ДАЧИЋ: Да ли је руски штит у Србији у интересу Америке?
ДРУГИ ПИШУ – Београдски дневни лист Данас о боравку министра унутрашњих послова у Вашингтону
* Дачић је указао домаћинима на потребу „заједничког именитеља“ у грађењу билатералних односа Вашингтона и Београда, имајући у виду да је „Америка највећа сила на свету, а Србија највећа држава на Балкану - и ту нема регионалног мира и стабилности без учешћа Србије“
* Али, пошто је Хилари Клинтон примила Тачијевог заменика, извесног Слободана Петровића, други човек Владе Србије је ЗАИГРАО НА КРУПНО: „Рекао сам им, замислите ситуацију да се у Србији - у којој је већ подршка за улазак у ЕУ пала испод 50 одсто - одлучи да држава не жели да уђе у ЕУ, него да се желе најближи односи с Русијом. И да се онда у једном тренутку одлучи да се у Србији постави неки руски ракетни штит. Да ли је то највиши интерес Америке?»
* ПА СЕ ПОЖАЛИО: «О тим стварима нико не размишља. Дошли смо до нивоа где Србија не може више сама себе да натера на позитиван приступ. Све сам им то рекао. И они су свесни те ситуације, али кажу да не верују да је то могуће... Само, немој после да буде касно“
Аутор: Слободан Павловић
Вашингтон - Ако је судити према овдашњим одјецима, у суботу завршена целонедељна посета Ивице Дачића (једног од тренутно водећих представника политичке номенклатуре у Србији, како га позиционирају Американци) окончала се онако како је и протицала - потпуно незапажено.
Што ће рећи: сасвим у складу са традиционалним, одавно уобичајеним јавним нереаговањем, уз овдашњу генералну незаинтересованост за ту традиционалну манифестацију звану "молитвени доручак". А, посебно за белосветску димензију тог фебруарског окупљања, на коју се приватно позивају и врло уредно одазивају (о државном или о свом трошку) превасходно гости из земаља са, иначе, врло скромним рејтингом на свим релевантнијим међународним ранг-листама.
Та прича се, међутим, понавља из године у годину, при чему су и сад, у четвртак, међу три и по хиљаде домаћих и страних гостију - у пола туцета за ту прилику спојених дворана вашингтонског Хилтона - поново било врло лепо заступљено и неких педесетак званица са бившег југо-простора. Гости из Србије били су у том саставу, по обичају, најбројнији, мада ни остали нису много заостајали. Изузев Словеније коју је, као и код осталог развијеног света, на том јутарњем угођају заступао само амбасадор у Вашингтону.
Од наших представника, најзадовољнији је отпутовао из Вашингтона Слободан Петровић, потпредседник Владе Косова и председник тамошње Самосталне либералне странке. Он је у четвртак, непосредно после доручка, био примљен у Стејт департменту код Хилари Клинтон, пред њен полазак на међународну безбедносну конференцију у Минхену, где је она, узгред буди речено, сутрадан поменула и Косово као „један од конфликата на Балкану, који чине Европу несигурном и непотпуном у својој целовитости“.
Ивица Дачић, са своје стране - како је пред одлазак саопштио дописницима српских медија - конкретно је поменуо конгресмене Бартона, Тарнера и Рорабахера као саговорнике који су исказали разумевање за његову идеју о „праведном разграничењу за Косово и Метохију“.
На питање Данаса да сумира резултате посете, Дачић је констатовао, за почетак, да је садашња политика САД према Косову и Србији производ чињенице да је Обамину администрацију сад воде људи из „некадашњег Клинтоновог окружења“. Указао је, тим поводом, на потребу „заједничког именитеља“ у грађењу билатералних односа Вашингтона и Београда, имајући у виду да је „Америка највећа сила на свету, а Србија највећа држава на Балкану - и ту нема регионалног мира и стабилности без учешћа Србије“.
Образлажући ту тезу, потпредседник Владе Србије закључио је на крају и следеће: „Рекао сам им, замислите ситуацију да се у Србији - у којој је већ подршка за улазак у ЕУ пала испод 50 одсто - одлучи да држава не жели да уђе у ЕУ, него да се желе најближи односи с Русијом. И да се онда у једном тренутку одлучи да се у Србији постави неки руски ракетни штит. Да ли је то највиши интерес Америке? О тим стварима нико не размишља. Дошли смо до нивоа где Србија не може више сама себе да натера на позитиван приступ. Све сам им то рекао. И они су свесни те ситуације, али кажу да не верују да је то могуће... Само, немој после да буде касно“.
