ФРЕНКЕН: Наши обавештајни подаци су били обично срање!

ПРВИ СВЕДОК КОЈИ ЈЕ ПОМОГАО КАРАЏИЋУ ДА „ОЧЕРУПА“ ТУЖИЛАШТВО

И НИЈЕ НЕГИРАО ПОСТОЈАЊЕ 28. ДИВИЗИЈЕ АБИХ

Роберт Франкен

• КАРАЏИЋ: У транскрипту код председника Милошевића кажете да су муслимани око 100 војника вашег батаљона држали као таоце између 27. и 31. јануара 1995? Да ли је светска јавност обавештена о том догађају?
• ФРЕНКЕН: Колико знам, не
• КАРАЏИЋ: (након што је сведоку предочио документ АБиХ у којем се наводи да су припадници 28. дивизије успешно извршили диверзије у рејонима Вишњице, Црне Ријеке и у месту Рани Камен, када је „ликвидирано око 40 четника, заплењено је оружје...“): Мислите ли да је срспска страна била дужна да трпи овај терор?
• ФРЕНКЕН: Не. Ако сте у одбрамбеним положајима, а супротна страна врши борбене патроле са успехом, онда морате нешто да урадите у вези са тим. Ако кажете да је било диверзантских акција из енклаве, ја то никада нисам негирао. Ми смо добијали веома мало инфромација од УН. Наши обавештајни подаци су били, и то да кажем јасно на енглеском – обично срање!           
• КАРАЏИЋ: Да ли је тачно да сте у „случају Крстић“ казали да нисте одбили да помажете током евакуације зато што су УН рекле Младићу да то ради?        
• ФРЕНКЕН: Могуће је. Као војник не можете да одбијете наређење

        Извештава: Марија М.Зарић

        ИНФОРМАЦИЈЕ које смо добијали  биле су обично срање!

        Неочекивано емотивна реченица, како се испоставило, прилично корисног сведока тужилаштва по одбрану Радована Караџића, уследила је јуче усред вишесатног унакрсног пропитивања команданта Холандског батаљнона Роберта Френкена о догађајима у Сребреници, јула 1995. године.

        Ово је био први сведок тужилаштва који није негирао постојање 28. дивизије у демилитаризованој енклави, њене војне акције, структуру и друге активности. Дапаче, врло је војнички и директно одговарао на сва постављена питања, вероватно несвесно, ипак помажући оптуженом председнику Републике Српске да, миц по миц, задаје досад невиђене ударце наводима тужилаштва. Нарочито када би искрсла питања која би алудирала на прећутну подршку муслиманским снагама од стране УН.   

        Обратите пажњу на параграф шест ваше изјаве, где говорите да је ваша мисија да одвраћате непријатељске акције својим самим присуством, помажете у хуманитарној помоћи и извршите демилитаризацију. Ваша мисија дакле није предвиђала борбено деловање на било коју страну?

         - Тачно. Али смо и ми, као и Унпрофор, били нападнути.

        И онда сте добили задатак да браните Сребреницу свим средствима. На основу ког споразума са вама је издато то наређење?

         - Не знам, али је било јасно да је наређење да се одбрани Сребреница - потпуно нова ситуација. То је превазилазило постојећи мандат - приметио је сведок, а потом и детаљно објаснио у чему се састојала његова „зелена наредба“ и како је организована.

        Сведок је нешто касније потврдио да нико из његове команде у Сарајеву није објаснио разлоге зашто зоне у Сребреници нису демилатиризоване, као и да команде заправо и нису вршиле притисак да се доврши тај део мандата. Сећа се, чак, да је и сам остао збуњен таквим понашањем, али је оценио да би демилитаризација и онако била немогући задатак.

        У параграфу 12. говорите да је 28. дивизија имала два штаба који су изгледали као учионице, један у Поточарима, а један у пошти у Сребреници?

        - Да. То није била уобичајена војна команда коју би назвали штабом, већ низ канцеларија које су спојили у штаб. Али није било карата, уређаја везе...

        Ево и муслиманског документа о томе које све објекте користе као штабна места -предочио је Караџић - И сами сте потврдили да су се приватне куће у великој мери употребљавали за војне објекте...

        - Тако је. Наравно да смо знали да су морали да имају још нешто одакле би могли да воде операције - оперативни штаб, али нисмо знали где.

        Као једну од тешкоћа да се изврши демилитаризација навели сте и то што људи нису живели у касарнама него у кућама, у којима би се војник лако претварао у цивила?

        - То је тачно. Нисмо могли да дефинишемо никакве касарне и наш закључак је био да су били у кућама.

        А као професионални војник, да ли сте запазили карактер тзв. народне војске, где резервисти и војници живе код својих кућа и у сменама иду на фронт, често и у цивилном оделу?

        - И то је тачно. То смо запазили.

        Слажете ли се онда да је могло да се пуца из тих кућа, и да ли сте запазили да се оружје скривало у стоговима сена и да је када је дошло до сукоба, често долазило до паљења у потрази за оружјем ? А у случају када српска војска напредује, а цивили су већ напустили села, слажете ли се да је разумно посумњати да су у тим приватним кућама заостали војници који би могли да пуцају, те да је зато било оправдано претражити оно што остаје иза леђа војсци?

        - Могу да замислим и милион других могућности. Али, да - то је тачно.

        Када су прешли на следећу тему, оптужени је приметио да је сведок већ говорио о муслиманским групама за саботажу (на суђењу председнику Слободану Милошевићу) када је забележио неке од најдрастичнијих случајева напада на Србе, као што су спаљивање села Вишњица, убијање цивила и спаљивање живих људи, у пролеће непосредно пред пад енклаве. Тим поводом разговор је окренут ка Рамизу Бећировићу, заменику Насера Орића.

        Слажете се да сте 10-ог увече видели Бећировића близу Поточара и да је то био последњи пут када сте видели војнике 28. дивизије који су 11-ог ујутру напустили енклаву?

        - Командант Карамас је имао састанак са њим у самој Сребреници, тако да нисам видео војнике 28. дивизије у то време. Када су отишли следећег дана, није ми било познато да су се разбили и да се пробијају  према Тузли.

        Али сте зато знали да су се до претходне вечери борили против Срба?

        - Тако је, а то више нисам могао да видим ујутру 11-ог, мада смо чули и извештавали о борбеној буци у подручју запад-северозапад.

        Пошто му је предочен документ АБиХ у којем се наводи шта су све урадили по наредби заступника 28. дивизије (убацивање диверзантских група, диверзије на путу Зелени Јадар, ликвидација „агресорских војника“, заплена оружја) и прочитан извештај у коме се наводи да су припадници 28. дивизије успешно извршили диверзије у рејонима Вишњице, Црне Ријеке и у месту Рани Камен, када је „ликвидирано око 40 четника, заплењено је оружје ...“ итд, сведоку је прочитан и извештај ВРС о истим догађајима.

        Мислите ли да је срспска страна била дужна да трпи овај терор?

         - Не. Ако сте у одбрамбеним положајима, а супротна страна врши борбене патроле са успехом, онда морате нешто да урадите у вези са тим. Ако кажете да је било диверзантских акција из енклаве, ја то никада нисам негирао. Ми смо добијали веома мало инфромација од УН. Наши обавештајни подаци су били, и то да кажем јасно на енглеском - обично срање!

        У погледу слободе кретања ваше јединице, ви сте имали значајне рестрикције у „троуглу бандера“. У транскрипту код председника Милошевића кажете да су муслимани око 100 војника вашег батаљона држали као таоце између 27. и 31. јануара 1995.? Да ли је светска јавност обавештена о овом догађају?

        - Колико знам не.

        А да су Срби ово урадили, то би освануло као ударна вест!

        Караџић је прочитао и директиву о наставку офанзивних дејстава АБиХ, од 5. јануара, 1995. у којем се наводи да Други корпус има задатак да ослободи простор и избије на пут Прибој-Копаре-Челићи, а затим у садејству са 3.Корпусом ослободи стари рејон Возуће и одсече „четничке снаге“ на Озрену, а уз помоћ других корпуса деблокира територију Сребренице и избије на Дрину - од Жепе до Зворника, а са делом снага деблокира Сарајево.

        Слажемо ли да су ово и све активности који сте видели у пролеће 1995. део амбиције - не покушај да се олакша живот цивила у Сребреници - већ да се заузме цело Подриње. Да ли су у односу на споразум са УН и српском страном о положају заштићене зоне и демилитаризацији, овакве акције биле легитимне?

        - Не знам. Али убијање цивила никада није легитимно.

        Ви сте изјавили да сте били свесни да муслимани нису предали сво оружје, па и да сте им, када је дошло до догађаја у јулу, понудили оружје, али нису били заинтересовани јер су имали модерније?

        - Тако је. С тим што је моје мишљење да је наше оружје било модерније.

        Оптужени је подсетио сведока и да је ’94 потписано „Картерово примирје“ које је требало да траје четири месеца, а да је горе наведена директива АБиХ, наређена пет дана касније. Тим поводом је прочитао и извештај заменика команданта ВРС, генерал потпуковника Манојла Миловановића, који каже да је српска војска у целини упозната са намерама противника и да на основу праћења ситуације и процене могућности муслиманских снага, цени да ови неће поштовати примирје и прекид непријатељстава, већ ће почетком марта отпочети са извођењем најављене пролећне офанзиве.

        Потом је предочен и пресретнути разговор ген. Миловановића и ген. Николаја, који је ДБ из Тузле, 8. јула снимила из којхег се види да муслимани користе шест оклопних транспортера Унпрофора у региону Сребренице. Као и разговор од 10. јула, у коме ген. Младић обавештава  ген. Жарнијеа да су муслимани последњих дана у више наврата из заштићене зоне излазили у Вишњицу и Бањалучицу, и убијали цивиле (између осталог и шест дечака) и војнике, пљачкали и палили, а такође помиње и да су украли тенкове Унрпофора.

        Ви сте знали да они излазе из заштићене зоне?

        - Тако је.

        Опет у транскрипту код Милошевића, рекли сте да ни један члан Холандског батаљона није био рањен од стране српске стране, а да је један војник страдао од муслиманске стране?

        - То је тачно.

        У „случају Толимир“ и у „предмету Поповић“ сте рекли да су по вашем мишљењу Срби имали средства и начина да нанесу велике губитке колони, али да то нису учинили? Такође сте рекли и да су се избеглице 11. јула масовно кретале према вашој бази у Поточарима на своју иницијативу и да бисте сигурно били обавештени да је колона бомбардована...

        - И то је тачно.

        После извесног времена отужени се поново вратио на исту тему, приметивши да је Јасуши Акашија писао генералном секретару УН Кофију Анану о консултацијама са муслиманском владом да се УН обрати Србима, да се изврши евакуација становништва из Сребренице.

        Прве речи Каремаса упућене Младићу су биле: „Долазим са задатком да тражим да омогућите евакуацију цивилне популације из Сребренице“. Да ли знате да је Младић одбио да о томе говори без муслиманских цивилних представника, и да је хтео да му муслимани кажу шта желе?

         - Не знам ништа о томе, нисам томе присуствовао, али сам након трећег састанка од Каремаса сазнао да ће војска босанских Срба извести евакуацију становништва и да је то Младић предложио и одредио дестинацију.

        Да ли је тачно да сте у „случају Крстић“ казали да нисте одбили да помажете током евакуације зато што су УН рекле Младићу да то ради?

        - Могуће је. Као војник не можете да одбијете наређење. Оно што је било чудно је што је пуковник Каремас дошао са трећег састанка и током свог реферисања ми рекао да је организована евакуација а да су у том тренутку већ почели да пристижу аутобуси.

        Али не негирате да је муслиманска страна још 11. увече саопштила своје намере и да су пред Каремасом тражили од Младића евакуацију?

        - Знам да им је питање било упућено - закључио је сведок, а оптужени додтано потврдио, пустивши снимак интевјуа непосредно по паду Сребренице у коме преноси став српске стране да уколико цивили желе да остану - да ће им то бити и омогућено.

        Караџић је започето и унакрсно испитивање Британца Пирса Такера, који је сведочио да је офанзива ВРС на Сребреницу имала за циљ етничко чишћење.