Спремали се да уклоне Путина, сад би да му подметну своју владу

РУСКИ ПОЛИТИЧКИ ФИЛОЗОФ ТВРДИ ДА МОСКОВСКИ ПРОТЕСТИ

НИСУ СПОНТАНИ ВЕЋ - ПЛОД ЗАВЕРЕ ДЕЛА РУСКЕ ЕЛИТЕ

Масовни протести опозиције у Москви

• У Русији „балотни (блатни) процес“ уопште није био плод стихијног протеста маса, већ део завере елите чији је сценарио-максимум предвиђао - уклањање Владимира Путина са власти, а сценарио-минимум - његово максимално слабљење. У сваком случају, ту тему је, појачавајући напетост, максилално информативно „газио“ телеканал „Дожд“ чији је ментор, како мисли цео низ експерата, прес-секретар председника Руске Федерације Наталија Тимакова
• Данас се та борба наставља. Они који су иницирали „блатни процес“ - сада га настављају у другој, елитно-кулоарној форми, у настојању да остваре пуну контролу над новом владом, чак да је формирају од људи који су под њиховом контролом
• У почетку су разрађивали варијанту раскола унутар тандема (Путин-Медведев) и приморавања Медведева да искористи своје формално право и смени владу или да крене у директан сукоб са Путином и кандидује се на председничким изборима
• Тимакова је стално подржавала и подстицала делатност прозападних колаборационистичких медија и лобирала на највишем нивоу интересе одговарајућих група. Она је утицала на редакцијску политику водећих телевизија и новина, креирала мишљење председника, а понекада у његово име самоиницијативно давала подршку колаборационистичким групам
• Тимакова је подржавала и подстицала „блатни процес“. На основу информација низа експерата - она је покушавала да наговори Медведева да на пролеће изврши преврат, све до хапшења Путина, и да поништи резултате избора и свој мандат продужи за две године

         Пише: Сергеј Черњаховски*

         НИСУ у праву они који мисле да је демонстранте на московске улице изводио амерички амбасадор Мајкл Мекфол или нека његова мистериозна агентура.

         Тог човека без потребе демонизују: Мекфол је један од Русији најнаклоњенијих америчких политичких активиста и политиколога. Уосталом, и само његово именовање за амбасадора у Москви je и било могуће зато што је он убеђени поборник сарадње са Русијом - независно од тога ко јој је на челу. Наравно, за њега су интереси САД много важнији од интереса Русије.

         Нису у праву ни они који верују да је Балотни (блатни, мочварни...) трг и оно што је за њим уследило организовала маргинална опозиција. Њени представници били су само статисти, као и сви који су их слушали као „народне масе“. Јер, све оно што се догађало ове зиме, имајући и значајне и виртуелне поводе - у суштини су испланирале одређене групе унутар руске елите које су свему обезбедиле и информативну подршку.

         Уосталом, све „обојене“ процесе карактеришу акције дела елитних група против самог језгра власти и остатка елите. Примера ради: преврат на Украјини из 2004. патронирао је шеф украјинске Службе безбедности (СБУ) генерал-пуковник Игор Смешко, а „кишобран“ СБУ  био је тада стално разапет изнад лидера кијевског трга (Мајдана) који је био епицентар политичке борбе. „Кишобран“ је подразумевао и употребу силе: на крововима околних зграда били су снајперисти чији је задатак био - да је полиција добила задатак да растера демонстранте - да пуцају на припаднике украјинског Министарства унутрашњих послова.

         У Русији „балотни (блатни) процес“ уопште није био плод стихијног протеста маса, већ - део завере елите чији је сценарио-максимум предвиђао - уклањање Владимира Путина са власти, а сценарио-минимум - његово максимално слабљење. У сваком случају, ту тему је, појачавајући напетост, максилално информативно „газио“телеканал „Дожд“ чији је ментор, како мисли цео низ експерата, прес-секретар председника Руске Федерације Наталија Тимакова.

         Данас се та борба наставља. Они који су иницирали „блатни процес“ - сада га настављају у другој, елитно-кулоарној форми, у настојању да остваре пуну контролу над новом владом, чак да је формирају од људи који су под њиховом контролом.

         Значајни део те елитне групе се састоји од остатака елитних кланова „90-их година који су после одласка Јељцина подржали Путина рачунајући да ће, с једне стране, од њега учинити брану на путу доласка на власт левих и државотворно оријентисаних снага, а са друге - да се потруде да над њим успоставе потпуну контролу. Пошто им последње није пошло за руком, корак по корак су тражили начин или да максимално искористе сопствене могућности да своје присталице понамештају на кључна места како систему власти тако и медијској сфери или да у повољном моменту самог Путина замене фигуром којом ће моћи да управљају. У последњих годину и по дана прешли су на практично непрекидну (перманентну) агресију.

         У почетку су разрађивали варијанту раскола унутар тандема и приморавања Медведева да или искористи своје формално право и смени владу или да крене у директан сукоб са Путином и кандидује се на председничким изборима.

         Њихово упориште је у значајној мери био ИНСОР, који је изазвиао све већу алергију, а и лично Игор Јургенс који је изјављивао да је неопходан нови мандат Медведева и прогнозирао максималне несреће и беду у земљи у случају да се Путин врати на место председника - почев од појачаног одлива капитала до масовног револта. При томе је главна „полуга“ кулоарне политике која је подстицала Медведева на конфликт, потхрањујући његову славољубивост, била Наталија Тимакова (иако то није једина жена из његовог блиског окружења која сања о својој личној власти).

         Затим су противници актуелног премијера почели да разрађују други сценарио - организацију масовних протеста на улицама (са обезбеђеном подршком) који би били представљени као нардни протест. Ово је, међутим, довело до консолидације проруских снага и убедљиве победе Путина.

         И пошто су учесници „завере“ на трговима и у изборном процесу учесници претрпели пораз и сценарио-максимум нису успели да остваре, њени иницијатори сада настоје да створе утисак да им је успео сценарио-минимум: да наметну Путину свој „дневни ред“ и своје људе и уједно да га убеде у то да има ослабљену позицију. Њихови медијски клијенти - преко „Еха Москве“, The New Times, све бестидније „Нове газете“ и телевизије „Дожд“ - воде директни информативни рат не само против Путина, већ и против победничког гласачког тела, у суштини - против руског народа који је победио у савезу са Путином.

         Завереници покушавају да нивелишу победу 4. марта, да је прогласе спорном, да увере власт и елиту у њену безначајност, да наметну преставу да Путин сада мора ову победу да подели са онима који су против њега и његових присталица водили оштру и не баш чисту борбу.

         У суштини, они желе да украду победу и Путину и његовим присталицама и да је, што је најважније, украду народу. Међутим, Путин 4. марта - ово треба посебно истаћи - није извојевао само укупну победу. Он је истовремено победио у свим социјалним групама. За њега су готово плебисцитарно гласале све основне социјалне групе - радници, интелигенција, село, студенти, пензионери и тд. Али, не и бизнисмени.

         Знајући да је влада највиши орган извршне власти у Русији, они се труде - користећи кулоарне могућности - да ту победу узму под своју контролу и да (максимално) добију могућност да остварују не програм Путина које је друштво подржало, већ свој фундаментално-тржишни курс или да - што је за њих задатак-минимум - саботирају Путинов програм и реализацију његових обећања.

         Док се основне снаге те групе, која представља најреакционарније кругове руског друштва, углавном налазе у сенци и понекад декларишу своју лојалност Путину и курсу обезбеђења националног суверенитета земље и њене обнове (иако у суштини по кулоарима подржавају све карике и радне фигуре реализације елитне завере), дотле низ оних који заузимају статусне позиције у власти раде практично без маске. При том је утицај једних доста ограничен (нпр. шефа Савета за људска права Михаила Федотова), али је утицај других (те исте Наталије Тимакове) у сваком случају значајан, бар на одређеним правцима.

         Прес-секретар Медведева, која је повезана са најодиознијим и најреакционарнијим фракцијама прозападне и тржишне елите који су је својевремено лобирали и подржавали (а у много чему и усмеравали), први пут је јавно обзнанила свој став за време скандала који је изазвао, за већину друштва, увредљив чланак Подрабинека. Као одговор на јавну осуду његових дејстава, она га је - у суштини, у име председника - узела под личну заштиту.

         Она је стално подржавала и подстицала делатност прозападних колаборационистичких медија и лобирала на највишем нивоу интересе одговарајућих група. Она је утицала на редакцијску политику водећих телевизија и новина, креирала мишљење председника, а понекада у његово име самоиницијативно давала подршку колаборационистичким групама.

         Она је подржавала и подстицала „блатни процес“. На основу информација низа експерата - она је покушавала да наговори Медведева да на пролеће изврши преврат, све до хапшења Путина, да поништи резултате избора и свој мандат продужи за две године.

         Данас она максимално користи свој утицај да лобира за оне кандидате за нову владу које подржавају елитне протржишне групе.

         Борба није завршена. Борба се води. Али, док се западне и тржишне групе понашају максимално агресивно и офанзивно, дотле су групе, које су привржене принципу обезбеђења суверенитетата, пасивније и уопште не разумеју да њихову победу од 4. марта покушавају да украду и да могу да је украду.

         Борба није завршена, будући да сваку победу не треба само чувати: њу треба одбранити под сваку цену. У вези са тим посебно је актуелно питање очувања, у овој или оној форми, народно-демократског блока који је победио 4. марта и заштите те победе бар на три нивоа.

         Први - на нивоу елите: активирењем национално оријентисаних група у борби за састав владе;

         Други - на информационом и интелектуалном нивоу. Потребна је како активна информацона политика која ће активирати друштво и која ће елити показивати реалне трендове друштвеног расположења, тако и одређена „санација“ јавних медија, високих школа, истраживачких и академских установа који су сада пуни присталица колаборационизма и тржишног фундаментализма;

         Трећи - могуће оснивање широког народно-демократског покрета присталица социјалне политике, народног суверенитета и технолошког продора у виду, условно говорећи, неког „Савеза 4. март“.

         Завери елите неопходно је поново супротставити активност реалног грађанског друштва и народних маса. А структуре власти, које теже затворености, ставити под контролу народно-демократских снага земље.

         * ВИКИПЕДИЈА: Сергeј Фeликсович Черњхoвски -руски политички филозоф, политолог и публициста. Редовни члан Академије политичких наука, доктор политичких наука, професор на Катедри културе мира и демократије (УНЕСКО-РГГУ) Факултета историје, политологије и права Историјско-архивног института Руског државног хуманитарног универзитета