РАДОВАН: Није ли Сребреница била још '93 проглашена за масакр?!
Караџић сведока тужилаштва - некадашњег логистичара Десетог диверзантског одреда Драгана Тодоровића – потпуно окренуо против трибунала
* КАРАЏИЋ: И када сте ушли 11. јула у Сребреницу, да ли је тамо било њихове војске и становништва? Није био насилан улазак, нити је било пуцања и погибија?
* ТОДОРОВИЋ: На правцу откуда смо ми упали - није било
* КАРАЏИЋ: А када сте напустили Сребреницу ...
* ТОДОРОВИЋ: Око десет сати 12-ог ујутру. И до тада није било убијања, гранатирања ... Само су нас бомбардовали из авиона 11-ог
* КАРАЏИЋ: Кажете да нисте видели ни мртве, осим једног који је био у НАТО униформи, па сте помислили да је Србин, али се показало да је муслиман. А оних четири, пет тела које је тужилаштво показало нисте видели?
* ТОДОРОВИЋ: То је било 12-ог, када наша јединица није више била у борбеном дејству
* КАРАЏИЋ: Када сте чули за „незаконита убијања и ликвидације“ (за које је и сам у Хагу осуђен на доживотну робију)
* ТОДОРОВИЋ: Тек када су почела хапшења припадника наше јединице. Ердемовић је потурио случајеве Пилице и Брањева
* КАРАЏИЋ: Можете да потврдите да је Сребреница још 1993, и пре него што је постала заштићена зона, у светским медијима била проглашена за масакр?
* ТОДОРОВИЋ: Да!
Извештава: Марија М. Зарић
ЧИНИ се да је након последњег судећег дана у процесу против Радована Караџића (07. фебруар, 2012. г) посматрачу просто немогуће да се одупре питању - зашто се хашко тужилаштво одлучило за такав ауто гол позивајући као сведока некадашњег логистичара Десетог диверзантског одреда Драгана Тодоровића?
За свега три сата у судници, овом сведоку тужилаштва пошло је за руком да потврди све до једне тезе оптуженог председника Републике Српске и да скоро у потпуности пољуља оптужницу Трибунала.
Током главног испитивања, читањем исказа, Тодоровић је посведочио да је 10. диверзантски одред био јединица Главног штаба ВРС под контролом генерала Ратка Младића и њему потчињених официра Петра Салапуре, Здравка Толимира и Манојла Миловановића. Такође је потврдио и да су припадници одреда, предвођени командиром Милорадом Пелемишом, без отпора ушли у Сребреницу 11. јула 1995. и обезбеђивали, по Младићевом наређењу, зграде општине и полицијске станице све до сутрадан, 12. јула.
Само, убрзо је оптужени преузео контролу над испитивањем, а тада се установило да је Пелемиш заправо доживео саобраћајни удес, због чега није био присутан када је, три дана касније, мајор Драгомир Пећанац (ађутант ген. Младића) дошао по десетак војника из те јединице, како би их одвео на „неки задатак“. Војницима се, према речима сведока добровољно придружио и Дражен Ердемовић, официр који је признао масакр у Сребреници, и за тај злочин „зарадио“ свега пет година казне, а за узврат, по потреби, у више наврата сведочио као специјални, заштићени очевидац тужилаштва.
- Пећанца је пратио аутомобил пук. Вујадина Поповића, тада официра за безбедност Дринског корпуса ВРС. Обратио се војнику Обреновићу, али сам чуо само вику и расправу, а не и о чему се ради – сведочио је Тодоровић.
* Рекли сте да је Обреновић одбио да додели војнике Пећанцу зато што командант није био ту и није имао његово овлашћење. И да немамо доказ да је то урадио због природе задатка на који је Пећанац звао војнике – подсетио је Караџић, а потом наставио: * И зато се обратио Гојковићу?
- Тако је, није било наредбе команданта Пелемиша, а по његовој наредби се увек поступало. Команду је тад преузео Словенац Франц Кос.
Скачући са теме на тему, Караџић се зауставио на сведоковим сазнањима каква је била снабдевеност заштићених зона храном - у погледу проласка конвоја и муслиманских „излета“ у српска села.
- Сви конвоји који су били упућени у енклаве прошли су кроз наше пунктове максимално коректно. А што се тиче њихових излета у наша села, муслимани су купили све редом. На Божић ни једна печеница ни суво месо није остало. Не само што су побили и попалили, него су покупили све, а наводно не једу свињетину.
* Да ли се слажете да је војна активност изван енклава Жепе и Сребренице и поред заштићене зоне - била стална?
- Па, Кравица је нападнута из заштићене зоне, под водством Насера Орића. Сви знају како су ти људи побијени и нагрђени, а и документовано је. Било је излета и у Милиће и Рудник, и околна села. А били смо ту и са јуришним одредом, када су муслимани упали први пут и побили раднике и возаче на копу. Већина опљачкане стоке била је из српских села. Било је оних који ништа друго нису радили, само су ишли и пљачкали.
Караџић је затим предочио план Дринског корпуса за јули 1995. г, у коме се, како је устврдио, уопште не помиње било каква активност везана за будуће освајање Сребренице. Ни Тодоровић није знао да ће Сребреница бити освајана, већ је потврдио да је први и основни задатак ВРС био да се раздвоје енклаве Жепа и Сребреница.
Драган Тодоровић
* Задатак је био да се врате муслимани у границе договорене заштићене зоне и да се ослободи пут између енклава? Да ли је тачно да је било уобичајено да ваш командант саопшти задатак непосредно пре извршења?
- Да.
* И ви сте, као и увек, издали одређено требовање, не знајући о појединостима потреба? На листи се наводе митраљез М 84, муниција за митраљез и муниција за аутоматске пушке...
- Да, уз то иде и мали минобацач 60мм, гранате, вода, ћебад, вреће ...
* И знатан број конзерви. Дакле, опрема за боравак изван цивилизације...
- Апсолутно.
* Ако су имали задатак да изврше ликвидације, шта ће им опрема за боравак у ненасељеним пределима? Зар не би у том случају означени за тај посао отишли у градове и обавили за шта су послати? – уследила је поента оптуженог: * Ова требовања, да ли су одскакала у било чему од уобичајених?
- Не, било је исто као и сваки пута кад борбена група излази на терен.
Тодоровић је предочио да је јединица у Среберницу ушла 11. јула, око подне, из правца Зелени Јадар, у две борбене групе.
Упитан да ли има податке да су се водиле борбе на југу Сребренице и пре 10. јула, рекао је:
- АБиХ је бранила ту путну комуникацију јер им је одговарала локација за дотурање оружја и хране. Тамо где смо ми били смештени, није било жртава. Могуће да их је било са обе стране, јер је то шума, али нисам био на терену.
* И када сте ушли 11. јула у Сребреницу, да ли је тамо било њихове војске и становништва. Није био насилан улазак, нити је било пуцања и погибија?
- На правцу откуда смо ми упали - није било.
* А када сте напустили Сребреницу ...
- Око десет сати 12-ог ујутру. И до тада није било убијања, гранатирања ... Само су нас бомбардовали из авиона 11-ог.
Сведок је потврдио да се сећа да је оптужени на захтев цивилних власти Сребренице 14-ог прогласио ратно стање, због муслиманских бојних група које су преплавиле шуме, иако су борбе у Сребреници биле завршене.
- Те групе су убиле четворицу момака у Купасарима, према Жепи.
* А да ли је тачно, да су се муслимани добро организовали, да су могли да заузму било шта са тих 13 до 15 хиљада људи који су се упутили ка Тузли?
- Да су знали како су обезбеђене наше линије, могли су да заузму и Милиће и Власеницу, читаву путну комуникацију према и преко Зворника, према Тузли – набрајао је сведок.
Када је оптужени подсетио на документарни филм тужилаштва о уласку у Сребреницу, заинтересовао се за повезе на челу војника који се виде на снимку. Упитавши - да ли је такво кићење било уобичајено за борце и да ли је тачно да су муслимани имали и више таквих трака од Срба - сведок се присећао:
- Знам за траке. То је код нас, за неког, био део имиџа. А код муслимана је била исписана са „Текбир! Алах уегбер!“(За кога, за Алаха!). Њих су носили муслимански војници и њихови плаћеници из иностранства. То је био борбени поклич при сваком нападу на наша села и утвђења.
* Да је таква трака била дуже време у гробници, да ли би натппис могао да нестане? - интересовало је оптуженог, који се више од месец дана бори у Хагу са разноразним форензичарима који управо за овакве траке тврде да су повези преко очију наводно стрељаних муслиманских цивила.
- Могуће је – уследио је одговор сведока, на шта је тужилац као опарена поскочила са приговором: - То су били знаци распознавања, да не би дошло до случајног међусобног обрачуна. Боја би се мењала у зависности од ситуације и стационирања војске. Мењале би се сваки дан, да се не би повезале са тракама супротне стране.
* Чујемо Младића да помиње дахије. Да ли су дахије биле одметници и од султана и од српских локалних управа за време турске окупације? Злотвори који нису никога поштовали, за чију ликвидацију је на крају дао сагласност и сам султан? Да ли је по тој охолости и злочинима Насер Орић био врста дахије?
- Стицајем околности, после рата, имао сам прилику да причам са људима који су били у његовој јединици. Прво је био окрутан према свом народу, а онда према осталима.
* Младић онда не помиње случајно дахије везано за Орића?
- Ти људи су пре јула 1995, много зла нанели на територији Сребренице, Милића, Власенице... Ту је било на хиљаде жртава под Насеровом командом.
* А видимо на снимку да се Младић пита и одакле се пуца. Да ли је вероватније да је пуцала муслиманска страна?
- Било је много муслиманских јединица које су отишле у шуме, које су још месец дана терорисали те крајеве. Нападали, пролазили, терорисали српска села, тражили пут да прођу до Тузле. Све су пред собом помакли.
* Кад кажете „помакли“, мислите „убијали“ све пред собом?
- Да, да.
- На чије становништво мислите? – интересовало је судију О-гон Квона.
- Када год су пробали да прођу, да се споје са Тузлом преко Црног Врха, Церске... наилазили су на српска села, убијали за храну, завоје, одећу...
* Сукобљавали су се са нашим јединицима, а тамо где је било наших, нападали су и српска насеља и убијали српске цивиле – појаснио је Караџић.
Призивајући у сећању појединачне нападе, Тодоровић је поменуо породице побијене у кући у Мојићу, напад на Дринску бригаду код Бајковице, жестоке окршаје у којима је током пробоја Зворничка бригада изгубила више припадника, него током целог рата ... и упоредио све са уласком његове јединице у Сребреницу.
- При уласку моје јединцие у Сребреницу ни једна кућа није запаљена, иако је свака претрешена ради пресвлачења њихових војника из униформе у цивилну одећу. Морали смо те куће да претресемо, да нас не побију иза леђа.
* Генерал Младић вам је рекао да се повучете и припазите 48 сати. Да прегледате све и да узмете што хоћете. Да ли је тачно да се то није односило на приватну имовину, него на ратни плен који је припадао 28. дивизији?
- Искључиво за успомену, оно што се нађе од оружја, униформи ...
* А да ли вам је командант Пелемиш давао нека упутства и инструкције у погледу онога шта вас очекује и како да поступате?
- Мој командат је пре сваке акције постројавао одред и издавао наредбе да се међусобно чувамо, водимо рачуна о себи.
* Он вам је рекао да су се војници и они који нису побегли у шуме пресвукли у цивиле и да морате да будете опрезни да вас неко не убије?
- Да. Он је искусан официр, који је прошао доста ратишта и рекао нам је да се то сто одсто догађа.
* А да ли вам је рекао нешто поводом муслиманских цивила?
- Ако би угледали цивила, и војно способне, да полако приђемо, обезбедимо место где се цивил налази и да га упутимо у Поточаре.
* А имали сте изричиту забрану наношења било какве патње цивилима?
- Сваки пут, када год се построји јединица, речено је да цивиле који не пружају отпор не сме нико ни да дира, мучи, омаловажава. Једино ако војници пружају отпор, да им се узврати истом мером.
* Кажете да нисте видели ни мртве, осим једног који је био у НАТО униформи, па сте помислили да је Србин, али се показало да је муслиман. А оних четири, пет тела које је тужилаштво показало нисте видели?
- То је било 12-ог, када наша јединица није више била у борбеном дејству. Нисам ишао у Поточаре, али сам видео из медија. Ми смо били до полицијске станице и општине, обезбедили их, и ту се завршава наш задатак.
Говорећи о саставу јединице, Тодоровић је потврдио Караџићеву тврдњу да је одред све до краја остао мешовитог етничнког састава, и да у тој јединици није било нетрпељивости на верској и етничкој основи.
* Слажете ли се да припадници друге вере и националности не би остали у тој јединици да је постојала искључивост и непријатељство према етницитетима?
- Наравно – одговорио је сведок и потврдио да је већина припадника јединице била измештена и да је побегла однекуд.
Упитан - када је чуо за „незаконита убијања и ликвидације“ за које је и сам у Хагу осуђен на доживотну робију - Тодоровић одговара „тек када су почела хапшења“ његове јединице.
- Ердемовић је потурио случајеве Пилице и Брањева. После је ухапшен Марко Бошкић, и исто је причао о присилној војсци и да је натеран нешто да ради. То није тачно, као и оно што је Ердемовић рекао да му је неко прислањао пиштољ да би га присило. Тај који би му прислонио пиштољ, добио би санкцију од команданта и команде. Он је био везан уговором, за њега се знало, имао је број и легитимацију! А кад кажем хапшење јединице ту подразумевам и (Станка) Савановића, (Александара) Цветковића ...
* А медијима нисте веровали? – приметио је оптужени: * Сећате ли се навода да у Церској (1993) „крв тече улицама“? Да ли је то та врста пропаганде која вас је навела да не обраћате пажњу на медијске написе?
- Е баш кад је било то у Церској, муслимани су убили 28 људи из Власенице...
* Слично се писало сваки пут када су биле борбе. Да ли можете да потврдите да је Сребреница још 1993, и пре него што је постала заштићена зона, у светским медијима била проглашена за масакр?
- Да!
Хвала вам господине Тодоровићу – завршио је унакрсно испитивање Караџић, након чега је остатак судског дана одржан иза затворених врата због заштитних мера за сведока КДЗ-480.
