ПУТИН: Русији је потребна радничка аристократија
Из Путиновог ауторског текста «Грађење правичности. Социјална политика за Русију» у московском дневном листу Комсомолска правда (2)
* Лекар, учитељ, професор морају на својим радним местима довољно да зараде да не морају да траже зараду на другом месту
* Током периода 2013. 2018. г. просечна плата професора и предавача на високим школама мора бити повећана још два пута и доведена на већи ниво од 200 одсто од просечне у привреди. При томе повећање плате треба да добијају они који имају научне резултате и они које поштују студенти
* Одавно је прошло време када су радници имали низак животни стандард и ниски образовни ниво. Савремени радник – то је одговорни извршилац сложених и технички променљивих процедура
* Управо зато т реба заједно са синдикатима проучити могућност да се законски прошири учешће радника у управљању предузећима. Такво учешће се практикује – нпр. у Немачкој у форми тзв. производних савета
* Тржиште рада квалификованих радника мора бити озбиљно промењено. Неопходно је унутар разних занимања изградити могућност социјалног напредовања. У Русији треба формирати радничку аристократију
* Већ до 2020. године, `аристократија` међу квалификованим радницима треба да чини до једне трећине - што би износило 10 милиона људи, а са њиховим породицама 25 милиона
* Апсолутно је неподношљиво и неприхватљиво да рођење детета породицу доводи на руб егзистенције. То мора да се потпуно елиминише у предстојеће 3-4 године - то је национални је задатак
* Потребно је узети у обзир интересе оних који имају намеру да раде до пензионог узраста или да, зато што добро зарађују, одложе одлазак у пензију, а за рачун тога – знатно увећати своју будућу пензију. Таква могућност мора да у најскорије време буде размотрена. Нама је потребна потпуно нова пензиона политика за средњу класу
РУСИЈА је социјална држава. Ми имамо далеко већи ниво социјалних гаранција од земаља са упоредивим нивоом продуктивности рада и дохотком по глави становника.
Последњих година буџетски расходи за социјалне потребе износе више од половине укупних буџетских расхода.
Само за последње четири године, порасли су у апсолутном износу 1,5 пут, а у ДБП од 21 до 27 одсто. Ни једна од социјалних гаранција није била угрожена у условима кризе 2008.- 2009. године. Шта више, у том периоду су расле плате запослених радника у државном сектору, повећаване су пензије и друга социјална давања. Међутим, наши грађани са правом нису задовољни постојећим стањем и њихово незадовољство је исправно.
Социјална политика има неколико циљева, неколико димензија. То је подршка слабима, онима који из објективних разлога не могу да зарађују за живот. То је обезбеђење једнаких социјалних шанси, «једнаких стартних могућности» и промовисање сваког човека на основу његових способности и талента.
Ефикасност социјалне политике се мери мишљењем људи – да ли је друштво у коме живимо праведно организовано.
Не желим да говорим о успесима – они постоје. И у демографској политици, где нам је пошло за руком да ствари померамо набоље, и када је реч о пензијама и ограничавању сиромаштва. Постоје реална достигнућа у образовању, у очувању здравља, у култури.
Међутим, ми данас морамо да говоримо о проблемима које још нисмо решили о задацима који морају да буду на дневном реду следеће етапе развоја Русије.
Прво. Многи грађани не могу да реализују своја професионална знања, не могу да нађу посао који би им омогућио да имају достојну плату и да се развијају, да граде каријеру. Лоше и са великим проблемима функционише `друштво једнаких шанси` и то почев од система образовања. Тај проблем се значајно испољио, последњих година, када је већина младих радника који су завршили школе конкурисала на тржишту рада.
Друго. Недопустиво је велика диференцијација доходака. Сваки осми грађанин Русије још увек живи испод званичне линије сиромаштва.
Треће. У првој деценији XXI века принципијелно се изменила представа о нормалним поптребама и могућностима средње руске породице. Само пре 10 - 12 година говорило се углавном о томе да се не склизне испод нивоа основних потреба, док су целе социјалне категорије, пре свега пензионери, биле принуђене да опстају испод тог нивоа. Сада већина становништва поставља захтеве потпуно другог карактера. Социјална сфера се није адаптирала за то.
Дискусиони клуб "Валдај", Путинови гости
Становништво, у првом реду «средња класа», образовани и људи који добро зарађују, у већини су незадовољни нивоом социјалних услуга.
Четверто. У условима значајног смањења броја радноспособног становништва и повећања броја старијег становништва - неодложно постаје кардинално повећање ефкасности социјалних расхода. Уколико желимо да очувамо и да квалитетно побољшамо ситуацију – другог излаза једноставно немамо.
Људи различитих позива – предузетници, радници, стручњаци, «буџетски службеници» - морају да имају поље за реализацију свог потенцијала, поље за професионални и социјални раст.
Прво. Инжењер, агроном, економиста, дизајнер – свака од професија мора да добије могућност не само да ради у струци, већ и да се професионално усавршава и напредује у каријери.
Још смо се 2006. године договорили са удружењима предузимача да они предузму изградњу система професионалних квалификација. На жалост, резултати су веома скромни. Током пет година начињено је укупно 69 стандарда. Али, то је, једноставно речено, кап у мору.
Друго. У свакој земљи учитељи и лекари, научници и радници културе – то није само костур «креативне класе». То су они који дају стабилност развоју друштва и служе као ослонац јавном моралу.
Лекар, учитељ, професор морају на својим радним местима довољно да зараде да не морају да траже зараду на другом месту. Ако не испунимо овај услов – сви услови за промену организационо-економских механизама, ради обнове материјалне базе тих сектора отићи ће у песак.
Обнова професионалног морала, самоуправљања и чишћења професионалног колектива изнутра – то је оно што друштво са правом очекује, ревидирајући своје односе са лекарском, наставном и научном заједницом.
Плаћање буџетских радника треба ускладити са конкретним условима регионалног тржишта рада. Па, човек своју плату упоређује не са апстрактним величинама, које се могу наћи у статистичким извештајима, већ са оним што зарађују његове комшије и познаници и шта би он сам могао да заради уколико би из буџетске сфере прешао у бизнис.
При том механичко повећање плате није за свакога ефикасно. Неопходно је потпуније у плату укључити квалификацију и професионалне заслуге радника. То значи да раст базне основе плате мора да се брже комбинује са повећањем фондова који стимулишу додатке и вишкове.
Током периода 2013. 2018. г. просечна плата професора и предавача на високим школама мора бити повећана још два пута и доведена на већи ниво од 200 одсто од просечне у привреди. При томе повећање плате треба да добијају они који имају научне резултате и они које поштују студенти.
Сваке ће године расти број таквих најбиљих прфесионалаца. Истичући достојне и у конкуренцији јаке предаваче, моћи семо да обезбедимо неопходну обнову кадрова на високим школама.
За лекаре и научне раднике циљна оријентација за 2018. годину, као и за предаваче високих школа је - 200 одсто већа плата од просечне у региону.
Одавно је прошло време када су радници имали низак животни стандард и ниски образовни ниво. Савремени радник – то је одговорни извршилац сложених и технички променљивих процедура. У условима када конкурентна предузећа стално обнављају технологије, када роба ниског квалитета брзо нестаје са тржишта – квалификација радника, његови погледи на живот, његов професионални понос, његова способност да се стално обучава, постали су одлучујући фактор конкуренције.
Управо зато треба, заједно са синдикатима, проучити могућност да се законски прошири учешће радника у управљању предузећима. Такво учешће се практикује – нпр. у Немачкој у форми тзв. производних савета. У компетанцију таквих савета, у нашим условима би могла да уђе свакодневна организација рада колектива – од распореда радног времена до састављања социјалног плана у случају затварања неке производње и повећање квалификације радника.
Фјодор Јемељањенко и Владимир Путин уочи меча великог руског шампиона против Џефа Монсона
Тржиште рада квалификованих радника мора бити озбиљно промењено. Неопходно је унутар разних занимања изградити могућност социјалног напредовања. У Русији треба формирати радничку аристократију.
Већ до 2020. године, она међу квалификованим радницима реба да чини до једне трећине - што би износило 10 милиона људи, а са њиховим породицама 25 милиона.
Предузетници се у нашем друштву још увек не осећају сигурно. То је у многоме наслеђе `90-тих. Предузетништво је тада са једне стране, често буквално било физички угрожено и претила је опасност њиховим животима која је долзила од криминалних банди, а са друге стране се само `предузетништво` неретко се сводило на грабљење државне имовине. Отуда неповерење многих грађана према предузетницима и неповерење многих предузетника према друштву и држави.
Многи наши грађани још увек, неретко, велико богатство доживљавају као неправдно стечено, а крупне предузетнике пре као белосветске личности, него као ствараоце, чија делатност служи као мотор развоја земље. (Често им поводе за то дају и неки предузетници).
Потребна нам не просто `историја успеха` – већ праведног успеха са аспекта окружења. Успеха који је остварен тешким радом, умећем да се ризикује, спремношћу за преузимање одговорности од других.
Шанса за младу бизнис-елиту у наредној деценији је управљање приватним корпорацијама новог типа које ће окупити на руском берзанском тржишту новац десетина и стотина грађана сличних њима. То треба да буду јавне корпорације које неће имати конкретног газду – и на тај начин ће бити стабилни у односу на корупцију и на везе са интересима чиновника.
Најважнији задатак је смањење материјалне неједнакости. Како на рачун транспарентније и ефикасније социјалне политике – и у првом реду – на рачун могућности да свако зарађује и обезбеђује достојни ниво дохотка.
Нама је пошло за руком да суштински подигнемо ниво пензија, повећаваћемо их и даље, да повишице не би појела повећања цена. У први план на површину избија проблем помоћи породицама са више деце.
Држава предузима мере које су усмерене на подршку породицама које желе да имају друго и више деце. Те мере, пре свега увођење материнског капитала, почињу да дају прве резултате. Повећава се наталитет и то радује. Међутим, породице са децом, посебно ако их је троје-четворо, често се сусрећу са ситуацијом у којој мајка не може да ради и деци је тешко обезбедити оно што имају њихови вршњаци који су јединци у својим породицама. Чак и ако има једно дете, млада породица осећа осзбиљне материјане тешкоће, посебно ако се родитељи нису још исказали у својој професији и морају да изнајмљују стан.
Апсолутно је неподношљиво и неприхватљиво да рођење детета породицу доводи на руб егзистенције. То мора да се потпуно елиминише у предстојеће 3-4 године - то је национални је задатак.
Данас је ниво већег дела дечијих додатака одређен нивоом економске снаге региона. У многим субјектима Федерације они су, рецимо одтворено, безобразно ниски.
Предложио сам 2006. године комплекс мера за новчано стимулисање рађања који се стално индексира. Пракса примене ових мера показала је резултате. Данас сматрам да је могуће учинити још један корак унапре.
Предлажем да се у субјектима Федерације уведе, тамо где још увек имамо негативне демографске тенденције, специјалне додатке породицама при рођењу трећег детета и наредних принова док не наврше три године – у ниву минималних трошкова за живот детета.
Конкретно – то ће значити додатак око 7000 рубаља месечно. Федерални буџет ће пружити подршку регионима који уведу такве додатке до 90 одсто неопходних средстава у 2013. години са постепеним повећањем средстава региона до 50 одсто до 2018. године. То је почетак – хајде да видимо колико ће такав програм бити користан.
Пензије ће непрекидно расти. Као и раније, још једном желим да кажем да сам против повећања пензијског узраста. Указујем да је истовремено потребно узети у обзир интересе оних који имају намеру да раде до пензионог узраста или да, зато што добро зарађују, одложе одлазак у пензију, а за рачун тога – знатно увећати своју будућу пензију. Таква могућност мора да у најскорије време буде размотрена.
Нама је потребна потпуно нова пензиона политика за средњу класу. Њен смисао треба да буде у том да се људима оставе широке могућности одговорног избора варијанти решпавања својих животних проблема. То треба да буду решења која се реализују уз помоћ државе или у сарадњи са државом, али не само снагама државе.
Држава је у стању, а и дужна је, да сваком свом грађанину за старост обезбеди средства за нормалну исхрану, лекове, одећу и друге основне потребе. Али, ако је неко, имајући добру зараду, навикао да не штеди на својим расходима и да те расходе одлаже за будућност – да ли је основано да такав очекује да му држава сав комфор на који је навикао сачува и после одласка у пензију? Ако не буде акумулационе компоненте, то би се могло обезбедити једино на рачун доприноса свих који су у радном односу.
Инвестиције у образовање биће наш кључни буџетски приоритет. Јер, то није улагање само у функцији припреме кардова за привреду, него и најважнији фактор социјалног развоја друштва и формирања вредности које нај повезују. У том смислу се улога образовања преклапа са улогом културе.
Пацијенти нису задовољни квалитетом медицинских услуга. То је, у првом реду, повезано са квалификованошћу лекара и медицинских сестара. Зато у наредне четири године – обезбеђујући лекарима конкурентне плате – морамо обезбедити оцењивање нивоа професионалне поткованости лекара, упоредо реализујући програме повишења квалификација у здравству. Пресудну улогу у процењивању поткованости треба да одиграју професионалне асоцијације лекара.
Неопходно је да подигнемо одговорност сваког нашег човека за стање сопственог здравља. У супротном, никакве паре неће бити довољне да се обезбеди здравље нације. Данас се 80 одсто наших људи не бави ни фискултуром ни спортом, 65 одсто пије жестока пића или пуши, а 60 одсто иде код лекара само кад се разболи. А већина сматра да брине о свом здрављу.
Зато ћемо стварати услове за бесплатно бављење фискутуром и у месту становања и на послу. Упорно и сурово ћемо се борити са ширењем наркотика и предузимати мере срачунате на смањивање употребе алкохола и дувана.
