелациони суд оборио ранију пресуду у случају оптужених за шверц цигарета током деведесетих. Свима је пресуда укинута и мораће се на поновно суђење. Најважнији човек на кога се ова одлука односи јесте познати контроверзни бизнисмен Станко Цане Суботић.

       Ако знамо колико је српско правосуђе, које су по сопственом нахођењу у последњих десет година реформисали и Курта и Мурта и Снеки и онај асистент с Правног факултета, слободно и самостално у доношењу оваквих одлука, постаје очигледно да је тек сада потпуно јасно како се прошле године заиста променила власт у Србији.

       Цане Суботић и његов прјатељ Мило Ђукановић убрзано убиру своје немале заслуге за прошлогодишњу смену власти и довођење Алека и његових „непоколебљивих бораца против корупције" на власт. Тадић је нигде, Мишковић у затвору, Србија избушена, још да се и Беко смести поред Мишка, и Србија ће коначно бити по мери ових финих људи. Засад је још рано тражити да Пера Луковић буде на пример директор телевизије или Политике, али доћи ће и то на ред.

       То да је ова власт најгора власт у Србији у последњих двадесет година и да је најштетнија могућа по интересе наше државе и народа, поновио сам већ више пута. Али то треба понављати непрестано и чини се да не постоји бољи индикатор и доказ од „политике" према Црној Гори.

       Шта политике? Боље је рећи да ова власт полако претвара Србију у колонију Мила Ђукановића и његових пријатеља.
      
       Прича о одлуци Апелационог суда треба наравно да почне са већ легендарним сусретом у париском Рицу о коме је пуно причао Ратко Кнежевић, али су га помињали и свеприсутни Марић и богами садашња потпредседница СНС госпођица Маја Гојковић, додуше у време док није била у најбољим односима с Алеком и Томом.

       Легенда каже да су се тако случајно срели ова два реформисана политичара у успону и овај Милов пријатељ, партнер и тако даље, и започели фину дискусију о винима и фудбалу. Узгред, кажу, било је помало речи и о томе како да се овим момцима помогне не би ли се некако отресли заједничког противника Бориса Тадића.

       Овај почетак једног лепог пријатељства довео је до прве (биће и других) шокантне посете Томислава Николића Црној Гори прошле године, кад се пријатељски сусрео са Ђукановићем и изрекао неколико за тамошње Србе неверованих ствари, а цела атмосфера је показала да уместо Андрије Мандића и својих сународника, Тома и Алек сад у Црној Гори имају боље другаре.

       Да бисмо ово разумели, морамо да се вратимо још корак даље.

       Негде баш у време кад су прво Тома а онда и Алек почели да се реформишу, странци су Борису дали налог да покрене акцију Балкански ратник. Мило се по обичају заиграо и превише ојачао, па су глобални играчи решили да му сломе једно од најважнијег оруђа, Шарића и његову мрежу.

       Велику улогу у целој причи одиграо је, као што се сећамо, Тадићев шеф кабинета Мики Ракић коме је - као и још неким - безбедност (била?) озбиљно угрожена.

       Директна последица ове акције је радикално смањење кеша у Црној Гори и велики проблем за тамошњи буџет, што се погрешно доводи у везу с некаквом светском економском кризом. Београд је, елем, тада врло озбиљно кренуо на Мила, па је чак добио и дозволу да доле помогне отварање српског питања, што је до тада одбијала свака власт у Србији.

       Руку на срце, још је Драган Јочић кренуо да реже неке од важних Милових канала у Србији и, рецимо, ухапсио недавно убијеног Антона Станаја, припадника врло моћне породице блиске Ђукановићу. Тадићев кабинет је од 2009. то подигао на виши ниво и отворио озбиљан сукоб с Милом, чистећи његове немале активе у Србији, и коначно, помажући Србима из Црне Горе да на нормалан начин почну да граде своје институције у Црној Гори.

       Амбасада у Подгорици почела је да ради свој посао, а Борис Тадић, Мики Ракић и Млађан Ђорђевић постали су преко ноћи најозлоглашеније особе у Миловом окружењу.

       Овај је по ко зна који пут успео да преживи, и да дочека ново мешање карата у коме је странцима наравно Косово постало важније од резања снаге Господара.

       Пошто Тадић није хтео да потпише оно што му је госпођа Меркел донела (а што су већ прихватили Алек и Ивица, само се фолирају због слуђене Србије), преко ноћи су се улоге обрнуле па је Мило постао важан инструмент странаца за рушење Тадића.

       Са својим блиским пријатељима и сарадницима попут Цанета и Бебе, огромним познавањем свих сегмената српског друштва и још увек јаким везама (које су укључивале и блиско Тадићево окружење), Мило је покренуо операцију на два колосека. Један је био директна помоћ СНС у логистици, теренском раду и ономе што све то плаћа. У том контексту, осим пријатеља из Рица, помињао се и онај фини господин који у Цног Гори има телевизију на којој је Беба пре који дан поново представио свој метафизички систем и уопште „поглед на стварност" (сетите се, то је човек који тврди да су Ђинђића убили Руси, а да је Ентони Монктон овде био ваљда да би посетио традиционално туцање јаја у Мокрину).

       Други, испоставило се једнако важан правац деловања били су бели листићи којима је оборена излазност и чиме је посебно погођен Тадић јер се радило о његовим бившим гласачима.

       Читава операција је ишла преко оног дела урбане екстремне левице који је Беба успео да одвоји од Чеде и ЛДП-а, који је постао превише „државотворан" и размишљао како да уз Тадића уђе у власт. Огромно незадовољство младих људи каналисано је преко Пешчаника и посебно преко Цанетовог личног треш информативног гласила у Србији, портала Електронске новине.

       Ту сте могли да видите наизглед невероватну коалицију: Цане, Бели листићи, муфтија Зукорлић и Тома Николић. Наравно, све уперено у правцу рушења Тадића који је отворио фронтове на све стране и постао сметња свима.

       Кад је посао одрађен, и кад је Мило отворио шампањац јер је коначно добио своје момке у Београду, кренула је и реализација.

       Политички лидери Срба у Црној Гори који су с радошћу подржали Николића, већ не могу да верују шта их је снашло (сличан осећај намагарчености имају и Марко Јакшић и Мирослав Мишковић и бар пола Србије).

       Први потез је био да се из амбасаде у Подгорици тихо повуку два човека о којима су Срби доле врло лепо говорили. Лутовца су оставили још пола године, али ево и он се ускоро враћа, а доле ће, кажу, фини јуловски кадар Дојчило.

       Уследила је друга, мало је рећи контроверзна посета сад већ председника Николића Подгорици. Некако баш на дан кад је објављена Филипова кандидатура. Николић се тада није састао с Митрополитом Анфилохијем, а јавно је рекао како СПЦ треба да се договори са ЦПЦ?!

       Србима је, а да их ништа о томе није питао, поручио да треба да уђу у власт. Необавештени су се шокирали, а остали се сетили париског Рица.

       Ова скорашња одлука је просто симболички битна као припрема великог повратка Цанета у Србију који се увелико спрема. Беба је управо окончао Филипову кампању (коју оперативно на терену помаже екипа коју је СНС послао враћајући услугу за прошлу годину).

       Засада управо за те потребе користе Ниџу Самарџића и нешто што се зове Либерални покрет Србије. Но, то, као и Живковићева Нова странка, и као и једне дневне новине, пре свега треба да послужи да се убије Демократска странка, па и ЛДП који му се отео контроли. Но, важније од свега је да сад ипак њихови људи у Србији држе власт.

       Додуше, било је тога у различитим сегментима и раније.

       Постоји легенда да један Милов човек преко својих људи и менаџера држи фудбал у Србији (и тако подрива углед и смисао репрезентације, на пример), а други има велики уплив на кошарку. Занимљив је утицај на подземље, безбедносне структуре, финансијске токове, али и на такозвану интелектуалну елиту.

       Мило је,на пример, успео да на београдски Факултет политичких знаности убаци лика који се зове Милош Бешић, који је сад тамо доцент на предмету методологија. Овај Милов „независни истраживач" из Крушевца познат је по томе што вечно објављује резултате спинованих истраживања јавног мњења којима се ДПС помаже у кампањи пред изборе. А ето Београд га је за то наградио местом на државном факултету!? Како и не би кад пола факултета тезгари код Мила по различитим основама за добре новце.

       Има таквих ствари на тоне: од Јове Капичића до Николе Фабриса и тако даље.

       Ето каква смо ми држава... Мило Ђукановић, који је управо доживео први велики пораз у Црној Гори и коме се легитимитет тамо радикално урушава, на парадоксалан начин доживљава своју ренесансу у Србији!