Има ли у Вучићевима наступима покушаја хипнотисања Србије?

ШТА КАЖЕТЕ ЗА ЊЕГОВЕ „ПОЛИТИЧКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ” - ШТА ЈЕ ПРОМЕНИО ОТКАКО ЈЕ „ГОСПОДАР ВУЧИЋ”

         НЕМА дана да Александар Вучић нешто не каже! Нема дана да не покуша да неку нову заставу преотме било српском наформалном националном блоку, било Драгану Ђиласу и Чеди Јовановићу.

         Многи верују да његовим поступцима и наступим диригује тајни саветнички тим (или тимови) и да за све инструкције добија и из иностранства. Чак главне – управо отуда.

         Многи су уверени да се он бави – и не неуспешно – масовном хипнозом и да су у тој функцији и борба против криминала и корупције и мантра да ће он и његова странка предузимати тешке и непопуларне мере и по цену пада популарности. Јер, шта су рејтинзи кад је у питању судбина и будућност Србије.

         Шта кажете за Вучићеве „политичке технологије” – шта је он ту променио откако је „господар Вучић”?

         Чини ли се и вама да у његовим наступима има и покушаја хипнотисања (макар дела) Србије?

         Је ли то све његова лична инвенција и креација, или на њему раде и домаћи и страни „технолози”, имиџмејкери и „хипнотизери”?

_______________________________________________________________________

Јово БАКИЋ, професор Филозофаког факултета у Београду

Слабији је говорник од Милошевића,

             Ђинђића и Драшковића

• Кренуо је против оличења онога што се може звати политичким капитализмом у Србији и тако смо добили случај Мишковића. То је кључна ствар

• Тренутно врло вешто води политичку игру, али ћемо резултат тек видети, јер је Мишковић само један човек, а не цео систем. Ако се систем не промени, а за сада изгледа да неће -широки слојеви ће се разочарати

         ВУЧИЋ није унео нарочите новине у комуникацији са масом. Његов успех није дошао захваљујући нарочитој харизми, него конкретним обећањима око борбе против корупције и криминала.

         Онда је, да тако кажем, кренуо против оличења онога што се може звати политичким капитализмом у Србији и тако смо добили случај Мишковића. То је кључна ствар.

         Сам Вучић има харизму, али она није нарочита ни посебна. Његове говорничке способности су слабије него Ђинђићеве, Милошевићеве или Драшковићеве.

         Међутим, схватио је шта тишти широке друштвене слојеве и покушао да одговори на потребу потиштених и понижених људи. Тренутно врло вешто води политичку игру.

         Резултат ћемо тек видети, јер је Мишковић само један човек, а не цео систем. Ако се систем не промени, а за сада изгледа да неће -широки слојеви ће се разочарати.

         Зашто га сваки дан гледамо да даје неке изјаве? Најмоћнији је човек, без обзира на формалну власт јер је фактичка моћ код њега. Зато Вучић покушава да подгрева очекивања широких друштвених слојева везана за његову активност и делање.

         Не знам да ли је овога свестан: у тренутку кад је његова власт свежа - то му иде у прилог, али ако се тако настави, а нема спектакуларних помака у друштвеној стварности - то би му се могло вратити као бумеранг.

         Оно што је добро у једном тренутку, не значи да ће бити добро и у другом.

_______________________________________________________________________

Драган ПОПАДИЋ, психолог, редовни професор Београдског универзитета

Сваки наш вођа је краће трајао

      од својих претходника

• Његова политика је рискантна. Јер, проблем је што људима то ускоро неће бити довољно. Шта ће да ради кад истроши све оне које народу представља као непријатеље? Он стално мора да налази нове кривце, а кад их више не буде било, мораће да и пријатеље прозове непријатељима

         КОД нас је стандардни део комуникације лидера и народа тај да народ тражи да буде третиран као маса којој се обраћа вођа. И, све наше вође су доживљавале сличну судбину: од дивљења до падања у немилост. Али, занимљиво је што је сваки следећи имао краће време трајања од својих претходника.

         Милошевић, Коштуница, Вучић јесу специфични, али међу њима разлике нису велике.

         Вучић више од претходника игра на карту незадовољства и оптуживања, налажења криваца у другима, а не нуди оптимизам и позивање на рационалност.

         То је рискантна политика. Јер, проблем је што људима то ускоро неће бити довољно. Шта ће да ради кад истроши све оне које народу представља као непријатеље? Он стално мора да налази нове кривце, а кад их више не буде било, мораће да и пријатеље прозове непријатељима.

         Када стално подгревате бес народа према неким кривцима, то не доприноси стабилизацији у друштву. Зато је неопходно, за његово добро, а поготово за добро државе, да се та реторика преокрене у мање запаљиву и истина мање популарну, али конструктивну.

_______________________________________________________________________

Бора КУЗМАНОВИЋ, психолог, професор Београдског универзитета

 Маса тражи ауторитарног вођу,

а Вучић се уклапа у та очекивања

• Рекао бих да је Вучић скупио искуства претходника и на то додао и саветнике споља

• Пример је и то што добро манипулише страхом.  Као када је Черчил Британцима обећао „крв, зној и сузе”
• Још не можемо да знамо како ће он коначно проћи, јер је за сада све у намерама. Тек ћемо да видимо да ли ће успети да реши питање корупције и криминала на начин који ће да задовољи публику

         ВУЧИЋ се труди се да буде озбиљан, понекад и претерано. Не игра на шарм. Тадић је комбиновао оштрину, држао у рукама полуге моћи, али истовремено и шармирао публику.

         Наша ситуација је таква да имамо много проблема и маси је потребан лидер који изгледа да је врло озбиљан и намеран да нешто уради.

         Међутим, ми не можемо да знамо како ће он коначно проћи, јер је за сада све у намерама. Тек ћемо да видимо да ли ће успети да реши питање корупције и криминала на начин који ће да задовољи публику. Публика осећа да има много корупције и криминала и види некога ко је решен да покрене ствари. Зато и када излази ван формалних компетенција народ му неће замерити. На неки начин се меша у рад правосуђа,  оцењивао је чак и Уставни суд, али наша маса тражи ауторитарног вођу и он се уклапа у та очекивања.

         Даље, он се приказује храбрим. Намерно инсистира на томе како је спреман да сноси најтеже последице, прича о томе како „зна како ће завршити”.

         Рекао бих да је Вучић скупио искуства претходника и на то додао и саветнике споља.

         Пример је и то што добро манипулише страхом.  Као када је Черчил Британцима обећао „крв, зној и сузе”.

         Вучићу зато добро одговара комбинација са Дачићем. Ппремијер (као и председник Николић) шири оптимизам, а Вучић драматизује. Тако даје проблем и нуди решење – тешко решење.

         Ширећи страх да нема другог избора, намеће се као вођа који може одвести народ у неком правцу. А одаје утисак поузданог лидера јер у јавности за сада нема неких прљавих ствари из његовог личног живота.

         Главно је питање да ли ће бити дела и резултата. Шта ће коначно бити са односом Вучић-маса зависи од тога да ли ће нешто конкретно пружити.

         Засад манипулише обећањима и најавама. 

_______________________________________________________________________

Милош КНЕЖЕВИЋ, политички коментатор и аналитичар

Србија на политичкој сцени

    више нема државника

• Постоји Вучићева свеприсутност, а хипноза се можда и уочава међу онима који су на страни напредњака
• Велико је питање може ли пун елана и динамике политичар Александар Вучић да превлада сва ограничења и изгради харизму, какву је у пост титоистичком периоду имао само Драшковић у опозицији и Ђинђић у кратком интервалу
• Данашњи тријумвират представља само победничку коалицију утемељену на политичкој вољи и гласовима нешто преко половине бирача. Ограничења Вучићеве-Николићеве и Дачићеве владавине налазе се у неразрешивом проблему територијалне ампутације КиМ коју по жељи Запада треба да озваниче, али тако да у облику мекане политике и мекане моћи то буде недовољно уочено

         НЕ БИХ рекао да је хипноза масе преовлaђујући осећај у јавности.

         Постоји Вучићева свеприсутност. А постоји и дезорганизованост опозиције. У њој се и крије тајна оволике присутности коалиције на власти - као и Вучића - у медијима.

         Ако се изузму симпатизери и гласачи, велики део гласача са збуњеношћу гледа у процесе. Они ничим нису импресионирани што ради владајућа коалиција.

         Хипноза се можда и уочава међу онима који су на страни напредњака, али не заборавимо да је то део традиције овдашње политике која пружа исувише много сведочанстава о поклањању поверења и разочаравању у лидере као и у њихове успоне и падове од којих су неки личили на стропоштавња (Стамболић, Милошевић, Тадић).       

         Велико је питање може ли пун елана и динамике политичар Александар Вучић да превлада сва ограничења и изгради харизму, какву је у пост титоистичком периоду имао само Драшковић у опозицији и Ђинђић у кратком интервалу. И, да ли је уопште могућа било каква харизма која би у Србији подељене моћи успоставила само једну личност као непобитног и беспоговорног владара.

         Сумњам да је, без обзира на медијску свеприсутност, тако нешто уопште могуће у условима кризе и пропале транзиције. Оно што је могуће јесте медијски приказ енергије, одлучности и свемогућности политичара, па и првог потпредседника Владе. То је - нарочито у ситуацијама када је неки проблем у политичком животу толико драстичан, или када су поремећени односи у владајућој коалицији - могуће само уз подршку и сугестије иностраних чинилаца.

         Да појасним: онда када је пољуљаност унутрашњих односа такве природе да је немогуће унутрашње решење, решење се тражи у арбитрирању из инистранства. То је било искуство у последњих 10 година. И управо то упућује на десуверенизовање унутрашње политике и западање у клијентелистички положај Србије.

         На политичкој сцени више нема државника. Дејствују и чинодејствују страначки прваци који своје улоге представљају као добробит за читав народ и држвништво највишег стила.

         Од пада Милошевићевог режима и почетка тзв. ДОСократије на политичкој сцени Србије ни у једном часу није владао само један човек. Моћ је дељена.

         Данашњи тријумвират представља само победничку коалицију утемељену на политичкој вољи и гласовима нешто преко половине бирача. Ограничења Вучићеве-Николићеве и Дачићеве владавине налазе се у неразрешивом проблему територијалне ампутације КиМ коју по жељи Запада треба да озваниче, али тако да у облику мекане политике и мекане моћи то буде недовољно уочено.

         Трећи фактор ограничења популарности је пропала привреда, четврти је одуговлачење и застој евроинтеграција, а пошто је брза ЕУ интеграција обећање власти - биће занимљиво како ће то да оправдају. Пети фактор је недовољно уочена промена односа на глобалном плану и релативна застарелост евро-америчке и евроинтеграционе мантре спрам нових мултиполрних односа и померање тежишта моћи ка земљама БРИК и Евроазије.

         Напослетку, Вучићевој амбицији лидерства без ограничења стоје чиниоци из позиције и опозиције. Вучић је председник највеће странке, али је шеф државе био и његов шеф- Николић.

         Могућа напредњачка харизма, ако о њој уопште може бити реч, подељена је и у самом партијском телу напредњака на оне који више симпатишу Николића и оне који више симпатишу Вучића.

         Постојећи политички систем и уставна овлашћења председника такође упућују на кохабитацију у владајућој коалицији, али је она чудна јер је као медијски промовисани одлучујући фактор први потпредседник Владе (у Уставу није дефинисана његова функција), а не председник Влде који је из друге по снази коалиционе странке.

          Диана Милошевић